Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Медијска сцена као буре барута
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

13. 12. 2019.

Аутор: Љиљана Буквић Извор: Данас

Медијска сцена као буре барута

Медијском сфером данас се тешко може похвалити било која држава на свету.

Нарастајући говор мржње прелива се из јавне сфере на медијску, али и обрнуто, што све чешће доводи до тензија, агресивноси, па и насиља у свакодневном животу грађана.

Европска федерација новинара је проблем дискриминације и говора мржње, нарочито на расној и верској основи, већ препознала као велики проблем и још 2017. организовала кампању „Медији против говора мржње“.

Након завршетка кампање која је трајала годину и по дана, на конференцији Европске федерације новинара један од представника ОЕБС-а задужен за слободу медија Харлем Дезир рекао је да је комбинација поштовања етичких стандарда са саморегулацијом медија кључ у борби против говора мржње.

„Ово је велики изазов за новинаре. Најбољи одговор на говор мржње није цензура, већ етичко новинарство“, поручио је Дезир. С друге стране, за Иву Крталић са немачког јавног сервиса WДР кључно је спречити екстремно мишљење у јавном дискурсу. Један од највећих проблема у Немачкој, према њеним речима, јесте управо та нормализација говора мржње последњих година која је довела до усвајања нових мера у борби против овог негативног тренда.

Немачки модел за борбу против говора мржње

Доценткиња Факултета политичких наука и предавач медијске етике и медијског права Јелена Сурчулија Милојевић каже да се говор мржње другачије дефинише у различитим државама, што зависи од много различитих фактора.

„САД не познаје институцију говора мржње, какву ми имамо у Европи, што се може објаснити улогом коју су медији имали у Европи у распиривању мржње пре и током Другог светског рата. Нажалост, приметан је пораст говора мржње и у Европи и у САД, чак и у нашем региону, посебно у предизборном периоду“, истиче Сурчулија Милојевић.

Савет Европе, али и друге међународне организације, имају креиране стандарде за борбу против говора мржње, те су све земље чланице Савета Европе, напомиње, дужне да те стандарде примене у свом националном законодавству. Према њеним речима, Немачка и Француска имају најригорозније санкције за говор мржње, пре свега за пропагирање антисемитизма, нацизма и ксенофобије, што опет има везе са историјским наслеђем ове две државе.

Проблем с наглим ширењем говора мржње, како каже, појавио се паралелно с масовним коришћењем друштвених мрежа које су дуго година успевале да се измакну из руку законодавстава појединачних држава, пре свега због транснационалне природе активности које се догађају на Интернету.

„Када имамо сукоб две велике цивилизацијске тековине – америчку, која је лојална свом Првом амандману и недефинисању говора мржње – и европску, у којој се говор мржње не толерише, а активности се догађају на друштвеним мрежама, онда неминовно долази до сукоба. Често се заборавља да су најпознатије друштвене мреже заправо америчке компаније које се труде да послују по америчким правилима“, напомиње Сурчулија Милојевић и додаје да се ЕУ активирала у покушају да реши одређена питања на својој територији, као што је, на пример, питање заштите личних података.

Што се говора мржње тиче, истиче, ту су још заступљени само појединачни примери држава који овај проблем покушавају да „спусте“ са глобалног на локални ниво.

„Ту предњачи Немачка у којој је 1. јануара 2018. ступио на снагу сада већ чувени Закон о примени немачких закона на друштвене мреже, који се често још назива и Закон о говору мржње. Занимљиво је да овај закон не регулише нове појаве, већ служи да се постојеће правне норме немачког Кривичног законика у вези с говором мржње примене на активности које се догађају на друштвеним мрежама. Интересантно је да је овај Закон Ангела Меркел, немачка канцеларка, најавила власнику и оснивачу Фејсбука Марку Закербергу у фебруару 2016, након неколико неуспешних покушаја да се реши проблем нарастајућег говора мржње на овој друштвеној мрежи у Немачкој, који Фејсбук није желео да уклања јер га није препознавао у америчком систему“, каже наша саговорница.

Она подсећа да је ово само један од примера где се проблем говора мржње и на глобалном нивоу прво решава на дипломатском нивоу, па тек онда на законодавном и извршном.

Политичке елите као генератори говора мржње

Осим „доприноса“ друштвених мрежа говору мржње, несумњиво велики је и онај који му дају политичке елите. Можда најпознатији пример тога јесте амерички председник Доналд Трамп који је својевремено изговорио прилично увредљиве речи на рачун Мексиканаца, али и муслимана. Ни Европа, међутим, није изузетак.

„Политичка елита често користи агресиван и ксенофобичан говор како би придобила део бирача. Сведоци смо пораста антимигрантске реторике у Великој Британији у пред-БРЕXИТ периоду, која је достигла кулминацију објављивањем колумне Кејти Хопкинс у британском таблоиду Сан 2015. године, где је за мигранте употребила фразу да су „као бубашвабе“, те да би она „користила борбене авионе да их заустави“. Израз „бубашвабе“ је био кључан да изазове огромну осуду међународне заједнице, стручне и грађанске јавности, посебно зато што је својевремено Међународни кривични суд за Руанду по први пут утврдио одговорност запослених у медијима ʻза емитовање програма који је циљано подстицао публику да учине акт геноцида’, а термин за који су медији осуђени био је позив да се ʻТурци истребе као бубашвабе’“, наглашава Сурчулија Милојевић.

Она наводи и да је глобална медијска сцена данас све више подсећа на један експрес лонац у којем се ниво воде полако смањује и који ће или почети да гори или ће експлодирати ако се не смањи ватра којом се тај експрес лонац подгрева.

У Европи постоји препорука Комитета министара земаља чланица Савета Европе из 1997. године, када је дата и једна од дефиниција говора мржње. Како каже Тамара Филиповић Стевановић из Независног удружења новинара Србије, временом се та дефиниција проширивала и мењала јер је дошло и до развоја нових технологија, а говор мржње је постао софитициранији и тешко је обухватити све његове појавне облике, а да се притом не угрози слобода изражавања загарантована чланом 10. Европске конвенције о људским правима.

У Србији је говор мржње дефинисан у неколико законских аката, попут Закона о електронским медијима, Закона о јавном информисању и медијима, Закона о забрани дрискриминације и Кривичног законика.

„Међутим сведоци смо да се готово ниједан од тих закона не примењује доследно и да чак и када случај доспе на суд, осуђујућих пресуда је јако мало у Србији, а нажалост није боља ситуација нигде у региону“, напомиње Филиповић Стевановић.

Говор мржње посебно је узео маха с већим коришћењем друштвених мрежа, а за то је, како истиче наша саговорница, више разлога. Један од њих је и то што нам друштвене мреже омогућавају да у том виртуелном свету останемо анонимни, сакријемо свој идентитет и у великом броју случајева избегнемо одговорност.

„Други разлог је што агресивни говор све више примењују носиоци јавних функција и друге јавне личности у својим обраћањима медијима, у парламенту, на другим јавним догађајима. Носиоци највиших државних функција допуштају себи да своје суседе називају нпр. Шиптарима. Министар Александар Вулин редовно у својим наступима Албанце са Косова нажива Шиптарима иако је почетком ове године донета пресуда Апелационог суда Анита Митић вс. Информер где је управо употреба појма Шиптар била спорна са становишта говора мржње“, напомиње Филиповић Стевановић.

Она подсећа да смо имали и ситуацију да поједини посланици своју колегиницу називају „усташком курвом“ и то остане несанкционисано од председнице Скупштине.

„Војислав Шешељ је чак обећао да ће посланицу Александру Јерков до краја живота називати погрдним именима. И ова два примера нису усамљена, таквих је на стотине, а то све охрабрује и даје пример тзв. обичним људима којима се на тај начин шаље порука да је такво понашање и изражавање друштвено прихватљиво, да не кажем пожељно“, истиче Филиповић Стевановић.

