Вести

23. 01. 2020.

Аутор: Денис Колунџија Извор: Цензоловка

Шинковић: Смета ми што се за сарадника Информера каже да је новинар. Ако си новинар, мораш да поштујеш Кодекс

Норберт Шинковић, председник УО НДНВ-а, говори за Цензоловку о томе зашто медијску сцену треба градити из почетка, да ли се они који раде у таблоидима могу звати новинарима, зашто НДНВ не пристаје на узимање новца од политичара, те како помоћи медијима на локалу

Остали смо на истој вредносној линији – то у Независном друштву новинара Војводине (НДНВ) истичу као постигнуће на које су највише поносни у својих 30 година постојања. Толико је, наиме, прошло од 17. јануара 1990. када је ово друштво основано и регистровано и отуда слови за најстарије независно удружење новинара на просторима бивше Југославије.

Тек пет година старији од удружења на чијем је челу од прошле године, Норберт Шинковић истиче у интервјуу за Цензоловку да је НДНВ у протеклих 30 година показао бескомпромисност у погледу поштовања професионалних стандарда.

„То смо чинили и по цену да будемо таргетирани и да будемо усамљено острво у медијској сфери“, каже Шинковић, председник УО НДНВ, новинари и асистент у настави на Одсеку за медијске студије у Новом Саду.

„Наравно, поносни смо и на чувени Прозор, на лист Независни, оснивање портала Аутономија и Војвођанског истраживачко-аналитичког центра (VOICE) и на још много тога“, напомиње, „али је универзална ствар у читавој причи тај вредносни курс који држимо и, што је данас ретка ствар на медијској сцени, а то је поверење и принципијелни став. А због таквог става у прошлости смо били чак и на ивици опстанка, финансијског и сваког другог.“

Цензоловка: Нисте једино новинарско удружење у Србији које у називу истиче независност. Од чега су или од кога су данас удружења независна? Да ли је НДНВ за ових 30 година успевао да одоли изазовима који би угрозили његову независност?

Норберт Шинковић: Независност се огледа у аутономији деловања, али та независност често може да буде угрожена недостатком финансијских средстава, као и губљењем поверења. Уз све то, важна је и аутономија у односу на политику и политичку моћ, и то не важи само за овај период.

Ако желимо да сачувамо тај епитет независности, нама су потребни људи који желе да се боре за то. Ево, упркос тој општеприхваћеној мантри у друштву о томе како се не вреди борити и како ништа не може да се промени, недавно је у НДНВ дошло десетак младих новинара с идејом да се месечно организује неформално дружење са старијим колегама на различите теме. То је њихова иницијатива на наш позив да се активно укључе у рад удружења, јер ово не треба да буде удружење једног човека, нити то јесте.

Нећемо улазити у пословне дилове са политичарима

Цензоловка: Помињете да независност удружења може бити угрожена недостатком новца. Да ли је НДНВ био у искушењу да узме или позајми новац од, рецимо, политичара, попут неких ваших колега?

Шинковић: Не. Принципијелност која траје 30 година и која је део моје обавезе као председника Управног одбора НДНВ и свих оних који учествују у раду НДНВ, подразумева да се не може улазити у такве дилове и такве договоре. Не желим да причам о томе како су и зашто други на то пристали, знам да НДНВ неће, сигурно не док сам ја на његовом челу, на то пристајати. Јер тиме губиш не само епитет независност већ и нешто важније – поверење. Оно се лако губи, а веома тешко може да се поврати.

НДНВ је у својој историји имао различитих криза и сигурно ћемо их још имати, и у смислу финансијских проблема и у смислу притисака и напада – само да вас подсетим, наши чланови су међу 10 новинара или јавних личности у Србији који су константно на мети таблоидних и онлајн кампања.

У таквом окружењу, преузети и радити овај посао није била лака одлука, али је пресудила свест о томе да је важно да неком будеш оаза нормалности, да зна да ако дође у ово удружење може да рачуна на заштиту, на колеге и колегијалност, а на ово последње мислим да смо помало сви заборавили.

Цензоловка: Три велика новинарска удружења – УНС, НУНС и НДНВ сарађују, али, утисак је, ретко; чешће делује као да једва чекају да не морају да сарађују. Шта спутава ова удружења да чешће и тешње сарађују, нарочито сада када је због силних проблема на медијској сцени заједнички наступ потребнији него икад?

Шинковић: Не бих се сложио са вама да те сарадње нема, можда се наше заједничко деловање само не види толико у јавности. Комуницирамо готово свакодневно, имамо сарадњу кроз Коалицију новинарских и медијских удружења, ту су, затим, консултације и договори око наступа у јавности и других кључних питања.

