Вести

30. 05. 2020.

Извор: Бета

Анализа: Конкурсно суфинансирање – изневерена очекивања

Медијске реформе с почетка ове деценије садржавале су два кључна сегмента због којих је стручна јавност веровала да Медијска стратегија из 2011. и нови медијски закони из 2014. године могу да доведу до боље медијске сцене.

Нова легислатива предвиђала је излазак државе из власништва у медијима, што је требало – како су очекивали стручњаци – да смањи политички утицај на јавно информисање, оснажи медијски плурализам и створи услове за успостављање фер тржишне медијске утакмице. (Иначе, излазак државе из власништва у медијима, са истим разлозима, предвиђен је био и "постпетооктобарским" медијским законима, али је ова законска норма само делимично спроведена). Као друго, Законом о јавном информисању и медијима предвиђен је систем транспарентног конкурсног суфинансирања медијских садржаја у складу са дефинисаним јавним интересом, а одлуку о расподели новца доносе – како закон каже – независне комисије састављене од медијских стручњака, од којих је већина изабрана на предлог новинарских и медијских удружења. Овај други сегмент требало је да доведе до значајног повећања обима квалитетних медијских садржаја.

Сврха ова два међусобно комплементарна елемента медијских реформи био је да се успостави један другачији принцип у односе између државе и медија – држава изласком из власништва над медијима не губи и одговорност за јавно информисање које је у складу са интересима грађана, а уместо државних субвенција, медији се по новим законским решењима надмећу предлозима медијских пројеката на нивоу републике, покрајине и локалне самоуправе. Јасно је да без улагања новца из државних (или међународних) фондова у медијску сферу, у земљи у којој је медијско и укупно тржиште веома крхко, у којој нису остварене политичке слободе и у којој је степен медијске писмености, односно вредновања квалитетних медијских садржаја веома низак – озбиљни медији тешко могу да опстану. Независне стручне комисије које оцењују квалитет медијских пројеката требале су да буду гарант да власт кроз трошење јавног новца не остварује и политички утицај на финансиране медије. Међународни чиниоци су подржали ове реформе, а Србија је због нових закона, већином усклађених са захтевима струке, доживела приличан успон на компаративним ранг-листама међународних организација које мере медијске слободе у земљама света.

Међутим, девет година након усвајања прве Медијске стратегије и безмало шест година након доношења медијских закона, може се са великом извесношћу, и са безброј доказа, рећи да су очекивања медијских стручњака добрано изневерена, а неки ће чак рећи да су медијске реформе у Србији доживеле прави колапс. Наравно, мање је то последица самих закона и подзаконских докумената, без обзира на то што је пракса показала да су потребне одређене измене тих аката, а више – непостојања владавине права и систематског обесмишљавања духа медијски реформи. Што се тиче првог кључног сегмента реформе, приватизације медија – она не само да није до краја спроведена (Танјуг је још у државном власништву, Радио-телевизија Крагујевац је враћена у власништво града) већ је реализована на такав начин да су нови власници медија постали тајкуни који су вишеструко везани за политичке странке на власти. Практично смо уместо државних добили партијске медије, што је евидентно и из њихове уређивачке политике. Дубљом анализом бисмо закључили да су партије медије купиле заправо новцем грађана – и то већма управо кроз систем конкурсног суфинансирања.

Ако апстрахујемо неколико конкурса Министарства културе и јавног информисања, конкурсно финансирање се трансформисало врло брзо у својеврсну "исплату" медија блиских власти, међу којима и оних који континуирано и драматично крше Кодекс новинара Србије, иако Правилник о суфинансирању пројеката од јавног интереса у сфери јавног информисања међу критеријуме за оцену пројеката "посебно" наводи поштовање етичких и професионалних стандарда. Што се тиче независних стручних комисија, у њих су уместо медијских стручњака са богатим искуством и моралним интегритетом бирани углавном анонимни медијски радници блиски власти или представници нерелевантних медијских и новинарских удружења, који су, чини се, уместо да одлучују о вредности појединих пројеката само спроводили унапред донесене одлуке властодржаца.

Истраживачки центри, попут ЦИНС-а, КРИК-а и БИРН-а, у много наврата су писали о обесмишљавању процеса конкурсног суфинансирања и незаконитостима који га прате. Порука свих тих истраживачких урадака је мање-више иста – медији блиски власти апсолутни су фаворити приликом добијања средстава на конкурсима, док су она гласила која имају критички отклон од власти – потпуни аутсајдери. Неки од ових других престали су чак и да пријављују своје пројекте на локалне конкурсе.

Недавно је Удружење новинара Србије (УНС) објавило да су на конкурсима током првих пет месеци ове године таблоиди блиски власти ("Ало", "Курир", "Српски телеграф" и "Информер") добили нешто мање од 26 милиона динара на локалним конкурсима. Исти ови таблоиди су у другој половини прошле године, а према мониторингу Савета за штампу, чак 3.900 пута прекршили Кодекс новинара Србије. КРИК-ов портал "Раскрикавање" водио је евиденцију конкурсног суфинансирања медијских садржаја протеклих година, и такође је дошао да закључка да су огромна средства грађана завршила у џеповима власника медија блиских властима који су истовремено рекордери у кршењу закона и етичког кодекса, као и у ширењу лажних вести и говора мржње. Постоји још једно правило: на конкурс се са великим успехом пријављују и мање познате продукцијске куће, које су такође везане пре свега за електронске медије блиске власти и које углавном служе само као још један канал за финансирање тих гласила.

Ако је процена да држава на свим нивоима на име медијских пројеката издваја годишње чак око две милијарде динара, уз овако спровођење закона закључак се сам по себи нуди – конкурсно суфинансирање је у досадашњем периоду претворено у систем за корумпирање послушних медија.

Чињеница да су, по важећим законима, два-три конкурса Министарства културе и информисања Србије спроведена на начин који је поздрављен од стручне јавности – само потврђује наводе да кључни проблем није у законима већ у одлучности власти да уместо јавног интереса кроз систем конкурса плаћа "своје" медије и сопствену медијску промоцију. Медијска сфера је интегрални део друштва и она не може бити нити много боља нити много гора од њега – а законска решења у државама које хронично кубуре са владавином права могу врло лако да се претворе у властиту карикатуру или, у бољем случају, остану мртво слово на папиру.

Што се тиче самих законских одредби, стручњаци упозоравају да у њима постоје "недоследности" које поспешују овакво опхођење власти према конкурсном суфинансирању – а то су недостатак законске одредбе која ће обезбедити евалуацију финансираних пројеката, као и непостојање санкција за надлежне органе у случају кршења закона. У том смислу, као један од драстичних примера кршења Закона о јавном информисању и медијима наведимо Град Крагујевац, који од 2014. године до данас није расписао нити један конкурс за суфинансирање медијских садржаја а истовремено путем државних субвенција (више до 50 милиона динара годишње) финансира медиј којем је противзаконито оснивач (Радио-телевизија Крагујевац).

Недавно усвојена, нова Медијска стратегија велику пажњу посвећује конкурсном суфинансирању и начинима како овај процес може да се унапреди. Вероватно се на овом сегменту и најдуже и најтемељитије радило. Овај документ, који је Влада Србије усвојила крајем јануара ове године, такође констатује да су у расподели средстава приликом конкурсног суфинансирања фаворизовани медији који су "по уређивачкој политици блиски владајућој странци". Констатује се и да овако накарадно спровођење закона представља један од "доминантних облика притиска на медије, поготово на осиромашеном, локалном нивоу. Стратегија предвиђа читав низ мера које је потребно предузети да би се обезбедило "адекватно остваривање сврхе пројектног суфинансирања", па се предлаже и измена и допуна постојеће регулативе, у смислу увођења анализе недостајућих садржаја, евалуације пројеката, санкција за непоштовање закона, потом прописивања критеријума за чланове стручних комисија за оцену квалитета пројеката... Чланови радне групе за израду овог документа заиста су се потрудили да ова област буде ваљано обрађена, али остаје кључно питање – да ли се изменама закона власт може натерати да поштује законе? У политичком контексту у којем доминира непостојање владавине права лако се могу изнаћи најразличитији механизми који ће и најсавршеније законске одредбе заобићи или обесмислити.

Недавно је портал "Раскрикавање" објавио истраживање у којем се наводи да су четири таблоида блиска власти ("Ало", "Курир", "Српски телеграф" и "Информер" – у прошлој години објавили су нешто мање од 950 лажних вести на насловним страницама) током 2019. године добили више од 600.000 евра на разним државним тендерима. Врло је добро да су независни медији почели да истражују и друге начине усмеравања државног новца у медије осим конкурсног суфинансирања. Уколико се услед притиска јавности и међународне заједнице изменама закона ипак отклоне бар неки недостаци у процесу конкурсног суфинансирања, није уопште искључено да се држава одлучи да кроз овај систем убацује само мало новца на медијско тржиште, а да за финансирање "својих" медија употреби неке друге механизме којима се творци Медијске стратегије нису уопште бавили. Не ради се ту само о државним тендерима, већ и о финансирању путем повезаних фирми. Рецимо, у Новом Саду један од власника локалног дневног листа "Дневник" (изузетно блиског градским властима) је фирма "Галенс", која изводи највеће и најскупље грађевинске подухвате у главном граду Војводине. Сигурно да то није случајно и да је то само један од начина како држава брине о медијима којима само формално није власник.

Тешко је замислити да ће власт у Србији одустати од тога да новце грађана, директно или заобилазно – уместо у сврхе које су предвиђене легислативом – користи за корумпирање и уцењивање медија. И за то нису криви прописи, од којих су неки изузетни и иновативни, већ је кључни проблем у – како смо рекли – непостојању владавине закона, али и у карактеру политичких елита, недостатку демократске традиције и традиције медијских слобода.

Недим Сејдиновић, новинар и писац