У многим државама света су тренутно на власти политичари популисти који, како каже, не поседују основне манире лепог понашања и пристојности у комуникацији, прилично су нетолерантни и врло често нападачки настројени.

„Оно што је чини ми се у последњих пар година много присутније је вербално нападање новинара од стране политичара. Новинари који раде у јавном интересу и постављају питања која преиспитују одређене потезе политичара постају аутоматски мете тих истих политичара који покушавају да их дискредитују, вређају, прете им. НУНС већ више од десет година бележи нападе и притиске на новинаре, а у последњих три и по године установили смо да готово трећина напада и притисака на новинаре долази управо од носилаца јавних функција. Новинари се називају, моралним наказама, приприсује им се да су наркомани, алкохоличари, лажови, манипуланти, страни плаћеници, домаћи издајници“, упозорава Филиповић Стевановић.

Решења постоје, недостаје воља

Забрињавајућој ситуацији у медијима значајно доприносе и таблоиди који код нас, како оцењује наша саговорница, не служе за забаву и праћење лика и дела естрадних звезда и других познатих личности, већ за кампање блаћења политичких неистомишљеника, професионалних новинара и свих који се усуде да мисле другачије.

„Наши таблоиди пуни су говора мржње који бележи само Савет за штампу који сваке године по неколико месеци ради мониторинг националне дневне штампе и бележи кршења етичког кодекса новинара. Ти подаци су поражавајући. У последњих пет месеци 2018. године Информер, Ало, Српски телеграф и Курир 2.999 пута су прекршили Кодекс на својим насловним странама. А број прекршаја кодекса расте из године у годину“, наглашава Филиповић Стевановић.

Иако је веома тешко изборити се с говором мржње у ери дигиталних медија, где свако има могућност да јавно објави своје мишљење, став или информације које поседује, наша саговорница сматра да је то ипак могуће свести на минимум у медијима јер они ипак подлежу некаквој регулативи и саморегулацији.

„Постоји законски оквир који институцијама пружа могућност да се с овим проблемом боре, али не постоји ефикасност нити воља тих институција. Ако само један дан проведемо уз програме телевизија с националном фреквенцијом мислим да ћемо имати барем пет прилика да се суочимо са говором мржње. Ако узмемо у обзир да је Регулаторно тело за електронске медије поступало у мање од 20 случајева поводом говора мржње у програмима телевизијских и радио станица за последњих 16 година, онда је јасна опредељеност државе по питању борбе против говора мржње“, истиче Филиповић Стевановић.

Ни последњи извештај Комисије Савета Европе о медијима у Србији не даје нимало оптимистичну слику, а да бисмо се изборили против говора мржње потребна је пре свега решеност надлежних институција да примене постојеће законе, а онда их по потреби и унапреде.

За Јелену Сурчулију Милојевић ситуација с говором мржње у медијима у Србији је иста као и у другим областима живота.

„Имамо солидне законе које на говор мржње треба применити. Говор мржње се код нас регулише како кривичним, тако и грађанским и административним нормама. Код нас је, колико ми је познато, тужилаштво само једном реаговало на случај говора мржње у медијима, када и РЕМ, и то за изношење антисемитских ставова у ријалити програму на једној телевизији са националном фреквенцијом. Проблем је и у непостојању озбиљних санкција. У Великој Британији, регулаторно тело ОФЦОМ може да изрекне озбиљне новчане казне, на пример 80.000 фунти, за говор мржње у медијима“, истиче она.

Медије зато, како каже, не можемо да посматрамо одвојено од друштва. Оног момента када почну да функционишу институције, напомиње Јелена Сурчулија Милојевић, и када говор мржње буде санкционисан, тада можемо рећи да смо на путу да се изборимо са огромном количином агресије у домаћим медијима.

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси