Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Слобода медија, Србија и Балкан: Напади политичара и мањак солидарности
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

28. 01. 2020.

Аутор: Урош Димитријевић Извор: ББЦ на српском

Слобода медија, Србија и Балкан: Напади политичара и мањак солидарности

Напади политичара, онлајн претње, неосноване оптужбе за угрожавање националне безбедности и мањак солидарности кључне су речи у Ројтерсовом извештају о слободи медија у Централној и Источној Европи за 2019. годину.

У истраживању је учествовало 97 новинара из 16 земаља, укључујући и Србију.

И према резултатима истраживања, ситуација у земљама Централне и Источне Европе је мање-више слична као и у Србији.

Благо речено: лоша.

„Није ствар само у новинарству, већ у политичкој ситуацији у земљи и клими у друштву, а ту се уопште не уклапају нормални услови за рад“, каже за ББЦ на српском Драган Јањић, главни уредник агенције Бета .

„У Европи, једном од најбезбеднијих континената по питању слободе медија, троје новинара је убијено у последње три године: Дафне Каруана Галиција на Малти, Јан Куцијак у Словачкој и Викторија Маринова у Бугарској“, пише у извештају Ројтерсовог института који је урађен у сарадњи са Оксфорд универзитетом.

„Ова убиства се нису одиграла у вакууму. Одиграла су се у друштвеној клими где су новинари нападани и дискредитовани од политичара, где су медији затворени или финансијски ослабљени и где су тужбе коришћене како би се системски сузбила потреба за истраживачким, независним новинарством“, стоји у извештају.

Интернет као главно поприште претњи и напада

Најиновативнији примери независног новинарства у Централној и Источној Европи стижу дигиталним путем, а већина антикорупцијских извештаја долази управо са интернет портала.

Али онлајн простор је све ризичнији за новинаре.

Како показује истраживање, 64.5 одсто испитаника је изјавило да им је због посла новинара прећено или су малтретирани путем интернета.

Њих 16.7 одсто је изјавило да су на мрежама дељени њихови лични подаци, попут адресе становања или детаља из приватног живота.

„То се и овде ради. Ја сам имао искуство где је неко рекао ‘треба га обесити на Калемегдану, а други је одговорио ‘ево, знам где станује'“, каже Јањић.

Истраживачи такође сматрају да број оваквих случајева може бити још већи, јер многи новинари не желе да одговорају на овакав вид претњи и не пријављују их.

Паљење куће Милана Јовановића, обијање редакција и станова

Најекстремнији пример напада на новинаре у Србији у ближој прошлости је паљење куће Милану Јовановићу, новинару портала Жиг Инфо из Гроцке пре више од годину дана.

Драгољуб Симоновић, бивши председник општине Гроцка у судском процесу се терети да је подстрекивао преосталу тројицу окривљених, Александра Маринковића, Игора Новаковића и Владимира Михаиловића на паљење куће.

На последњем рочишту, 21. јануара у Београд, суд је донео одлуку о одлагању због захтева одбране да се током процеса изјаве тонски снимају.

У новембру прошле године непозната лица бацала су летке у двориште телевизије Н1, као и по целом Београду на којима је писало: „Република Србија – довиђења, добродошли у Луксембург“.

Тиме се алудирало на чињеницу да је седиште компаније која стоји иза ове телевизије у Луксембургу.

У октобру прошле године обијен је стан Милице Војиновић, новинарке портала Крик, која се у том тренутку налазила са породицом у иностранству.

То није први случај обијања стана новинаркама поменутог портала, јер је у лето 2017. слична судбина задесила Драгану Пећо. Ни један, ни други случај до сада нису решени.

Почетком ове године у Ваљеву су обијене просторије редакције портала Колубарске, али није однето ништа од опреме.

Драгана Бјелица из Удружења новинара Србије (УНС) каже да је важно да новинари сваку онлајн претњу и застрашивање пријаве истражним органима и новинарским удружењима.

„Удружење новинара Србије забележило је у прошлој години 91 напад, претњу, обарање медијских сајтова и друге случајеве угрожавања новинара и медија, од тога 23 случаја јесу претње новинарима преко друштвених мрежа.“

Перица Гуњић, главни и одговорни уредник сајта Цензоловка, који се бави питањима од значаја за слободу медија у Србији, сматра да у земљи има много више непријављених случајева.

„Већина новинара с разлогом нема поверења у систем, полицију и тужилаштво, јер врло често се то преокрене на малтретирање новинара којима је прећено или их дочекају са намером да такав случај одмах одбаце“, каже.

Истиче да се онлајн претње на суду и у полицији често третирају као „изражавање мишљења, а не претња“, али додаје је и да је било професионалних реакција тужилаштва.

Гуњић додаје да су у нападима на новинаре „веома ангажовани и такозвани ботови“ на друштвеним мрежама.

Пуцкетање у слушалици и заштита извора

Прислушкивање телефонских разговора и притисак да открију изворе су најчешћи начини за угрожавање приватности новинара.

Не може се са сигурношћу тврдити да ли је реч о професионалној етици или српском инату, али Јањић истиче да су власти у Србији „научиле да новинари не одају изворе“.

„Код нас је обрнута ситуација, али имате и гомилу таблоида који се позивају на неке изворе, који вероватно не постоје.“

„Међутим, дешава се и да је приватност угрожава тако што се цитирају болнички извештаји, до којих новинар не може доћи ако му то неко лично не преда.“

Гуњић се слаже да су извори у Србији заштићени.

„Када су у питању озбиљни новинари, до сада су извори успешно штићени.“

„Због тога је толико екстреман напада на узбуњиваче, нарочито на Александра Обрадовића, јер је то порука власти осталим узбуњивачима – шта их чека када их открију.“

Драгана Бјелица подсећа да је и на друге начине угрожена приватност и сигурност новинара у Србији.