Мој став је, иначе, да није добро да постоји само једно новинарско удружење, понајпре зато што ни ова три удружења немају довољно капацитета да се изборе са свим тренутним изазовима на медијској сцени.

Цензоловка: Боље је решење имати више удружења него једно, као Хрватска?

Шинковић: Колеге из Хрватске боље знају да ли је то добро или лоше решење. Знате, неке од подела међу удружењима настале су током деведесетих година, и да бисте то превазишли, потребно је да свако реши сопствене редове и види ко је све у тим удружењима.

Наш Суд части неколико пута годишње, кроз случајеве које решава, процењује и ради евалуацију рада нашег чланства. УНС и НУНС сада имају заједнички Суд части. Проблем је што се још из деведесетих вуче то питање ко је с ким и како, али нас то не спутава да око кључних ствари имамо сарадњу.

Не знам да ли ће у будућности доћи до укрупњавања удружења, али мислим да би било боље да не дође, управо због мањка капацитета удружења да се изборе са свим проблемима које имамо. У овом формату – два национална и једно регионално удружење – проналазимо различита решења за исти проблем.

Да смо увек успешни – нисмо, посла је јако пуно. Искристалисало се да је НДНВ на тој вредносној линији пронашао своју позицији, имамо добру сарадњу са НУНС-ом и, кад треба, са УНС-ом. Видећемо да ли ћемо успети да превазиђемо разлике које вучемо из деведесетих, али сарадња и поред тога постоји.

Ако не поштујеш кодекс, немаш права да тражиш подршку удружења

Цензоловка: Удружења можда не могу да утичу на то ко све ради у медијима и ко се све сматра и назива новинарем, али би могла да утичу на то ко им је све у чланству и да од тога крену када говоре о борби за заштиту професије. Каква је процедура пријема у НДНВ, да ли је пооштрена последњих година?

Шинковић: Наша процедура се већ дуго ослања на чланство, односно – за пријем је, поред приступнице, потребно доставити и препоруку двоје чланова НДНВ. Коначну одлуку доноси Управни одбор, док Суд части реагује заиста озбиљно на сваку пријаву или сазнање о томе да је неко прекршио Кодекс новинара и наш Статут.

Цензоловка: Какве санкције изриче Суд части?

Шинковић: Јавна опомена, а потом и искључење. Претпрошле године двоје чланова је искључено. То је било нужно зато што тако штитите и интегритет удружења и интегритет чланова. Имамо више од 600 чланова, не можемо свакодневно да скенирамо ко шта ради, али кад нам стигну пријаве или о томе сазнамо из медија, реагујемо.

Суд част мери случај, тражи изјашњење свих страна и мислим да је то добар пример како Суд части треба да функционише. Уосталом, то би требало да буде један од најважнијих органа сваког удружења.

Цензоловка: Шта ако два члана предложе неког ко ради за таблоиде, да ли га радно место у старту дисквалификује? Или је за удружење значајнији проблем то како тај новинар ради?

Шинковић: Кад говоримо о таблоидима, није свеједно да ли неко ради за Глорију или Свет, или за квазитаблоиде и квазимедије и глуми новинара. Мени заправо смета то што је постало нормално да се за сарадника Информера каже да је новинар. Ако си новинар, мораш да поштујеш Кодекс.

Цензоловка: Значи ли то да се залажете за успостављање дефиниције новинара, чему се удружења иначе противе?

Шинковић: Не знам колико пута је потребно да нешто дефинишемо и да то ставимо на папир. Постоји ли Кодекс новинара Србије? Да ли се зна шта пише у Кодексу? Да ли иза њега стоје сва релевантна удружења? Не видим шта је потребно ту даље дефинисати. Кодекс поштујеш или не поштујеш – ако не поштујеш, немаш право да се позиваш на тај кодекс и тражиш подршку удружења.

Медијску сцену морамо да градимо из почетка

Цензоловка: Који су механизми на располагању новинарским удружењима када је реч о заштити новинара од притисака, претњи и напада, али и када је реч унапређењу економског положаја колега, нарочито на локалу где су сви ови проблеми далеко израженији?

Шинковић: Ми смо новинарско удружење и првенствено смо фокусирани на положај новинара и нама јесте приоритет јачање положаја новинара на локалу. Нажалост, због ранијег слабог деловања синдиката, морали смо се бавити и синдикалним активностима, што одузима доста ресурса. Започели смо сарадњу са Синдикатом Независност, стварамо заједничку платформу за помоћ новинарима на локалу.

