Вести

24. 02. 2020.

Аутор: Марија Вучић Извор: Раскрикавање

Темпиране бомбе: Холандски документарац о српским мушкарцима разбеснео дијаспору

Документарни филм о томе „како је бити мушкарац у Србији, земљи која је изгубила рат“, емитован крајем прошле године на холандској националној телевизији, разбеснела је наше грађане који тамо живе. Тврде да су српски мушкарци генерално приказани као насилни, оптерећени ратном траумом и на ивици живаца, а Србија као земља у којој се нове генерације васпитавају у ратном духу. Поједини учесници филма за Раскрикавање тврде да су били злоупотребљени и да нису знали у каквом документарцу учествују.

„Сваки Србин има оружје. Опасно је ако ниси наоружан. Само човек са оружјем је слободан човек“, говори председник Српске деснице Миша Вацић пуцајући у стрељани у првим минутима документарног филма холандске новинарке Маргријет ван дер Линден.

Вацић је са другим члановима своје организације један од протагониста овог филма који покушава да одговори на питање како је то бити мушкарац у Србији, земљи оптерећеној ратном прошлошћу.

У филму се провлачи теза да је српски мушкарац изгубио рат што му је угрозило мушкост. Постао је попут темпиране бомбе, затворен и прек, склон оружју, насиљу према женама и алкохолизму.

То је холандској новинарки „потврдио“ узак круг људи - Миша Вацић и Српска десница, ратни ветерани, као и Ален Мухић, човек из БиХ чији је биолошки отац Србин наводно силовао његову мајку муслиманку током рата као војник.

Да би доказала да се и новим генерацијама систематски усађује ратоборност и слепа оданост држави, новинарка је интервјуисала младе извиђаче током њихових активности, постројавања и полагања извиђачке заклетве.

Касније се испоставило да извиђачи нису знали шта је тема документарца и да су њихови снимци злоупотребљени.

Закључци документарца поприлично су засметали људима из Србије који живе у Холандији.

Према речима Зоре Дувњак која се обратила Раскрикавању и која у Холандији живи двадесетак година, Србија је стереотипно представљена као земља насилника истраумираних ратом, а због злоупотребе деце поднета је жалба тамошњем Савету за новинарство.

Десничари представљају српског мушкарца

Разговор Мише Вацића и екипе са холандском новинарком Маргријет ван дер Линден одвија се у стрељани. Они је уче како да пуца, а онда Вацић показује мету са силуетом човека, избушену мецима, и кроз смех каже: „Ово је непријатељ српског народа“.

Новинарка Вацића и неколико набилдованих момака из Српске деснице представља као групу националиста који „негују борбену прошлост“. Зашто је баш њих изабрала да представе типичног српског мушкарца, није јасно.

„Земља, породица, Бог, то су најбитније ствари за нас“, каже јој Вацић и додаје како су сада све то угрозили „неолиберали“. Поручује новинарки да направи добру причу о њима да би и „либерални мушкарци Холандије научили да буду чвршћи“.

„Сваки Србин има оружје“, тврди Вацић и говори како је то наша традиција.

Разговор се завршава кадровима у којима припадници Српске деснице пуцају бушећи папирне мете. Док камера приказује гомилу чаура по поду, у позадини се чује њихов смех.

Детаљи о томе да је реч о политичкој организацији, да је Миша Вацић осуђиван, да је био припадник ултрадесничарског покрета „1389“ као и његов политички ангажман, у документарцу се не спомињу.

„Како је то бити мушкарац ако сте изгубили рат? И како млада генерација Срба одраста са том заоставштином?“, пита се Ван дер Линден.

Злоупотреба деце

Планинским путем корачају деца извиђачи. У позадини се чује труба, а потом и бубњеви у такту позива на борбу. Деца се постројавају у ставу мирно пре него што почну да изговарају заклетву која почиње речима:

„Дајем часну реч... да ћу чувати своју отаџбину... Републику Србију…“, а све је умонтирано тако да указује на милитантност, некритичку оданост ауторитету и отаџбини и спремност да се ратује.

Новинарка након тога разговара са тројицом малолетника о њиховом односу према Србији.

„Досад сам причала са много мушкараца у Србији и оно што им је важно је земља… Земља на првом месту. И вама такође?“, пита сугестивно Ван дер Линден дечаке који одговарају потврдно и разговор се наставља у том правцу.

Оно што се у том моменту десило на планини, у филму није приказано. Вођа извиђачког одреда „Раша Попов“ Беатина Живковић, која је била иза камере, затражила је да се снимање прекине.

Живковић за Раскрикавање прича како је екипа документарца неко време пре тога ступила у контакт са Савезом извиђача. Речено им је да раде на филму о извиђачима и да би хтели да се упознају са њиховим радом. Тачан контекст им, како тврди наша саговорница, није споменут.

Договорили су се да се новинарка Ван дер Линден и њена екипа прикључе извиђачима на планини Гучево, где је више одреда било на зимовању - сматрали су да је то најбоља прилика да се новинарка упозна са њиховим активностима.

Међутим, новинарка је почела да поставља „непримерена“ питања, попут „Када си се осетио као мушкарац“, препричава Живковић. Сматрајући да задире у приватност деце и да прича више нема везе са извиђачима, затражила је да се снимање прекине и да се сви снимци обришу.

„Ту је било повуци-потегни, ја сам чак и запретила да ћу позвати полицију. Њен камерман је онда пред нама избрисао снимке и разишли смо се“, прича она за Раскрикавање.

То се све дешавало фебруара 2019. године, да би их крајем године контактирала Зора Дувњак, жена која две деценије живи у Холандији, и показала им снимак приказан на тамошњој националној телевизији КРО НЦРВ.

Беатина Живковић се, како каже, шокирала када је видела да не само да снимци нису избрисани и да су искоришћени упркос изричитој забрани, него су деца злоупотребљена.

„Кад сам видела документарац, дигла ми се коса на глави. Стављени смо у некакав ратни контекст, а ја сам приказана као неко ко негује нове ратнохушкачке генерације“, наводи она.

А деца су, према њеним речима, заправо певала песму о Жики Мики, дечаку који је дошао у извиђаче и стекао другове.

„И заклетва коју су полагали је лепа заклетва извиђача која каже да ће поштовати законе своје земље, родитеље, да ће радити на себи… Никакве везе с ратом немају“, каже Живковић и додаје да је филм острашћен.

Жалба Савету за новинарство

Да нешто није у реду са том сценом, помислила је и Зора Дувњак. Док је гледала део са младим извиђачима, питала се да ли су родитељи знали у каквом филму учествују њихова деца, препричава за Раскрикавање.

Зато их је и позвала, па се испоставило да и сами тврде да су преварени.

Ових дана је у име извиђачког одреда предала жалбу холандском Савету за новинарство, регулаторном телу које се, попут нашег Савета за штампу, бави прекршајима Кодекса.

Жалба је поднета и у име Алена Мухића, још једног саговорника у филму.

Мухић је у филму је причао своју причу док се у појединим кадровима појављивало његово мало дете. Он је, како се наводи у жалби, изричито захтевао од новинарке и њене екипе да не приказују дете, што су они ипак учинили.

Ни њему, према наводима из жалбе, није предочен контекст филма.

„Требало би да реагују ускоро, а телевизија би морала да се извини, да споран садржај уклони и избрише снимке“, наводи Дувњак.

Патње ратних ветерана

Централна прича документарца одвија се око ратних ветерана о чијој патњи говоре Жељко Вукелић и Миле Милошевић. Причајући о својим искуствима и траумама из рата деведесетих, они отварају две веома важне теме - катастрофалан однос државе према њима, као и посттрауматски стресни поремећај са којим живи много повратника из рата.

Последица тог синдрома су, каже водитељка, алкохолизам и насиље у породици.

„Рат се са бојног поља преселио у дневну собу. Многе жене живе у страху, мушкарци су
трауматизовани“, прича Маргријет ван дер Линден.

У одсуству статистике и речи стручњака, гледалац не добија информацију о размерама овог проблема. Ипак, из њених генерализација попут „Ратна траума лежи као влажна и хладна крпа преко друштва, али је тешко изнети је на видело. Српски мушкарац је затворен“, стиче се утисак да су сви у земљи обележени и оптерећени ратном прошлошћу, затворени и преосетљиви, попут темпираних бомби.

За разлику од Срба, који су рат изгубили и носе се са ратном траумом и кризом мушкости, водитељка иде у Босну да би одговорила на питање како се са траумама боре они који су у рату били жртве.

Интервјуише Алена Мухића кога је као бебу усвојио босански пар из Горажда у БиХ. Свом биолошком оцу Србину је отишао једном на врата, питао га шта га је натерало да силује жену, а отац је све негирао и рекао чак да сумња да је Ален његов син.

И док се Срби муче са ратном траумом и на ивици су живаца, Мухићев глас је смирен и благ. Он говори како је видео да у његовом биолошком оцу нема ништа људско, али да је он опростио.

„Ја сам одгојен тако да никога не могу да мрзим, зато што је мој отац такав. Јер он да није такав, он да је националиста, ја бих можда мрзео Србе или некога, разумете“, говори Мухић.

Једнострана слика Србије

Када је одгледала документарац на тамошњој националној телевизији, Зора Дувњак се, каже, осетила разочарано и понижено. Као уосталом и њени познаници, људи из Србије који такође тамо живе.

„Њима је засметало како су Срби приказани, то је једна унапред креирана слика, а екипа је ишла у Србију тражећи потврду те слике. Људи су генерално приказани као насилници који се од малих ногу васпитавају да буду ратници“, каже она и напомиње да су се на друштвеним мрежама са критикама филма јавили и сами Холанђани тврдећи да су Срби приказани стереотипно.

Дувњак, после 20 година живота у Холандији, каже да се у тој земљи не извештава много о Србији, али и када се извештава, то је ретко објективно.

„Има ту покушаја, прошло је пуно времена од ратова, али је остала та убеђеност да су Срби злочинци“, каже Дувњак.

На такав наратив се прича холандске новинарке добро надовезала, сматра саговорница Раскрикавања и додаје да јој се чини да намера новинарке и није била да објективно представи причу о патњи ратних ветерана.

„Туга коју носе сви ти ратови постоји и о томе заиста треба да причамо. Али стекла сам утисак да она то није урадила из интересовања и сажаљења, јер онда би био сасвим другачији контекст“, наводи Дувњак.

„Онда не би тражила извиђаче, не би тражила баш Алена у Босни и ту причу да је он дете Србина силоватеља. Ако је хтела да исприча причу о ратовима и посттрауматском стресу, зашто је интервјуисала тог ултрадесничара?“, наводи она и додаје да је документарац у потпуности прављен за холандско тржиште.

Новинарка и ауторка документарца Маргријет ван дер Линден није одговорила на питања Раскрикавања о овом случају нити о томе зашто је одабрала да мушкарце у Србији прикаже искључиво у светлу рата.

Такође, нисмо сазнали ни зашто је одабрала узак круг саговорника попут ратних ветерана, Мише Вацића и жртава злочина које су у рату починили Срби, и да ли сматра да је помоћу њих приказала мушкарце у Србији какви заиста јесу.

Иначе, серија документараца „How to be a man“ не бави се само Србијом. Маргријет ван дер Линден је снимила још неколико филмова о мушкарцима из земаља широм света.

Тако је у Мексику тема била како је то бити мушкарац у једном од најживописнијих, али и најнасилнијих места на свету. У Египту је мушкарце приказала кроз причу о сексу као табу теми у овој земљи, а у Сједињеним Америчким Државама се бавила тиме како је то бити црни мушкарац на некада робовласничком југу земље.

Цео документарац иначе није доступан публици из Србије, и можете га погледати само уколико имате ВПН програм помоћу кога ћете виртуелно преместити своју ИП адресу у Холандију.

Ипак, транскрипт целог филма у ПДФ формату можете наћи овде.