Вести

19. 02. 2020.

Аутор: Данијел Апро Извор: Цензоловка

Нисмо се померили из средњег века: Новинарке које критикују власт вређају и као жене

Женама у медијима не следују само „фолклорне“ оптужбе да су стране агенткиње; оне су, напротив, „криве“ и због изгледа, брачног статуса, приватних контаката, објава на друштвеним мрежама, па, ето, и положаја груди док једу лубеницу (?!)

Бити новинар који трпи ниске ударце јавних функционера, владајућих странака и прорежимских таблоида није нимало пријатно. Бити новинарка у сличној ситуацији – далеко је теже.

У последњем покушају дискредитације репортерке Жаклине Таталовић, таблоид Ало тако констатује да „иако телевизија Н1 покушава да у јавности изгради имиџ озбиљне, објективне и савесне медијске куће, бројни испади њихових новинара углавном покажу да је стварност сасвим другачија“.

Њој се спочитавају измишљени греси, просто невероватни и за ниске стандарде сличних гласила. Према њиховом виђењу, она „често покушава да истакне своје груди у ситуацијама када оне не би требало да су у првом плану, на пример – док једе лубеницу или док је у кревету под налетом ‘температуре’“.

Текст прати неутемељена тврдња да „уз овако неукусне фотографије обично стоји перверзан опис слике, као и сексуално оријентисани коментари“.

Напади су кренули неколико недеља раније на порталу Присмотра, једном од многих новонасталих фантомских „медија“ који служе искључиво за вређање независних новинара и оних на које су налепљене етикете противника власти и државе.

Стереотипи и стигма

Механизам увреда и претњи прилично је једноставан. Почиње се насловном страном прорежимског таблоида, увреде умножава армија (махом анонимних) корисника на друштвеним мрежама, да би се напослетку стигло до конкретних претњи.

Питање је због чега се новинарке поимају као „лака мета“. Перцепција да су слабије, постојећи стереотипи и стигма, неписана правила која важе само за њих?

„Од набројаног, рекла бих да је у питању ово друго – стереотипи и стигма“, сматра Вања Ђурић, новинарка телевизије Н1.

„То је, дакле, већ опробан шаблон, који не захтева много креативности. Замислите да таблоиди морају да смисле валидне контрааргументе при дискредитацији нечијег рада (у овом случају новинарског)?! То им је, сигурна сам, превелики напор за који немају капацитет. Поражавајуће је то што се цивилизацијски нисмо померили од средњег века, па ‘шејмујемо’ жену, јер, пазите сад, носи купаћи (!!!) или бира да нема децу или није ни важно који разлог је у питању што их нема.“

Она напомиње да овде нису проблем само таблоиди. На том тесту, како каже, недавно је пао чак и „онај део друштва за који бисте помислили да је мало изнад нивоа поимања жене само кроз њене полне одлике“.

„Гомила врло малициозних и сексистичких коментара провлачила се Твитером на рачун моје колегинице Ксеније Павков, само зато што се неким људима није допао њен водитељски стил. Прилично сам сигурна да мушким колегама никада не би упутили ниједан тако примитиван коментар, какве су упућивали њој.“

Мушке колеге би могле да реагују

Вања Ђурић је и сама трпела увреде после текста објављеног на порталу Истрага.рс, још једне опскурне адресе без импресума, о чијој је сумњивој власничкој структури и начину функционисања писао Војвођански истраживачко-аналитички центар. Као и друге две ауторке филма „Албанке су наше сестре“, Сања Кљајић и Милена Поповић, означена је као „новинарка која је осрамотила Србију“.

Она нема дилему да је поента таквих текстова заплашивање, како се више не би дрзнуле да се баве темама које некоме не одговарају.

„Коментари са тих опскурних портала и углавном десничарских Фејсбук страница су језиви. Врло директно вам говоре на који начин би се иживљавали над вама, пишу вам да вас треба ‘поставити на место’ или ‘лупити главу о бетон’. Свесни су они да је то веома непријатно, да код вас изазива ужасан стрес, па и стрес ваших пријатеља, породице… Рачунају на то да више никада нећете урадити нешто због чега би поново могли да вас провлаче кроз тај муљ.“

Према њеним речима, новинарке су свесне да су изабрале посао у којем нема одустајања од пропитивања, истраживања и подсећања на нечије политичке потезе, те да им преостаје само да претње пријављују надлежном тужилаштву и да у томе истрају.

„Врло је лако наћи те људе, чак и када се крију иза лажних профила. Других институционалних механизама немамо. Мушке колеге би могле да одреагују када тако нешто виде на мрежама или чују на терену, а не да ћуте или, још горе, да учествују у потпиривању сексистичких коментара. А тога и те како има.“

Нарочито је тешко женама у малим срединама

Напади на новинарке нужно попримају сексистички образац. Или, једноставније речено, оне нису само „страни плаћеници“ већ истовремено и – „исфрустриране нероткиње“.

Женама у медијима, дакле, не следују само „фолклорне“ оптужбе да су агенткиње одане центрима моћи ван земље; оне су, напротив, „криве“ и због свог физичког изгледа, брачног статуса, приватних контаката, објава на друштвеним мрежама, па, ето, и положаја груди док једу лубеницу (?!).

Јасно је да траже најболнија места за нападе, сматра Ивана Стевановић, извршна директорка Славко Ћурувија фондације. Довољно је страшна сама чињеница колико су новинари уопште застрашивани и угрожени, а још су, како каже, ужаснији овакви изливи мржње и сексизма.

