Вести

10. 12. 2019.

Извор: radiocity.rs

Отети и убијени новинари на Косову још увек чекају правду а њихове породице крај агоније

У Грачаници и Приштини је 4. и 5. децембра 2019, одржана дводневна Конференција о киднапованим и убијеним новинарима на Косову у периоду 1998. – 2005. година. Број до сада евидентираних убијених и несталих новинара је 15 а четворица њих се и даље воде као нестали. Новинари, српски и албански, породице страдалих новинара и представници међународне заједнице, разговарали су о начинима да се ово важно питање коначно уведе у правосудни систем и да се налогодавци и починиоци отмица и убистава коначно приведу правди.

Око неколико закључака сагласни су сви. На пример, око тога да је неопходно основати међународну комисију за прикупљање података о убијеним и несталим новинарима на Косову а да се од Европске комисије тражи да у наредне извештаје о напретку Србије и Косова стави посебан акценат управо на расветљавање ових случајева. Још око једног су мишљења неподељена – међународна заједница је подбацила у решавању овог болног а за породице и друштво веома важног питања.

И први и други дан конференције, отворили су излагањем Гентиана Беголи Пустина, председница Удружења новинара Косова и Будимир Ничић, председник Удружења новинара Србије на Косову, као и амбасадор ОЕБС-а на Косову, Јан Брату. Они су поручили да ће се борити да се открије истина о убиствима и киднаповањима свих колега, без обзира на њихову етничку припадност, и да се налогодавци и починиоци приведу правди.

Јан Брату је неколико пута поновио да је овде реч пре свега о људима и о томе да њихове породице морају да коначно сазнају шта се са њима и зашто догодило.

Нино Брајовић из Удружења новинара Србије,  је нагласио да је пуцањ у новинаре, пуцањ у демократију и најавио даље деловање УНС-а на расветљавању судбина убијених колега.

Веран Матић, члан Комисије за убиства новинара у Србији рекао је да га је запрепастило то да нико не реагује на оволики број убијених и отетих новинара на Косову и заложио се за формирање међународне комисије која би се бавила случајевима 15 новинара са списка отетих и убијених.

АГОНИЈА ПОРОДИЦА КОЈА ТРАЈЕ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ

Посебно светло Конференцији у организацији Удружења новинара Србије на Косову те Удружења новинара Косова, дало је присуство породица отетих и убјених новинара, а атмосфера је била веома емотивна у току њихових сведочења о страдалима.

Снежана Перенић, супруга Ранка Перенића, новинара Радио Приштине,  који је заједно са колегом Ђуром Славујем, отет 21.августа 1998., на путу Велика Хоча – Зочиште,  каже како за претходну 21 годину није сазнала ништа о судбини свог супруга. Перенић и Славуј су кренули ка манастиру Светих Врача како би урадили причу о повратку отетих монаха али им се изгубио сваки траг. Ни аутомобил у коме су били никада није пронађен. На месту њихове отмице новинари већ годинама постављају плочу и траже да се разјасни шта се десило са њиховим колегама. Седам пута, плоча је уклањана. Ове године, постављена је осми пут, а њеном постављању присуствовао је шеф мисије ОЕБС на Косову, Јан Брату.

„Не знам како бих то описала. Много година је прошло али је све ово јако свеже. Желела бих да апелујем на људе да нам помогну да се  ово расветли и да се прекине ова агонија. Много је тешко да се овако живи.“, рекла је Снежана и описала како је сазнала за отмицу супруга, „Позвали су ме његови са посла да питају да ли су се Ранко и Ђуро јављали, пошто су се тог дана одвијале борбе на терену и било је ратних дејстава.“

Када се и дан касније новинари нису појавили, било је извесно да се нешто догодило. Снежана каже да су у току прве године нестанка, обишли све институције, али да је поражавајуће да се након 1998. није урадило ништа како би се расветлио случај отмице њеног супруга. Прву информацију заправо је добила тек 2017. када јој је тужилац Морицо Солусто написао да је Перенића и Славуја отео ОВК и одвео у непознатом правцу. Истом приликом јој је наложено да се у року од три дана изјасни о том њиховом закључку, односно решењу да се истрага обуставља.

„Мене никада нико није звао ни из наше власти “ – рекла је Перенићева и још једном апеловала на „оне који могу нешто да учине“, јер, како је нагласила, „ситни, мали људи“, налик њој не могу ништа осим да наставе да живе у агонији.

Бранка Дамњановић, сестра убијеног фоторепортера Момира Стокуће, је за смрт брата сазнала из кратке новинске вести. Он је убијен у њиховој породичној кући у улици Ђуре Јакшића 15, у Приштини, у делу града који су звали градић Пејтон 21.септембра 1999. У то време, Бранка је већ напустила Приштину са супругом и мајком и настанили су се у једном селу крај Ниша. Момир није желео да напусти родни град.