Ове године крећемо с директном комуникацијом с новинарима на локалу, одлазићемо на терен, разговараћемо са њима заједно са синдикатом. Синдикат има задатак да ојача социоекономски статус, да шири информације о томе која права имају новинари, док ћемо ми радити на еснафском, професионалном оснаживању – кроз програме стварања нових радних места и покретања сопствених медија.

Ми медијску сцену морамо да градимо из почетка, сцену која ће, пре свега, вредновати јавни интерес. То значи да морамо да мапирамо све наше чланове који још имају снаге, жеље и воље да се баве новинарством на локалу, и да им помогнемо и да их повежемо.

Такође, радимо и на томе да добијају што више информација о томе како да заштите себе и које механизме имају на располагању. НДНВ је део Сталне радне групе за безбедност новинара и имамо контакт тачке за пријаву претњи и напади, а НДНВ нуди бесплатну правну помоћ нашим члановима – и у случајевима претњи и напада, али и за остваривање неких других права, рецимо ауторских.

Развили смо систем у којем се у року од 15 минута пријављују случајеви претњи и напада, истовремено и обавештавају невладине и међународне организације. Овде је заиста све отишло предалеко, пале се куће новинарима, напади на друштвеним мрежама и у јавности су свакодневни, као и шиканирање колега.

Цензоловка: Доста тога што сте навели или потиче директно или је иницирано од представника власти. И новинари и удружења за највећи део проблема на медијској сцени оптужују власт, али истовремено удружења на разним фронтовима сарађују с том влашћу. Да ли тим саучествовањем удружења прихватају део одговорности за стање на медијској сцени?

Шинковић: Постоји разлика између сарадње с људима и сарадње с институцијама. Дубоко верујем да ми не смемо одустати од инсистирања на томе да институције морају почети да раде свој посао. Пребацивање одговорности само на једног човека амнестира све људе који су на водећим позицијама у различитим институцијама.

У НДНВ су честе дебате о томе да ли треба да учествујемо у разним радним групама, да ли наставити сарадњу с властима и докле у томе истрајавати. НДНВ је с другим удружењима напустио Радну групу за израду медијске стратегије, па су се након тога неке ствари промениле.

Не треба одустајати

Цензоловка: Које ствари су се промениле? Када замрзнете рад у неком телу, свеједно да ли је то Стална радна група за безбедност новинара, Радна група за медијску стратегију или чланство у конкурсним комисијама министарства, шта се то промени па ви опозовете ту одлуку? Шта је то што вас уверава да ће након вашег повратка бити боље?

Шинковић: Око повратка у Радну групу за израду медијске стратегије имало смо расправу о томе да ли да се враћамо. Превагнула је свест о томе да је нужно да покажемо да смо спремни да уредимо медијски простор и да се коначно крене с решавањем свих тих проблема.

Не могу да кажем да ме је неко уверио у то да ће све бити боље и да ће се одједном почети с применом закона, али смо барем на том првом састанку након повратка од председнице Владе добили извињење.

Цензоловка: И, шта новинари имају од тога?

Шинковић: Имали смо две могућности: да останемо по страни и кажемо радите шта год хоћете или…

Цензоловка: Али зар свеједно неће бити тако на крају, без обзира на то шта стоји у тексту неке стратегије или закона?

Шинковић: Ја се искрено надам да неће. Наша жеља је да ово урадимо како ваља, али ми још нисмо донели одлуку о томе да ли ћемо учествовати у изради прописа који ће проистећи из нове медијске стратегије. Али мислим да је важно да сваки пут, а на тим састанцима учествују и друге организације, и невладине и међународне, подсећаш на то шта се све није урадило и који су кључни проблеми.

У оном првом нацрту који је послат у Брисел, за који и даље не знамо како је тамо доспео иако смо тражили ту информацију, положај мањинских медија није поправљен у односу на и даље важећу стратегију. Наш циљ је био да се изборимо за механизам заштите права новинара у тим медијима и да није било НДНВ на тим састанцима, тога свега сигурно не би било у тексту нове медијске стратегије.

Ако бих говорио да не верујем да ће се нешто променити или да се може било шта променити, упао бих у наратив 99 посто грађана Србије који тврде да овде ништа не може да се промени. Сматрам да не треба одустајати – наравно, увек су ту црвене линије које се не прелазе, а у нашем случају то је принципијелност.

Исто тако, ако бих рекао „ту се ништа не може променити“, шта то онда мене легитимише да будем на челу НДНВ ако стварно мислим да ништа не може да се промени? Мораш константно да покушаваш и говориш шта је суштина, да указујеш на то да се крше правила и да се закони не примењују, али ти за све то треба платформа.