Вести
04. 04. 2020.
Папазјанија са закључцима Владе показује да би држава радо погазила и оно мало преосталих медијских слобода
Влада Србије или још не зна како да заврши одавно започети процес дискредитовања и прогањања критичких новинара и медија, који су доведени на руб опстанка, или није у позицији да пркоси међународним факторима који би то могли да јој замере. Држава притом већ дуго заборавља да овако не може заувек и да свака репресија неумитно рађа реакцију
Тешко је проценити шта је будаластији и безобзирнији потез Владе: одлука о информисању у време пандемије или начин на који је укинута само дан након што је обзнањена.
За коју год опцију да се одлучимо, промашити нећемо. Обе подједнако добро показују да ова власт нема свест о функцији и улози медија у овом друштву, као ни о обавези државних институција да – чак и у најванреднијим околностима – поштују Уставом и законима прописане надлежности.
Заштитница (бесмисла)
Свега неколико сати након што је усред ноћи приведена и притворена новинарка портала nova.rs Ана Лалић, пошто су узавреле друштвене мреже, а реаговале и надлежне међународне институције, премијерка Ана Брнабић појавила се на РТС-у и по ко зна који пут показала своје скандалозно, здравом разуму недокучиво непознавање медија, новинара и основних демократских принципа.
Пре свега, објаснила је да је циљ закључака Владе био да се заштите породице, да нестану непроверене информације, лажне вести, „информације од локалних штабова, градоначелника, ко зна кога“.
ПРЕВОД 1: Закључци су, заправо, значили да би нестало истраживачко новинарство, да би потенцијалним изворима био утеран страх у кости, а да би се медији претворили у државне билтене. Не би више било обавештења како је ко преминуо, ко је како излечен, примљен у болницу. Не би се знало каква је ситуација на београдском Сајму или у другим импровизованим болницама, а какво је стање у другим здравственим установама. Јавност би добијала само и једино добро „просејане“ информације, док би многа питања остајала без одговора.
ПРЕВОД 2: Апострофирање локалних штабова, градоначелника и „ко зна кога“ директна је дисквалификација и дискредитација људи из градова широм Србије, а укидање њиховог права да говоре била би смрт локалних медија – истих оних који су и до сада били под притисцима и једва држали главу изнад воде. На конференцијама за новинаре се већ данима и иначе не обраћа посебна пажња на ситуацију у појединим градовима, до информација је и до сада било јако тешко доћи, а уредбом би сваки потенцијални извор на локалу био потпуно „закључан“. Чак и званичне информације из мањих градова убудуће би морале најпре да „путују“ у београдску централу, да би тек након одобрења биле „враћене“ тамо где би требало. Тиме би се грађанима ускратило право на брзо и тачно информисање, а они би и поред својих локалних медија остали у мраку пред оним што им се дешава буквално пред носом. И за грађане и за медије, та је ситуација могла да буде фатална: грађани би могли да буду доведени у опасност, док би медији изгубили поверење своје публике не само у овом тренутку већ и за период који следи.
ПРЕВОД 3: Највећи дистрибутер лажних вести, немира и конфузије до сада нису били медији, већ управо државни органи које воде председник и премијерка. Присетимо се само приче о најсмешнијем вирусу, преко тезе да је смртност од убода комарца већа него смртност од короне, до сасвим неистините сторије о условима живота у импровизованим болницама. Што се узбуњивања јавности тиче, довољно је сликовит пример СМС поруке у којој је била отворена претња „италијанским и шпанским сценариом“, а која је послата у вечерњим сатима, пре него што су људи отишли на спавање.
ПРЕВОД 4: Ни стручњаци из Кризног штаба нису се баш прославили: од антологијске конференције на којој се причало о шопингу у Милану, тврдом сапуну и чашици ракије, преко објашњења која нико разумео није, до скандалозне конференције за медије која је трајала неколико минута, а на којој новинари нису имали прилику да поставе ниједно питање, иако су прешли пола града и угрозили своје здравље да би извештавали.
Иако Кризни штаб чине углавном лекари, неки од њих и светски признати стручњаци, чињеница је да су до сада направили низ озбиљних грешака у комуникацији с јавношћу. Вештина јавног обраћања, уосталом, није део њиховог посла, па нису ни обавезни да је имају – због тога их заиста не би требало критиковати. Ипак, осим њих, у Србији постоји низ других стручњака, такође светски признатих, којима би повучена одлука Владе ускратила право да говоре о теми за коју су квалификовани.
Звезда
Током наступа на РТС-у, премијерка је још казала да је Владина уредба требало да спречи да „неко трчи да каже прво медијима, да би био локална звезда на пет минута“.
Ово је констатација којом се – уз уредбу или без ње – деградирају сви сведоци, оболели или њима блиски. Новинари и новинарке су ових дана буквално преплављени страшним причама из болница, из карантина, из сопствених домова, одакле траже помоћ.
Некима се може, некима баш и не може у потпуности веровати, али све те приче свакако заслужују пажњу и (колико год је могуће) додатно истраживање – како би се скренула пажња на проблеме и тако помогло другим људима. Констатација да људи које је директно или индиректно погодила корона хоће да постану „локалне звезде“ могла је да потекне само и искључиво од особе која се у свом мандату и иначе прославила грозоморним изјавама о слободи медија и по нападима што на конкретне новинаре и новинарке, што на новинарску професију у целини.
Врхунац је, међутим, тек следио. Образлажући одлуку о повлачењу уредбе о информисању, Брнабић је констатовала да то чини на „изричиту молбу председника“.
Није ово први пут да се ствари дешавају по налогу човека којем такви налози нису у опису посла – исто то се догађало и у „мирнодопско време“, када је он руководио радом на Медијској стратегији, када је индиректно учествовао у дијалогу с представницима новинарских удружења и медијских асоцијација, па и у више наврата током ванредног стања, када је јавно говорио да ће нешто наложити Влади или да ће то „Влада прихватити“.
Претходна искуства ипак не умањују тежину премијеркине констатације или признања, како вам драго. Дакле, Влада доноси одлуку, а с Андрићевог венца стиже налог да се та одлука поништи. Има ли већег доказа нечијег самовлашћа? Има ли илустративнијег примера смрти институција у Србији?
Зашто би онда било шта радили Влада или било која друга институција, када се све одлуке и одлуке о повлачењу одлука доносе у једној канцеларији? Јер, да се не заваравамо: не би спорни закључци ни били донети, да их Вучић није смислио. Баш као што не би били повучени, да он то није „изричито молио“.
Брнабић је ипак истакла да ће повлачење уредбе за њу значити више борбе с лажним вестима, али и да ће „пре спавати четири сата мање него да се баци сенка на све што је урађено, пре свега када је реч о слободи медија“.
Овакву тезу заиста је тешко коментарисати не излазећи из домена елементарне културе и етике јавне речи. Под Вучићевом чизмом и уз премијеркино „суфлирање“, медији у Србији су буквално сравњени са земљом. Нема међународне институције која се о томе није огласила и која није упозорила на драматичну ситуацију на том пољу. Нема медија критички оријентисаног према власти, да није прогањан, таргетиран, дискредитован, доведен на руб или преко руба опстанка. Види се то и на конференцијама за новинаре које се сада директно преносе: питања која се тамо постављају, тон који се користи, одговори које добијају, све то показује сумрак новинарства, слободне речи, па и демократије као такве. Управо зато, премијерка би требало не да дозволи, већ да поспеши стварање сенке, мрака, тмине који би прекрили све што је урађено „када је реч о слободи медија“.
Папазјанија с усвојеним, па напрасно повученим закључцима, јасно је показала да би држава радо погазила и оно мало јадне слободе која је медијима преостала, али да не зна баш тачно како, или да није у позицији да пркоси међународним факторима који би то могли да јој замере. Држава притом већ дуго заборавља да овако не може заувек и да свака репресија неумитно рађа реакцију.
Некадашњи Милошевићев министар информисања то би требало да зна много боље од осталих.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.