По сазнању да јој је брат убијен, Бранка је отишла у Приштину, где јој је у Центру за мир и толеранцију потврђено да је Момир убијен.

Иако је од убиства фоторепортера Стокуће, сарадника „Политике“ и „Времена“ прошло целих двадесет година, породица и даље не зна ништа о убицама и налогодавцима тог убиства. Истрагу није спровео ни УНМИК али ни наши истражни органи.

„Један једини пут су долазили из полиције те 1999. и после тога нас никада нико није звао. Ви сте једини који се интересујете од тада“ - рекла је сестра убијеног фоторепортера.

О Александру Симовићу, отетом 21.августа 1999. у Приштини, чији је део посмртних остатака пронађен три године касније у селу Обриње надомак Глоговца успомене су евоцирали Ивана Петровић новинарка Цитy радија из Ниша и Живојин Ракочевић писац и новинар.

„Језива смрт Александра Симовића је показала сав бесмисао рата и убијања. Александар је био саткан од финих осећања, уметности, књижевности и џез музике. Дружио се са Албанцима и због тога веома често био несхваћен у предратној Приштини. Отет је у кафићу у ком је пио кафу са пријатељем Албанцем, џез музичарем. Он није био свестан опасности у којој се налазио, у људима није видео зло.“ – рекла је Петровићева.

Живојин Ракочевић је прочитао последњи запис Александра Симовића, у ком је прекогностички предвидео управо оно што му се догодило и истакао да под термином „нестао“ подразумева сву трагедију породица.

„Основно питање је: Када нестаје прича о несталима?“, рекао је Ракочевић и додао да иако је имао контакте са ЕУЛЕКС-ом, којима су предата имена киднапованих и убијених новинара, ништа се није заправо након тога догодило-„То је административна инерција која прогута ваш живот и прогута нечији живот. Стичете утисак да они заправо желе да се отарасе те приче, да та прича нестане и да испуне неку врсту стандарда. Ви на трен видите да се у тим људима догоди неки немир, нека емпатија и осетите да они слушају вас. Али резултати њиховог суочавања са њиховим институцијама су равни нули.“

ПОЛИТИЧКИ КОНТЕКСТ УБИСТАВА АЛБАНСКИХ НОВИНАРА

Другог дана Конференције у Приштини,  о албанским убијеним новинарима, говорили су чланови њихових породица. Оно што је заједничко за већину албанских новинара који су страдали и убијени а да су убице до данас непознате, јесте да разлог томе није као у случају српских новинара етнички мотивисан, већ је већина албанских новинара убијена због тога што су се својим извештавањем замерили владајућим структурама или неким политичким моћницима,

Бериана Мустафа, кћи новинара Џемаља Мустафе који је убијен у јесен 2000. године испред свог стана у Приштини, резигнирано је закључила да је међународна заједница подбацила у расветљавању случајева убистава новинара и додала да је то тужно за косовско друштво у целини али и за међународну заједницу.

„Шта су радили међународна заједница, УНМИК, ЕУЛЕКС, а сада и специјализована већа? Колико је институција потребно да се сазна истина?“ – упитала је кћи убијеног новинара али и политичког саветника Ибрахима Ругове и угледног члана његове ЛДК партије.

О убиству свог оца, Шефкија Попове, угледног новинара „Рилиндије“, који је нападнут испред куће у Вучитрну, септембра 2000. и три дана након напада преминуо, говорио је његов син Диар. И ово убиство је остало неразјашњено свих претходних година. Истраживање које је спровела Јелена Петковић, а УНС објавио кроз серијал текстова о убијеним и киднапованим новинарима у периоду 1998.-2005. на Косову,  показало је да је УНМИК био стално ометан у обради овог злочина а да је ЕУЛЕКС практично потпуно прекинуо рад на том случају.

Диар Попова је истакао да су институције пале на испиту, и када је реч о УНМИК-у,ЕУЛЕКС-у али и косовским институцијама.

„Тек од недавно, можда, имамо неку наду да ће Специјални суд учинити нешто“ – поручио је Попова.

Албански новинар који је настрадао пре конфликта, поред Шабана Хотија, који је убијен јуна 1998. у Лапушнику и Енвера Маљокуа новинара „Бота Сот“ убијеног јануара 1999.у Приштини, јесте Африм Малићи. Малићи је био 33 године стар новинар „Рилиндије“ (касније листа „Бујку“) и убијен је под неразјашњеним околностима у насељу Сунчани брег у Приштини, почетком децембра 1998.

У колима у којима је изрешетан, налазио се са два познаника, од којих је како се и на конференцији чуло, један био командант ОВК за Лаб, Хизри Тала а други студент Иљир Дурмиши.  Управо због тога име Малићија дуго није било на списку убијених новинара. Било је нејасно да ли је настрадао као цивил и новинар или као војник у униформи. Породица тврди да је у тренутку смрти био новинар који је кренуо да обави новинарски задатак. Са тим мишљењем се сагласила и мисија ОЕБС у Бечу па је његово име додато на списак свих осталих српских и албанских новинара. Малићијева супруга, Севдије је на конференцији у Приштини, рекла да је породица уверена да је он убијен зато што је писао за „Рилиндију“ оно што је тадашњим властима сметало. Она је такође рекла да породица никада није позвана да да исказ о томе, да практично нико никада није спровео истрагу о том случају, ни српске власти, ни касније УНМИК, а да су они као породица тек дан након убиства, сазнали да је новинар настрадао. Званична верзија која је прошла кроз медије тих дана била је да су три млађе особе настрадале „у сукобу банди“, што је према речима Севдије Малићи  - неистина.

МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА УГЛАВНОМ БЕЗ РЕЗУЛТАТА

Прошле године Европска федерација новинара ЕФЈ усвојила је Резолуцију којом се захтева расветљавање судбине киднапованих и убијених новинара али којом се апелује на српско и косовско тужилаштво да успоставе сарадњу поводом овог питања. Резолуцију су предложили заједнички Удружење новинара Србије, Удружење новинара Косова и Синдикат новинара Србије. Како је у обраћању рекао Фредерико Гутиерез, председник ЕФЈ, иако је Резолуција упућена на више адреса, између осталих и председнику Србије, председнику Косова, ЕУЛЕКС-у, УНМИК-у, али одговора углавном није било. ЕУЛЕКС се оправдао наводном „променом мандата“ те мисије а остали се уопште нису изјаснили поводом Резолуције.

„УНМИК уопште није одговорио, нити је то учинио председник Србије, председник Косова, амбасадори“ – рекао је Гутиерез.

У свом обраћању на конференцији, реплицирао му је представник ЕУЛЕКС-а, Пол Флин, који је објаснио да ЕУЛЕКС није донео одлуку да се на случајевима убијених и отетих новинара на Косову не ради уопште, већ да је акценат Мисије пребачен на  истрагу ратних  злочина.

Представници УНМИК-а и косовског тужилаштва се нису одазвали позиву да учествују у раду конференције.

Марек Антони Новицки, некадашњи Омбудсман на Косову, који се, између осталог, бавио и несталим лицима, описао је са којим се све проблемима у раду тада суочавао. Један од кључних, био је, свакако, конфронтирање са УНМИК-ом у вези приступа документацији.

„Када смо тражили приступ документацији одговор је био да немамо право да видимо досијее. Једино што смо од УНМИК-а добијали било је да истрага и даље траје а да ће нас обавештавати о детаљима, и то је једино што смо могли да саопштимо породицама“ – рекао је Новицки.

САМО ЈЕДАН СЛУЧАЈ ЈЕ ДОЖИВЕО ПРЕСУДУ

Само један случај убиства медијског радника са Косова доживео је правосудни епилог – у Хашком трибуналу. Реч је о Шабану Хотију, професору Универзитета у Приштини на катедри за руски језик и књижевност , који је заробљен заједно са два новинара Руске државне телевизије, у селу Лапушник, јула 1998.године. Двојица руских новинара су касније ослобођени а Хоти је задржан, пребијан и на крају стрељан на планини Бериша. Његово тело је пронађено 2001. у масовној гробници на истом месту где је и стрељан.

Због Хотијевог погубљења али и због убиства још осморице људи у Хашком трибуналу је осуђен на 13 година робије, Хајредин Баљај „Шаља“, који је од стране сведока препознат као стражар у логору у Лапушнику али и као директни егзекутор. Иако је истим предметом био обухваћен и Фатмир Лимај ослобођен је јер је Тужилаштво закључило да иако је био регионални командант није било доказа да је умешан у убиства у Лапушнику, о чему је опет веома детаљно истраживала новинарка Јелена Петковић у серијалу текстова на којима је радила целе четири године а као део Досијеа УНС о убијеним и отетим новинарима, а који ће, ускоро, бити преточени и у књигу.

О случају Хоти је говорио и Беким Блакај, директор Фонда за хуманитарно право Косова, који последњих 20 година бележи и прикупља податке о отетим и убијеним жртвама на Косову. Он је истакао да иако постоје бројни подаци о многим жртвама, Тужилаштво мора да ради много интензивније на прикупљању доказа како би биле подигнуте оптужнице.

За сада се само једно отмица и убиство од стране ЕУЛЕКС-а третира као ратни злочин, и то је убиство Александра Симовића Симе, али упркос томе што је било и сведока његове отмице, за сада нико није ухапшен нити процесуиран нити у том случају.

Поред захтева да се формира међународна Комисија на Косову која ће наставити да истражује случајеве 15 убијених и несталих новинара од 1998. до 2005. године, са конференције је упућен и предлог да се оснује посебан фонд из ког би били финансирани истраживачки новинари који би наставили да се баве овом темом, како би се додатни притисак извршио на све који о томе одлучују да се починиоци и налогодавци убистава свих колега коначно приведу правди.

ОТЕТИ И УБИЈЕНИ

На Косову је у периоду од 1998. до 2005. отето и убијено 15 новинара:

Ранко Перенић и Ђуро Славуј, новинари Радио Приштине. Кренули су 21.августа 1998. у манастир Светих Врача да испрате ослобађање отетих монаха. На путу између Велике Хоче и Зочишта им се изгубио сваки траг. Нестао је и њихов аутомобил. До дана данашњег о њима се не зна ништа. Сматра се да су их отели припадници ОВК и одвели у непознатом правцу.

Љубомир Кнежевић, новинар  „Јединства“ и „Политике“ нестао је 6.маја 1999. у Вучитрну. Последњи пут је виђен код Железничке станице при повратку од пријатеља. Сматра се да је отет од стране ОВК и потом убијен у логору у Ликовици, али до данас није покренут поступак у вези тога нити се поуздано зна шта се догодило.

Африм Малићи, новинар „Рилиндије“ и  „Бујку“, убијен је 2.децембра 1998. у насељу Сунчани Брег у Приштини. Са њим су у аутомобилу који је изрешетан од стране непознатих нападача, страдала још два његова пријатеља, а истрага никада није покренута.

Мило Буљевић, радник РТВ Приштина, киднапован је 25. јуна 1999. близу избегличког кампа у Приштини. Према сведочењу очевидаца, Буљевића је најпре физички напало троје припадника ОВК и у несвести су га увукли у џип. Од тада му се губи сваки траг.

Александар Симовић, радник Медија Екшн Интернешенал, киднапован је од стране ОВК,  21.августа 1999. у кафеу Пицассо у Приштини. Са њим је поведен и његов пријатељ Албанац који је пуштен касније, а Александар је одведен у непознатом правцу.  Три године касније у месту Обриње крај Глоговца пронађен је део посмртних остатака Александра Симовића. Сматра се да је пре убиства мучен. Његов случај је једини који је ЕУЛЕКС до сада третирао као ратни злочин али оптужница није никада подигнута.

Момир Стокућа, сарадник „Политике“ и „Времена“, фоторепортер. Убијен је 21.септембра 1999. у породичној кући у улици Ђуре Јакшића 15, у Приштини. Породица никада није добила нити једну информацију о његовом убиству. Сахрањен је најпре у Грачаници, а потом је његово тело пренето у Ниш.

Енвер Маљоку, новинар писац и шеф Косовског информативног центра убијен је 11.јануара 1999. у Приштини. Сматра се да је његову ликвидацију наредило крило ОВК које није било у добрим односима са Ибрахимом Руговом. Маљоку је био наклоњен Ругови. Истрага никада није окончана.

Шефки Попова, новинар „Бота Сот“, убијен је септембра 2000. на прагу своје куће у Вучитрну. Ни то убиство свих ових година није разјашњено,

Ђемаиљ Мустафа, писац и новинар „Бота Сот“ убијен је 23. новембра 2000. године у Приштини.

Шабан Хоти, заробљен је и убијен 21.јула 1998. у Лапушнику. Његово убиство је једино имало судски епилог пред Хашким трибуналом.

Крист Гегај, уредник РТВ Приштине убијен је 12.септембра 1999. године

Марјан Мелонаши, новинар Радио Приштине нестао је 9.септембра 2000.године и до данас је његова судбина потпуно непозната.

Шефки Попова, убијен је 10.септембра 2000.године у Вучитрну.

Беким Кастрати, новинар „Бота Сот“, убијен је у селу Лауш, 19.октобра 2001.године.

Бардуљ Ајети, новинар „Бота Сот“ нападнут је у селу крај Гњилана, 3.јуна 2005.године а преминуо 28.јуна2005.

На Косову су убијени и Волфганг Крамер, Габријел Грунтер, новинари Штерна и њихов преводилац, 13.јуна 1999. на превоју Дуље код Призрена.