Вести

23. 10. 2019.

Аутор: Драгана Матовић Извор: Пиштаљка

Рашомон у Крушику

Јесте ли гледали филм Рашомон? За оне млађе, ради се о генијалном филму јапанског редитеља Акире Куросаве из 1950. године, црно-бели, у коме, укратко, четворо људи, сведока и учесника једног злочина, сведоче о једном истом догађају, свако из своје визуре, потпуно различито, разоткривајући својим сведочанствима много више себе и своје карактере него сам догађај. Куросавин филм назван је по неком храму чије име је било Рашомон, из кога је касније настао израз рашомонијада као синоним за ситуације у којима је тешко утврдити истину.

Случајеви узбуњивања, говорим и из личног искуства као узбуњивач, често се претворе на крају у једну велику рашомонијаду. У том смислу ни случај Александра Обрадовића из Крушика, узбуњивача који је ухапшен јер је обелоданио сумњиве послове у тамошњој фабрици оружја у које је умешан и отац министра полиције, није изузетак. Пре правило које не важи само за Србију, како то обично наглашавају они који се узбуњивача сете само када им затреба аргумент за тврдњу да нема горе земље од Србије.

Узбуњивачи у Србији нису често хапшени, то се догодило, да знамо, три пута – осим Обрадовића притварани су и полицајци из Поточара, а најдуже је у притвору била грађевинска инспекторка Зорица Драгутиновић, о којој јавност скоро да и не зна ништа јер ни медијима ни политичким партијама она није интереснтна као два претходна случаја. У неким земљама, па чак и „обећаним“ као што је Америка, узбуњивачи су осуђивани на вишедеценијску робију или приморани да живе у изгнанству, иако је је доказано да је оно што су пријавили истина. Али нећемо се угледати на такве случајеве, нити ћемо због тога за Америку рећи да је најгора земља на свету, поготово зато што је управо Америка земља са најдужим, чак 40-годишњим искуством у заштити узбуњивача.  Мада ће, наравно, бити и оних који ће Челси Менинг и Едварда Сноудена користити као аргумент за баш такве тврдње, мора се рећи да се од Американаца највише може научити о узбуњивању, како о позитивним тако и о негативним искуствима. Исто као што треба рећи због оних који то не знају да Србија у свету слови за земљу са најбољим законом за заштиту узбуњивача који данас преписују земље Европске уније, чије стандарде иначе покушавамо да достигнемо. Ови, неко ће рећи, парадокси, како амерички тако и српски, такође су својеврстан рашомон. Дакле, чињеницу да у Србији која има најбољи закон за заштиту узбуњивача хапсе узбуњиваче, и да у Америци која има најбољу праксу у одбрани узбуњивача они бивају заточени и прогнани из земље, многи ће тумачити на начин који неће реметити њихово већ оформљено мишљење како о Србији тако и о Америци.

Међутим, као што прогон и затвор нису Сноудена или Челси Менинг учинили мање узбуњивачима, тако ни хапшење није то успело да учини Александру Обрадовићу. Овај рашомон, баш као и Куросавин, има једну неспорну чињеницу – жртву. У овом нашем рашомону то је узбуњивач.

Александар Обрадовић, ма шта неко мислио или рекао, је узбуњивач који је обелоданио информације на основу којих се може посумњати, не и тврдити, да је Крушик незаконито пословао као и да је у то био умешан отац министра полиције Небојше Стефановића. Обрадовић је узбуњивач по свом деловању и начину на који је узбунио. Он би то био чак и када би суд одбио да га заштити као узбуњивача. Али он нема статус узбуњивача, како се то погрешно чује ових дана. Статус узбуњивача је пре доношења закона додељивала Агенција за корупцију и тај статус, осим декларативне функције, није имао никакву а поготово не заштитну функцију. Омашка коју многи данас чине постављајући питање да ли Обрадовић може да има статус узбуњивача не би била забрињавајућа да је не чине чак и адвокати самог Обрадовића које је ангажовао да га бране пред судом од оптужби да је починио кривично дело одавања пословне тајне.

Забрињавајуће је и да су браниоци Обрадовића тако лако одустали од позивања на Закон о заштити узбуњивача који у овом случају може на више начина да заштити Обрадовића. Чудно делује када чујете да једина ствар око које се слажу Александар Вучић, Обрадовићеви адвокати, тужилаштво па чак и неке невладине организације јесте то да се Обрадовић не може позвати на Закон о заштити узбуњивача.

Зашто? Ко му то може забранити? Како то да се и они који тврде да Обрадовић није узбуњивач и они који тврде да јесте слажу само око тога да се Закон о заштити узбуњивача не може применити на њега? Шта би могли да буду разлози за ово противприродно једноумље?

Свима њима је заједничко да погрешно тумаче закон, свако из својих интереса и побуда, неко можда и из незнања. Тумачење једног закона, а то би правници морали да знају, није пуко читање чланова закона већ стављање одредби једног закона у неки контекст. Контекст одређује тумачење. Да би се један закон добро применио није довољно напамет знати његове одредбе.

Дакле, ишчитавање члана 20 Закона о заштити узбуњивача, у коме се говори о узбуњивању  тајним подацима и где се каже да узбуњивање јавности тајним подацима није дозвољено, није секира којом се пресеца овај мртви чвор. Да би се овај члан применио мора се узети у обзир чињеница да узбуњивач у овом случају није ни могао да узбуни ни једним другим каналом који му је на располагању осим узбуњивањем јавности. Послодавцу није могао да пријави јер је сам послодавац умешан у наведено дело, а тужилаштво и полиција су елиминисани као канал због утицаја који би на њих могао да има министар полиције чији је отац предмет пријаве узбуњивача. Узбуњивач није имао коме другоме да пријави незаконитост а да не угрози себе и доказе, осим да своја сазнања изнесе у јавност. Накнадно поступање тужилаштва и полиције према њему само доказује његове сумње да су и унутрашњи и спољашњи канали узбуњивања били „контаминирани“ и да му је једино остала јавност.

Да ли је кривично одговоран јер је одао пословну тајну иза које се потенцијално скрива једно кривично дело? Још приликом доношења закона знали смо да ће члан 20 који говори о узбуњивању тајним подацима довести до оваквих проблема. Зато је Пиштаљка тада поднела предлог Скупштини Србије да овај члан укине или ублажи и сузи појам тајне, због могућих и вероватних злоупотреба. Парламент је одбио наш предлог. Због тога је Пиштаљка на ову тему пре пар година објавила изузетну упоредну студију чији је аутор Игор Вуковић, професор кривичног права на Правном факултету Београдског универзитета, у којој се износи врло чврста аргументација која иде у корист Обрадовића у овом случају. Укратко – узбуњивач Обрадовић имао је право да узбуни јавност јер је то чинио у нужди зато што су му други канали били затворени из већ речених разлога. Не може се бити кривично одговоран за одавање тајне када ознака тајности служи да би прикрила кривично дело. Интерес јавности да сазна за могуће кршење закона претеже над тиме да се штити пословна или нека друга тајна.

Одговарајућа паралела, како то данима објашњавају адвокати Пиштаљке, била би она када човек  провали у комшијски стан да би угасио пожар у њему који угрожава целу зграду. Пошто је деловао у нужди и био приморан да почини кривично дело да би спречио веће последице он не би требало да буде гоњен за проваљивање у туђ стан у коме је био пожар. У Европском суду за људска права такође постоји пракса која стоји на овом становишту и која у потпуности иде у корист узбуњивача. Познат је случај Гужа против Молдавије у коме је суд пресудио у корист узбуњивача из државног тужилаштва и ослободио га кривице иако је прекршио правила о поверљивим документима и изнео их у јавност, јер јавни интерес претеже над другим интересима.

Да не говоримо о томе да Закон о заштити узбуњивача на најбржи и најефикаснији начин зауставља одмазду према узбуњивачу и штити га од одмазде каква је отказ, на пример, и то док се судски процес не заврши, чиме узбуњивач има обезбеђену егзистенцију док процес траје. Осим тога закон штити и породицу узбуњивача од евентуалне одмазде, а на крају закон штити и колеге Обрадовића који могу погрешно бити оптужени да су узбуњивачи или да су му помагали у томе. Узбуњивач може да тужи послодавца, па чак и државу, за одмазду, о чему такође постоји пракса у домаћем судству.  

Сви већ знају за случај доктора Борка Јосифовског, бившег директора београдске Хитне помоћи који је пре 13 година упозорио јавност да поједини лекари Хитне помоћи ускраћују реанимацију умирућим пацијентима да би њихове адресе продали приватним погребницима. У то време није било закона о заштити узбуњивача, али су адвокати и новинари Пиштаљке успели да нађу доказе да се организована одмазда државних органа над доктором Јосифовским спроводи и данас. Адвокати Пиштаљке заступају др Јосифовског пред судом по тужби против пет државних органа међу којима су и Агенција за борбу против корупције и тужилаштво, а Виши суд у Београду је донео пресуду у којој се експлицитно каже да је др Јосифовски жртва одмазде због извршеног узбуњивања.  Онда је изгледа неко схватио да оваква пресуда носи са собом као последицу неопходност да се наводи др Јосифовског испитају и починиоци казне, што би изазвало приличан потрес не само у здравству, с обзиром на чињеницу да се полицијска инспекторка која је својевремено заташкала истрагу овог случаја сада налази на челу антикорупцијског тима Министарства здравља. Тако је Апелациони суд преиначио пресуду Вишег суда, не спорећи да је Борко Јосифовски узбуњивач и да је био изложен одмазди државних органа због узбуњивања, али одбијајући да му пружи заштиту јер, ваљда, сматрају да је отказ једина опипљива штета коју је Јосифовски трпео, занемарујући уништен живот, каријеру па и нарушен углед и здравље које су последица прогона које је узбуњивач трпео. На жалост, овај случај ће бити још један у низу оних који ће правду тражити изван граница Србије јер домаће правосуђе није имало снаге да се суочи са самим собом.

Дакле, заштита узбуњивача неће бити потпуна док год сви надлежни органи не буду радили свој посао и испитали незаконитости на које ови људи указују. Међутим, мора се разликовати неколико ствари.

Закон о заштити узбуњивача, што му само име каже, намењен је заштити узбуњивача од одмазде, а не испитивању навода узбуњивача. Испитивање дела, односно недела, на која узбуњивач указује предмет су других закона из области кривичног права. Тиме би требало да се баве надлежне институције задужене за то, дакле тужилаштво и полиција. Закон о заштити узбуњивача није лош зато што тужилаштво не ради свој посао, напротив, он је добар јер заштитом коју пружа узбуњивачима чини нужним и неопходним да се испитају наводи узбуњивача. Када суд утврди да је узбуњивач жртва прогона и одмазде јер је указао на неку незаконитост онда је ваљда нормално да суд инсистира и да се те незаконитости испитају када већ за њих зна. Заштита узбуњивача, дакле, захтева да се овај круг затвори и да тужилаштво одради свој део посла.    

Зашто се, онда, оспорава добробит коју Закон о заштити узбуњивача носи и како то да је то једино питање око којег се слажу власт и опозиција у овој земљи? Зашто се овог закона плаше и они на власти и они који се за власт боре? Не бих да вам својим одговорима спутавам машту.

Дакле, дошли смо на крају и до мотива. Куросавин Рашомон говори о томе како мотиви и карактер посматрача мењају перспективу. 

