Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  О хапшењу новинара, анонимним изворима, непотписаним текстовима и “репортерској привилегији”: Одговор Вељка Лалића Ивану Радовановићу
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

19. 04. 2020.

Аутор: Вељко Лалић Извор: Nedeljnik.rs

О хапшењу новинара, анонимним изворима, непотписаним текстовима и “репортерској привилегији”: Одговор Вељка Лалића Ивану Радовановићу

Не браним ја професију из инстинкта, већ зато што хапшење било ког новинара дира у саму срж новинарства - нико не може да ради слободно уколико се плаши да ће завршити у затвору

Прочитао сам ово што пишеш – да би текст Ане Лалић морао да буде главна медијска тема, а не њено хапшење, и чини ми се да ти погрешио.

Прво, ја се уопште не сећам да је неки текст био толика медијска тема као текст Ане Лалић. О њему су данима писали сви таблоиди, дневне новине, портали, телевизије с националном фреквенцијом правиле су прилоге, на крају је позван велики Ројтерс – чега се такође не сећам у нашој медијској историји – да демантује текст једног портала који је кренуо пре око месец дана. О тексту Ане Лалић причао је председник државе у интервјуу РТС-у, као и премијерка која је након њега повукла срамотни Закључак Владе по којем је Ана и ухапшена.

Тако да мени, драги Иване, већ у старту чудно делује та конструкција, пошто ми као да се налазимо у ситуацији у којој провладине медије највише занима чиме се баве ови, назовимо их антивладини медији, док антивладине највише занимају владини. То је као, пошто си увео америчко новинарство, да либерали у САД непрестано гледају Fox, а конзервативци CNN. Чему то мучење?

Ти, наравно, осуђујеш њено хапшење, али као некоме ко је био најближи сарадник Славка Ћурувије, његов заменик и помоћник у Европљанину и Дневном телеграфу, који је са Бујошевићем и Смајловићевом последњи видео Славка пред убиство, очекивао бих да ти то увек и у било којој ситуацији буде главна тема.

Јер, замисли да упаднемо у причу због ког текста је убијен Славко, како су писали они примитивци у Политици експрес; или, признајем, много је примереније, због ког текста су му/вам затворене новине.

Ја се, на пример, не сећам ниједног осим оног који је писао Тијанић, а потписао се и Славко – пошто мислим да је то потпуно ирелевантно.

Слажемо се да нико не може да ти направи рекламу као држава (мислим да си то ти први употребио), али та реклама сваког новинара или медиј може много да кошта, осим ових са радним местом на интернету. А колико знам, ни ти ни ја немамо Твитер.

Када се позиваш на неспретност полиције и тужилаштва, не могу да ти поново не скренем пажњу да је хапшење и задржавање једне новинарке седам сати у затвору уследило тачно дан након усвајања фамозног Закључка Владе Србије о извештавају у време ванредног стања.

Дакле, није полиција уопште неспретно поступила. Још мање тужилаштво!

Њихово није да тумаче Закон, пошто су они само у дело спровели оно што је усвојила “либерална” Ана Брнабић. Србија је тако постала главна тема у свим светским медијима, прва земља која је ухапсила неког новинара у време пандемије, након вести да је Кина приворила лекара који је упозорио на нову болест. И то није успео да опере никакав плаћени ПР текст у Вашингтон тајмсу.

Дакле, не слажем се да су погрешили тужилаштво и полиција. Погрешила је Влада Србије. Не слажем се ни да је Ана Лалић осрамотила државу тиме што је писала да нешто недостаје у болници у Новом Саду, пошто сви медији пишу како је хаос у њујоршким болницама, иако овај град има сваке године буџет као 80 Србија.

На крају, не браним професију из инстинкта, већ зато што хапшење било ког новинара дира у само срж новинарства – нико не може да ради слободно уколико се плаши да ће завршити у затвору. И ту знам да не можемо да се не сложимо, иако се слажемо да је срећа да смо то имали само седам сати.

Ја морам да ти кажем да се уопште не бавим туђим текстовима, као и да сам то научио пре једно пет година када сам са Јеленом Дракулић био у посети CNN-у. Затекли смо се у њузруму баш у тренутку када је објављена вест да је умро Спок из “Звезданих стаза”. Био је хаос, сви су негде трчали, окретали телефоне. Њујорк тајмс је објавио вест, Вашингтон пост. Али CNN није…

Био сам збуњен шта чекају, да би ми онда објаснили да неће да пусте док не добију свој други независни извор.

Тек 20 минута иза Њујорк тајмса кренуо је прилог од 20 минута који су имали у такозваном бункеру, где држе снимљене све прилоге за старије познате личности. Када смо се нашалили како немају за нашег премијера, због година, проверили су и схватили да имају – пошто нас сматрају ризичним подручјем.

Дакле, у новинарству свако одговара за свој текст. А туђим се ретко треба бавити. Кредибилитет се тешко стиче, а губи у секунди.

Што се тиче твог позивања на Весу и Мању, с Весом никада нисам радио иако смо три пута преговарали, док сам с Мањом радио десетак година, и од њега много тога научио, посебно тај инстинкт о коме ти пишеш: да подигне хеликоптер кад су поплаве или пошаље новинара на место догађаја.

Али Иване, ти позивањем на њих двојицу као да сам признајеш да је новинарство некад било професионалније или независније, што је, признаћеш, у контрадикторности са тезом коју лансираш у свом реаговању на моју колумну. Иако бих овде могао и да се сложим са тобом. Али, и не бих…

Но, да не давимо читаоце новинарским жанровима: наравно да не могу да се пореде ратно извештавање или репортажа, пошто смо обојица извештавали из рата, са текстовима иза којих стоје анинимни извори, или како је у последње време популарно, узбуњивачи.

Само није тачно да то није допуштено у новинарству, а посебно у америчком на које се у тексту позиваш.

Управо последњих дана то у свом рату против независне штампе покушава да лансира Доналд Трамп називајући “фејк њузом” све анонимне изворе из Беле куће, а у ствари проглашавајући за “фејк њуз” све оно што се њему не свиђа. И ту, пази, причамо о Трампу који је повукао десетине интервјуа, проглашавао лажним причама стотине које су касније потврђене, укључујући оно чувено да није знао да Лари Кинг ради на руској телевизији.

Наравно да волим филм “Сви председникови људи”, који додуше нисам одавно гледао (таман ћу да га скинем у овој досади), али те позивам да погледаш један много новији. “Тхе Пост”, који је био кандидат за Оскара пре неколико година, а у коме главне улоге имају Мерил Стрип и Том Хенкс. То је прича о најважнијем догађају америчке штампе, такозваним “Документима Пентагона”, после чијег је објављивања Врховни суд САД 30. јуна 1971, прегласавањем 6 на према 3, донео пресуду по којој је “интерес јавности већи од интереса сваког појединца, па макар он био и председник САД”.

То је променило америчку штампу заувек.

САД данас могу да гоне Асанжа или Сноудена за документе које су хаковали, или украли, али не могу медије који их објављују!

И то је суштина америчког новинарства које једино на свету може да смени и председника, али и објави малтретирање у Абу Граибу, ма колико политичари то проглашавали националним интересом САД.

Дешава се, међутим, и у Америци да се доводи у питање такозвани “Репортер’с Привилеге”, којим новинари могу да штите свој извор. Последњи случај је био Џудит Милер која је завршила у притвору, додуше због непоштовања суда, јер није хтела да октрије свој извор који јој је ЛАЖНО достављао податке о оружју за масовно уништење у Ираку. Она је остала без посла, осрамоћена лажима које је пласирала, док на крају није проговорио извор ЦИА који је потврдио да је он био “дубоко грло”.

Али у њену одбрану је стао либерални колумниста либералног Вашингтон поста, Ричард Коен. Њему се можда нису свиђали њени текстови, али је, када је ухапшена, тражио да њему открије свој извор, како би га он даље откривао својим колегама, да их редом хапсе.

Тако је једном невероватном солидарношћу људи који политички нису на истој страни одбрањен “Reporter’s Privilege”.

И сад ја тебе да питам, као најближег сарадника Славка Ћурувије, да ли то можеш овде да замислиш? Није у питању страна, Иване, у питању је принцип.

И ту се враћамо на текст Ане Лалић, о којем уопште нисам писао, нити сам имао намеру да коментаришем текст за који ни не знам како је настао.

Али, Иване, она је итекако имала право да користи анонимне изворе.

Кодекс новинара Србије, ваљда једини документ који су потписали и УНС и НУНС – а који овде очигледно нико није читао – дословно каже:

- Новинар је дужан да консултује најмање два независна извора информација која ће дату информацију да потврде или оспоре.

- Два међусобно независна извора информација посебно су пожељна у случају постојања индиције да званичан извор даје непотпуно или нетачну информацију. Постојање два независна извора информација једнако је препоручљиво и у случају да кључне информације потичу од анонимног, односно поверљивог извора.

- Новинар има право да истражује све околности и чињенице о догађајима који су од интереса за јавност.

- Уколико је извор информација неименован, уредник мора да буде обавештен о идентитету извора, јер и новинари и уредници одговарају за тачност објављене информације.

Има тога још, али наводим најважније ствари, како наши читаоци не би помислили да су анонимни извори нешто недозвољено у штампи. Штавише, новинари живе од извора.

 

Ана Лалић је, дакле, потписала свој текст – иако је за мене највећи проблем што данас у таблоидима свакодневно имамо непотписане текстове – имала је три неповезана анинимна извора, обратила се институцији о којој говоримо, а ни ти ни ја не знамо да ли је извор открила Веси.

Полиција никако није смела да јој заплени телефон, нити компјутер.

Њен текст је готово потвтрђен чињеницом да по глави становника имамо највећи број заражених лекара у регуиону, док су мере ка најстаријима очигледно дале резултате.

На крају, повучен је скандалозни Закључак Владе због којег бисмо се, могуће, ти и ја дописивали из затвора.

И зато не видим како не можемо да се сложимо; ти, како кажеш, бивши новинар и ја, ето, актуелни: да је хапшење једног новинара, макар и на неколико сати, највећи медијски проблем у једном друштву.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси