Вести
10. 12. 2019.
Нити је НИН позвао на убиство председника, нити се сме ућуткивати под тим изговором
Медији имају право и обавезу да критикују власт и то право не губе зато што некад у некој уређивачкој процени погреше или не погреше.
Никад ми неће досадити да понављам.
Дакле, није Легија убио Зорана Ђинђића зато што је читао Идентитет или НИН, и на основу чланака у штампи закључио да Ђинђића треба убити. Српског премијера убила је елитна јединица Владе Србије која је рапортирала директно председнику те владе, уместо министру полиције. Мотиви атентатора нису имали ниједне додирне тачке са медијском критиком.
Нити је Удба убила Славка Ћурувију зато што је прочитала потказивачки текст у Политици Експрес који је против издавача Европљанина наручио Ђорђе Мартић. Нису Славкове убице одлучиле да га убију ни зато што је текст из Експреса у пола осам читан на Другом дневнику РТС-а, иако је то по свој прилици био део припремне кампање да јавност лакше свари атентат на Славка током бомбардовања НАТО-а.
Није Ђорђе Мартић убио Ћурувију текстом који је на нечији наговор наручио, нити је на суду оптужен за убиство. Али то не значи да не можемо да кажемо шта мислимо о прогону колега и хајкачком новинарству. Новинаре је страх кад их означе као издајнике, у нашем политичком контексту је то бруталније него другде, где људи нису убијани пет дана након што су на РТС-у означени као издајници.
Али јесте било покушаја власти да у ванредном стању, проглашеном после убиства Ђинђића, застраши новинаре као људе који су тобож стварали „атмосферу“ за убиство председника владе.
У томе је двоструко проклетство овог тренутка српске историје. Не разумем како је могуће да издавач из Берлина види оно што не види уреднички тандем Мића Ћулибрк и Весна Малишић из НИН-а: да зумирање снајпера упереног у трбух шефа државе непријатно асоцира на снајперско убиство председника српске владе с почетка овог века. То још не значи да смемо да дозволимо да наше колеге оптужују за „позив на убиство“ председника. Не смемо да дозволимо криминализацију уредничке процене или новинарске грешке, поготово грешке која је још у току ноћи исправљена. Морамо као професија да се успротивимо политичарима на власти који ће можда помислити да је ово добра прилика да се медији прогласе кривим за „стварање атмосфере насиља и мржње“, по обрасцу који је настао после убиства Ђинђића, када је власт током ванредног стања покушала да оцрни све новинаре и медије, који су икада и у било чему критиковали владу и премијера, као суодговорне за Ђинђићево убиство. Том операцијом је тада руководио Владимир Беба Поповић и то је ондашња јавност на време препознала као покушај застрашивања медија. Ни данас се не сме дозволити да нешто слично успе. Медији имају право и обавезу да критикују власт и то право не губе зато што некад у некој уређивачкој процени погреше или не погреше. Дакле, нити је НИН позвао на убиство председника, нити се сме ућуткивати под тим изговором.
Имамо као професија много разлога за забринутост. Дивно је што ће убиство наше колегинице, истраживачке новинарке са Малте, како се сада чини бити до краја расветљено, као што је дивно и што се није обистинила „прогноза“ њеног сина, вероватно дата под утицајем наших бројних душебрижника, да ће идуће убиство новинара да се деси у Србији. Поново читам о Малти ових дана и видим да постоје огромне разлике (на острво се после „арапског пролећа“ огромном брзином слила огромна количина коруптивног и сумњивог новца, поготово после кризе банака на Кипру, а није шкодило ни што су пасоше и држављанство земље чланице ЕУ продавали за милион и по долара свакоме ко је хтео и могао да плати), али и сличности са нама. Малта је политички тако непомирљиво подељена да по селима више не успевају да се договоре да заједно славе сеоске свечаности. „Овде не треба искоренити само корупцију, овде треба искоренити културу мржње“, изјавио је лидер опозиционе странке након убиства Дафне Каруана Галиције. Али треба рећи да је Дафне, која је и сама изгледа била веома политички острашћена, била јединствена и по томе што је једнак презир осећала и према власти и према опозицији, и није гањала само приче која ће нашкодити једној страни у политичким сукобима. Колико би по томе тек у Србији била јединствена!
Поделе се у друштву утврђују и појачавају изношењем страшних оптужби против политичких противника, чак и када за те оптужбе не постоје ваљани докази. Али ваљда је посао штампе да те оптужбе претреса мирним тоном, без острашћености и пристрасности, без клупских боја, без навијања за једну од завађених страна.
Права је штета што је, у подели на провладине и опозиционе медије, код нас све мање таквих медија у којим политичка мржња није добродошла, и у којим ћете наћи и једну и другу страну. Таквих је медија, нажалост, и у свету све мање. Нисам навела Дафнин пример да бих рекла да треба једнако мрзети све политичаре. Напротив, мислим да треба једнако не мрзети ниједног.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.