Пиштаљка се снажно борила и изборила да се из српског закона избаци појам добре вере, на коме су до скора највише инсистирали Британци, а који је отварао врата свакој врсти манипулације и премештања фокуса са онога што се пријављује на онога ко пријављује. То је добро позната доктрина прогонитеља узбуњивача. Зато се поставља питање зашто је Александар Обрадовић пријавио сумњиве послове, а не да ли су те његове пријаве истините или не. Међутим, шта је за вас као грађане значајно – да ли је Александар Обрадовић хтео неком да се освети откривајући сумњиве послове у Крушику или то да ли је отац министра полиције заиста умешан у сумњиве послове? 

Већ сама чињеница да отац министра полиције послује са државном фирмом и бави се пословима у којима важну улогу може да игра политички утицај и моћ његовог сина министра, требало би да буде довољна да се овим случајем позабави Агенција за борбу проптив корупције. Таман да нема никакве сумње у начин пословања, Агенција би морала да испита да ли има сукоба интереса у овом случају и да обелодани да ли је министар полиције консултовао ову контролну институцију када је његов отац ушао у бизнис са државном фирмом. То се наравно није десило и мало је вероватно да ће се десити, чиме ће садашњи директор Агенције само наставити „традицију“  претходне три директорке од којих је свака понаособ ухваћена у скривању сукоба интереса највиших функционера, како претходних, тако и ове власти, и које због тога не да нису одговарале, већ су и напредовале, једна од њих чак и до места судије Уставног суда.

Узбуњивачи и они који се баве њиховом заштитом знају да је уобичајени начин скретања пажње са онога што узбуњивач пријављује покретање расправе о мотивима узбуњивача. Питање „Зашто је пријавио?“ треба да сакрије оно „Шта је пријавио?“. Случај узбуњивача Обрадовића није изузетак у томе. Међутим, мотиви узбуњивача нису и не смеју бити битни, битно је само да ли је оно што они пријављују истина или не. Свака евентална злоупотреба узуњивања, које су наравно могуће и дешавају се повремено, много мање него што би било ко очекивао, најлакше ће се утврдити управо испитивањем навода самог узбуњивача.

Да ли се Александар Обрадовић свети јер му је мајка смењена, да ли је лош човек који је уз то и довољно луд да направи хаос од свог живота само да би напакостио шефовима или чак и министру полиције, све и да је истина није битно за јавни итерес. А то да ли је отац министра полиције користио утицај свога сина да би се обогатио трговином оружјем – јесте. И то је сва филозофија. Зато мотиви узбуњивача нису битни, али свих осталих у узбуњивачким случајевима јесу.

Јасно је већ свима да би овај случај био много једноставнији и лакши да је проблем само правне природе. Да ли се Закон о заштити узбуњивача може применити на узбуњивача било би само реторичко питање.

Међутим, ово није правно већ политичко питање и случај. Из много разлога. Пре свега зато што је предмет узбуњивања високи функционер власти, министар полиције из највеће странке, један од најмоћнијих људи у држави. Онда и зато што политика а не економски интерес управља државним фирмама. Зато што тужилаштво не ради свој посао јер је под политичким притиском и утицајем. Па и зато што бранилац узбуњивача није тек неки адвокат већ такође политичар, један од политичких вођа опозиционих протеста који већ дуже време не успевају да окупе и мотивишу довољан број људи да би битније утицали на промене у земљи па овај случај великодушно користе и у те сврхе. И то је легитимно.

И на крају, али никако мање важно, што би рекли Американци, овај случај је изузетан политички случај и зато што је у све уплетена и међународна политика и интереси, јер смо међу објављеним информацијама и тврдњама да оружје из Крушика завршава чак и у рукама исламских терориста, видели и пасоше двојице Американаца који су пословали са Крушиком. На питање које се могло чути више пута током ове афере, зашто је тек сада писање о овом случају изазвало толики потрес и на крају довело до хапшења узбуњивача, иако су текстови са скоро идентичним информацијама објављивани и пре годину дана и нису изазвали ни упола оволико пажње, пасоши двојице Американаца постају информација која може дати одговор. Е, даље се у овом рашомону сналазите сами. Нема више помоћи наратора ни код Куросаве.