„Ради се пре свега о нападу на њихов интегритет. Угрожене су и као жене и као новинарке. Ово је покушају да се онемогуће да раде свој посао и живе безбедно у свом окружењу. Све то неминовно оставља последице на њих – и као грађанке, а и професионално. Нарочито је тешко женама у малим срединама.“

У међувремену, баш у таквој малој средини, Верицу Маринчић, новинарку локалног портала Инђија кафе, прати и застрашује Ненад М., припадник мото-клуба „Ноћни вукови“ и честа званица на прославама општинских власти.

Она је уверена да је њен нападач подучен и да зна шта би требало да уради да би је застрашио а да притом кривично не одговара. Зна где она ради, где живи, и није сигурна кад и шта може да јој се догоди.

Покушаји дискредитације новинарке из Инђије стигли су и од народног посланика Маријана Ристичевића који ју је називао „продавачицом“ и „касирком“.

Анити Ђукић, уредници портала Инфоцентрала и дописници ТВ Прва и ТВ О2 из Јагодине, на радном задатку отета је камера, а нападач Јован Грујић новинарки и њеној пријатељици поручио је да ће „упалити и њих и аутомобил“. Због ове претње, тамошњи Основни суд Грујићу је изрекао само условну казну.

„РЕМ? То је тек посебна прича“

Ивана Стевановић оцењује да су судови у принципу спори и да не омогућавају задовољење правде. Према њеним речима, овде се не ради само о новинаркама већ је реч и о женама које су жртве насиља уопште. Изостаје озбиљнија осуда – како државних органа, који би требало да делују, тако и јавности.

„Тешко је едуковати грађане када застрашивања стижу с највишег места. Погледајте само претње и увреде које је народни посланик Војислав Шешељ упутио новинарки листа Данас Снежани Чонградин. То је прошло потпуно некажњено и послата је порука да он може да ради шта му се прохте. Још је већи проблем то што сви заједно нисмо сензибилисани на сексистичке нападе. Требало би да реагује заједница у којој новинарке живе, њихове комшије и пријатељи. Такође, колеге и колегинице морали би да покажу већи степен солидарности.“

Само неколико дана пре него што се напис о Жаклини Таталовић појавио у листу Ало, Удружење новинара Србије (УНС) реаговало је због вређања уреднице ваљевског портала Вамедиа Славице Вујанац на порталу Колубарски инфо. Они су позвали уредника Зорана Мајдака да престане с дискредитацијом новинара који указују на злоупотребе власти.

Колубарски инфо има веома сличан визуелни идентитет као kolubarske.rs (а који заправо служи информисању грађана тог дела земље), користи сличну специфичну зелену боју – што многи виде као жељу да збуне читаоце.

На том месту пише се да је новинарка из Ваљева у „нервном растројству“, као и да има „прасеће прсте“. Текст прати гнусна фото-монтажа у којој је њено лице прикачено на тело свиње.

„Више и не бројим који је ово напад у питању. Говорим о десетинама текстова, чувам све то негде у једном фолдеру“, каже Славица Вујанац за Цензоловку.

„Сваки пут када градским властима засмета тема коју одаберемо или подаци које изнесемо, одмах крећу напади. Још се није догодило да су демантовали чињенице из текста, да су рекли да нешто што смо написали није тачно. Не, они се служе личним увредама, о мени, о мом физичком изгледу. На радију се нападају чланови моје породице, на јавним местима фотографишу се моји пријатељи. Хоће да покажу како сам ја лоша особа и да је стога оно што радим такође лоше.“

О уредници Вамедије објављују се порнографске фото-монтаже, измишљају се ванбрачне афере. Она сматра да посебан проблем представља то што гласила која служе за обрачунавање с новинарима добрим делом финансирају сами грађани Ваљева.

„Ја немам новца да се тужим, али овде се, уосталом, и не ради само о мом личном угледу. Питање је ко нас, све заједно као грађане, штити у ситуацијама када се очигледно крши Закон о јавном информисању. РЕМ? То је тек посебна прича.“

Године медијског линча Дарије Ранковић

На истој веб-адреси на којој се вређа Славица Вујанац, на насловној страни, уредница портала Колубарске.рс Дарија Ранковић окарактерисана је као „ваљевски лажов године“. Више од три године она је изложена медијском линчу и сексистичким нападима у којима учествује читава мрежа локалних гласила.

Новинарка не сумња да су притисци последица њеног писања о, како каже, намештеним конкурсима и ненаменском трошењу новца градоначелника Ваљева Слободана Гвозденовића.

„Ја поднесем пријаву, али ми у тужилаштву углавном одговоре да нема елемената кривичног дела. Једино што ми преостаје јесте да поднесем приватну тужбу за повреду угледа и части. Ево, ја управо чекам пресуду за Мајдакове увреде из 2017. године.“

Дарија Ранковић сумња да ће бити у могућности да наплати евентуалну пресуду, али, како каже, новац у овом контексту ипак није најбитнији.

„Ради се о томе да се ми као новинари застрашујемо, док њих овакав систем охрабрује. Не постоји механизам који нас штити у сличним ситуацијама. Такође, за овакве случајеве надлежан је суд у Београду – седам пута сам ишла тамо – и то представља озбиљну потешкоћу за новинаре из остатка Србије. Медији, поготово на локалу, сиромашни су, немају своје правнике и адвокате, немају довољно средстава да се упуштају у дуге судске процесе“, закључује саговорница Цензоловке.