Вести
16. 01. 2020.
Тања Игњатовић из Аутономног женског центра за Данас о последицама таблоидног извештавања у случају отете девојчице Монике Каримановић
Медијима недостаје елементарна професионална и људска етика
Безобзирно извештавање неких медија о изразито трауматском искуству једног детета није резултат незнања или неснађености, већ недостатак елементарне професионалне и људске етике и емпатије, истиче за Данас психолошкиња Тања Игњатовић из Аутономног женског центра, објашњавајући какве све последице носи сензационалистички приступ медија у случају отете девојчице Монике Каримановић из околине Ниша.
Та бескрупулозност, како објашњава, која је у функцији зараде, чест је и препознатљив начин писања зато што се не санкционише. Штавише, ови медији се награђују средствима из јавних извора.
– Скандал, примитивизам, ужас се нормализују свакодневном производњом, што помера границе и чини грађане који то читају и гледају неосетљивим на оно што се некада сматрало неприхватљивим. У позадини је политичка манипулација, а негативни ефекат се прелива на све сфере друштвеног живота, укључујући и писање о жртвама насиља и о деци – наводи наша саговорница.
Када је отета девојчица пронађена, а нарочито када је након тога ухапшен и починилац, медији су похитали да прикупе и објаве што више детаља о самом чину насиља, кршећи притом законе, новинарске кодексе, као и право малолетне жртве на достојанство и приватност.
Оно што безобзирно медијско понашање омогућава је „разорен професионални и институционални систем“ у коме се не примењују закони.
– Независно од тога да ли су информације о овом случају добијене или измишљене, овде је неколико професионалних система морало да реагује по аутоматизму. Здравствена установа, Полицијска управа, Више јавно тужилаштво, одмах су морали да покрену поступке за утврђивање како су фотографије и информације о детету дошле у посед медија, односно да ли има основе за дисциплинску одговорност и законске поступке – истиче Игњатовић.
Према томе, у бескрупулозном медијском извештавању директно и индиректно учествују највиши нивои власти, јер је „одговорност за овакво стање сразмерна моћи и позицији“.
Мада сматра да је позитивно то што је Министарство информисања покренуло прекршајне поступке, додаје да би то морала да буде „доследна реакција, а не инцидентно понашање“, а исто се односи и на тужилаштво.
Оно што је сада најважније, сматра Игњатовић, јесте да се обезбеде услови за опоравак девојчице, у чему важну улогу имају не само родитељи него и шире окружење, али и институције. Како објашњава, искуство интензивног и продуженог злостављања представља трауму са бројним последицама по њено физичко и ментално здравље.
– Такво искуство ствара дубоко неповерење према људима, нарушава доживљај основне сигурности, доводи до појаве изразитог и дуготрајног страха, ствара осећај потпуне беспомоћности, може да услови осећање кривице, стида и друге негативне емоције. Оно угрожава здраве личне границе, осећај целовитости и могућност да се има контрола, да се искажу и заступају властите потребе, урушава самопоштовање и самопоуздање – наводи она.
За њен опоравак, истиче Игњатовић, неопходна је специјализована психотерапијска подршка, коју „држава мора да обезбеди, одмах“, као и стручна подршка за њене родитеље. Такође је потребна подршка средине, што укључује ширу породицу, заједницу у којој девојчица живи, посебно школу и њене вршњаке.
Незнање и информације које шире таблоиди, наглашава она, може накнадно да је трауматизује и битно да отежа њен опоравак.
– Родитељи треба да одбију сваку комуникацију са медијима, а правосудни органи да искључе јавност из поступака. Девојчица и њена породица треба да добију правног заступника. Треба размотрити да ли има правне основе за надокнаду штете учињене детету и породици писањем ових таблоида, независно од прекршајних пријава које су већ покренуте. Било би добро да су судске одлуке у вези са казнама за медије, као и за учиниоца, сразмерне учињеној штети, јер то ствара доживљај правичности и правде, за чиме жртве имају потребу – сматра Игњатовић.
Како се приступа особама са трауматским искуством
„Свака жртва насиља реагује на свој начин и нема исправног или погрешног реаговања“, напомиње Тања Игњатовић. У контакту са преживелом, објашњава она, важно је дати јој до знања да је свака реакција у реду, питати је шта би јој највише помогло, дати јој до знања да смо ту за њих, слушати, бити пажљив са постављањем питања, никада не питати „зашто“, не давати савете, не претеривати са пажњом, поштовати потребе, не додиривати тело без дозволе. „Трауматско искуство делује и одложено, па неке ситуације постају окидачи за интензивну емотивну реакцију. То треба разумети. Преживелима је потребно време и безбедан простор за опоравак, а поштовање њихове воље је важно да би вратили контролу над својим животом“, каже Игњатовић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.