„Имамо неразрешене упаде у стан, односно кућу, новинарки КРИК-а. Испреметане су ствари у стану новинарке Драгане Пећо још у јулу 2017. године. То су истраге које морају да буду доведене до краја.“

Напади политичара

Како показује извештај, 63 одсто новинара који су учествовали у истраживању изјавило је да су их политичари нападали због њиховог рада.

Око 58 одсто њих каже да су ти напади долазили у директном говору, док 56.5 одсто истиче да су критиковани на друштвеним мрежама.

„Оно мало преостало критичких медија је нападнуто са свих страна, па се не могу издвојити посебни начини“, каже Гуњић.

Јањић, који је и члан Сталне радне групе за безбедност новинара, каже да су новинари редовно суочени са увредама и претњама.

„Напади су често брутални и непосредно угрожавају живот новинара. Имате политичаре који редовно за Н1 кажу да је то америчка телевизија и тако даље“, каже Јањић.

Бјелица истиче да је у истраживању напоменуто да су вулгарности посебно уперене против новинарки.

„Када видимо поређане увредљиве изјаве политичара на рачун новинара, како је то изнела ауторка истраживања, онда се учини да други имају више проблема од нас“, каже Бјелица за ББЦ.

У истраживању се наводи непримерана шала чешког председника Милоша Земана, који је рекао да воли новинаре и да би им могао организовати посебан банкет у саудијској амбасади у Истанбулу, алудирајући на место где је убијен новинар Џамал Кашоги.

„То нас асоцијативно враћа на Србију у којој је опозициони лидер Сергеј Трифуновић новинарку РТС-а назвао проститутком и у Твитер преписци обећао да ће неко моћи да има са њом сексуални однос по нижој цени када он буде председник“, подсећа Бјелица.

Спорни власници, видљиви напади

Више од половине испитаника (53.2 одсто) каже да су забринути због притиска власника медија који делују као продужена рука власти.

Истраживање је показало да власници медија често користе сопствене листове не само за пропагирање владајуће партије, већ и за нападе на независне новинаре.

„Нема никакве одговорности, јер нико од органа јавне власти не позива на одговорност“, наводи Јањић.

Бјелица истиче да је истраживање обухватило групацију за коју је речено да су новинари сајтова и независних медија.

„Није свако критичко писање медија о медију, о изворима финансирања, власничким односима, анализирање професионалних пропуста само по себи нешто лоше“, додаје Бјелица.

Гуњић каже да је „феномен“ оваквих напада у Србији „одавно раширен“.

„Таблоиди газе све медије који имају некакав утицај и тираж, а створена је нова медијска сцена која се користи на све могуће начине.“

Додао је и да су уништени професионално локални медији широм Србије,

Правосуђе: Оптужбе за клевету, а неретко и за нарушавање националне безбедности

Више од трећине испитаника (36.2 одсто) изјавило је да страхује тужби за клевету, а било је и случајева када су новинари оптужени за угрожавање националне безбедности.

Гуњић такву слику види као „руски модел“.

„Овде је уобичајено да се свако ко критикује власт проглашава издајником, страним плаћеником и слично.“

Додаје да то „не само да је опасно, него је и суштински погрешно“.

Јањић сматра да је главна функција оваквих правосудних сценарија скретање пажње публике са других проблема.

Ипак, Бјелица каже да тужби за угрожавање националне безбедности у Србији готово и да нема.

„Био је случај са колегиницом Јеленом Спасић која је објавила текст у новосадском листу који више не постоји и против ње је подигнута оптужница због угрожавања националне безбедности“.

„То је требало да буде суђење у тајности, али новинари су се побунили и снага јавности је учинила да од тог поступка не буде ништа. Али, то је случај из 2011. године“, додаје Бјелица.

Недостатак солидарности

Већина новинара изјавила је да су били мета напада колега, најчешће оних запослених у провладиним медијима.

„Те солидарности унутар новинарске заједнице апсолутно нема када су у питању медији које контролише власт“, каже Гуњић.

Само 26 одсто испитаника је изјавило да припада неком новинарском удружењу, док је 20 одсто рекло да су добили подршку удружења када су их напали политичари.

Ипак, Јањић истиче да је, барем по том питању, медијска слика у Србији другачија.

„Овде новинари добијају подршку удружења и то углавном јединствено. Међутим, нема солидарности у таблоидима и телевизијама са националном фреквенцом, који не реагују ни на који начин ни када њихови новинари пишу најстрашније ствари.“

Додаје да у Сталној радној групи за заштиту новинара има и представника власти.

Полиција реагује, каже Јањић, али истраге су често споре и без резултата.

Бјелица каже да Србија има јака новинарска удружења.

„УНС је ту да обезбеди правне савете и адвокатско заступање, али и помогне новчано угроженим члановима.“

А шта новинари желе?

Већина новинара одговорила рекла је – подршку других медијских организација у земљи.

Али шта је потребно новинарима у Србији?

„Да нас пусте да на миру да радимо наш посао“, јасан је Гуњић.

Бјелица додаје: „Много боља плата и боља заштита радних права, постојање уговорних односа који их штите од самовоље послодаваца.“.

Она тврди да је истраживање УНС показало да је новинарска плата испод просечне српске.

Јањић тврди да се новинарство у Србији „све више убија“ кроз укидање тржишта и притисак на оглашиваче.

„Није довољна само нормална атмосфера, солидарност… Неопходно је променити цело друштво. Медијска сцена не може да се мења без озбиљне подршке грађана“, каже Гуњић.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси