Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Како је немачки новинар продавао маглу – прича о модерном Минхаузену
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

13. 10. 2019.

Аутор: Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча Извор: РТС

Како је немачки новинар продавао маглу – прича о модерном Минхаузену

Хонорарац "Шпигла" Хуан Морено је новинар који је децембра прошле године покренуо аферу "Релоциус". Из штампе је управо изашла Моренова књига "Хиљаду редака лажи" (Rowohlt) о успону и паду "Шпигловог" новинара Класа Релоциjуса који је са репортажама у мешавини лажи, бајке и фалсификата у пет година покупио око 40 немачких, европских и светских награда за "аутентично новинарство". Продуцентска кућа "Уфа" из Потсдама је већ откупила филмска права на причу о модерном Минхаузену.

Моренова књига је чисти трилер.

Скандал је избио уочи Божића прошле године, две седмице након што је Клас Релоциjус (р. 1985. у Хамбургу) добио четврту награду Удружења немачких репортера, десет дана пре него што је службено именован уредником Друштвеног ресора у Шпиглу.

С обзиром на околности – дугогодишње систематско фабриковање лажних прича у главном немачком, по угледу вероватно и европском недељнику Шпигл – јасно је да је тада у центру пажње стајао сам Релоциjус.

Сада се у јавном фокусу нашао Хуан Морено (р. 1972, Андалузија), без чије упорности би Релоциjус теоретски и ове године примао награду немачких репортера, Си-Ен-Ена, или неке швајцарске институције.

Теоретски – јер да тада није заустављен као новинар, данас би био уредник Репортаже као најпрестижније редакције у Шпиглу. Не би више писао, само би друге учио писању.

Релоциjуса је погодио невероватан баксузлук. Сликовито речено, извукао се из десетина критичних ситуација од двеста на сат по ауто-путу, да би се на крају забио у сеоску бандеру.

Да је преживео кризу из новембра-децембра прошле године, а мало је фалило да опет пројури двеста на сат, више у животу не би морао да напише ни једну причу. Био би сигуран и угледан, у новинарским школама би подмладак изучавао његове текстове, у медијским архивама колеге из њих вадиле фактографију.

Шпиглу би то било драже. Морену на моменте такође. Сам каже да је постао побуњеник против "система Релоциjус" тек када је био сатеран уз зид, када је као "хонорарац у годинама, са четворо мале деце" могао да остане без егзистенције.

Да није ишао до краја, Морена више не би ангажовала ни једна медијска кућа која држи до себе, постао би жалосни пример "андалузијског канаке који је из професионалне љубоморе покушао да уништи блиставу каријеру ханзеатске звезде".

Овако је не само преживео, већ и написао књигу о томе како је троје "канака" (једна од дерогативних немачких речи за Немце "јужњачких корена") срушило тројицу "аријеваца".

"А на Балкану се свако мало пред камерама запали неки војни ветеран" (из Таgeswoche, Basel)

"Канаке" су, осим Морена, који тај израз користи у самоиронији, његов фотограф Мирко Талиерћо, син досељеника из Напуља, и заменица уредника у Шпигловом сектору репортаже Оцлем Гезер, ћерка анадолијских усељеника.

Тројица аутохтоних Немаца су, осим Релоциjуса, тадашњи главни уредник Репортаже Матиjас Гајер и његов непосредни шеф Улрих Фихтнер.

Од почетка новембра прошле године је Морено уз повремену помоћ пријатеља фотографа и невољно дату помоћ Гезерове покушавао да Гајера и Фихтнера увери како су Релоциjусове истините репортаже уствари бајке.

Сваку притужбу са излистаним чињеницама, аутентичним мејловима и фотографијама постојећих људи, Гајер и Фихтнер би прослеђивали самом Релоциjусу, који би онда у техници copy & paste стварао плаузибилну конструкцију.

Осим тог трилер-ефекта, читалац, посебно онај у Србији, могао би се запитати зашто медијско тројство Релоцијус-Шпигл-Морено остаје релевантно.

Из више разлога. Најпре онај очигледни – Релоцијус је лагао и са Балкана. Кад би одатле слао репортаже, "његови текстови су били готово расистички", пише Морено.

Врло незгодно, посебно кад се обрати пажња на један детаљ из Моренове књиге, о томе из ког је идеолошког угла Релоцијус лагао. Није имао посебан угао, односно сви су углови били његови, по потреби. За лево оријентисане листове је Релоцијус писао текстове у духу хуманистичке левице. За конзервативне је писао конзервативно.

Његова тајна је била у томе да би тачно осетио шта уредник, медиј, публика желе, каква нота, порука и атмосфера их привлачи, која људска патња у литерарној обланди их греје и заводи – и онда би тачно то испоручио.

Ако је Релоцијус са Балкана извештавао "скоро расистички", то значи да је давао оно што се од њега очекивало.

Био је добар и умиљат, никад груб, осим према Морену у оних месец и по дана; у редакцији је носио назив "верни Клас".

Кад би се специјалисти разних сектора јављали из читалачке публике и протестовали због "неких чудних ствари" у његовим текстовима, Релоцијус би их љубазно слушао, записивао примедбе, хвалио саговорника "да је од њега толико научио", обећавао да ће унети исправке и извлачио се "да је до грешки дошло кад је штампано издање пребацивано на сајт", те се извињавао "у име колега са сајта који су, ко би знао како и зашто, пренели радну верзију".

Зауставите сајт!

Невероватно, али то је функционисало сваки пут. Отприлике осам година је Релоцијус писао за немачке и швајцарске медије, осам година су редакцијама стизале притужбе.

Кад би се неко жалио шефовима, они су притужбе прослеђивали Релоцијусу "да види шта ће с тим". Кад су се жалили директно Релоцијусу, наилазили би на учтивог младог човека који је све њихове примедбе прихватао с поштовањем.

Ако неко и не би био уверен, не би ствар водио даље, јер је иза Релоцијуса стајао ауторитет Шпигла.

"Бомбастичне судбине (јадних људи), плус позиција релевантности (Шпигл), плус општа очекивања у централном сегменту друштва - то је био систем Релоцијус", описује Морено журналистички коктел прослављених репортажа Класа Релоцијуса.

Докле иде заслепљеност очекиваним и пожељним добро показује следећа епизода. Најпре кратка дигресија: Ствар је пукла тако да је Шпигл послао Морена у Мексико, Релоцијуса на амерички југ, да с два краја раде на заједничкој репортажи о самозваним Трамповим милицијама које, под оружјем и у маскирним униформама, јуре "Латиносе" док илегално улазе у Америку (текст "Јägers Grenze"/"Ловчева граница", објављен у Шпиглу 27.11.2018.)

Релоцијус је свој део измислио, Морено свој није. Одмах је јасно шта се догодило – Релоцијусов део је био бољи. Живљи, имао више драматике, јасније ликове, мотивације протагониста су биле кристално плаузибилне. У поређењу с њима, Моренове избеглице с мексичке стране су испали бледи, незанимљиви ликови, нису знали ни да објасне зашто беже, нису чак били ни нарочито симпатични.

Укратко, уредници су опоменули Морена да је лоше обавио задатак, па сад Клас мора да обједињује два дела, од нејестивог прави питу.

У јеку свађе у Шпиглу прошле зиме, Морено је саставио "оптужницу" са именима и телефонима особа са којима је Релоцијус наводно разговарао у Америци, а није. Одговор уредника је био да је све те телефоне Релоцијус већ дао колегама из ТВ Шпигла, чија се екипа управо налази на путу ка Америци да још једном интервјуише те особе. Ено их у авиону изнад Пацифика!

Редакција ТВ Шпигла је у "Шпигловој" кули у Хамбургу, неколико спратова испод. Да су Гајер и Фихтнер назвали телефоном колеге с којима се дневно срећу у кантини, сазнали би да нико од њих тог тренутка није путовао за Америку.

Мађионичари, опсенари, илузионисти, продавци патње

"Ова књига није обрачун. Не са Шпиглом, не са мојим тадашњим шефом, чак не ни са Класом. С друге стране, није ни наручена. Шпиглу се неће допасти, то могу да обећам."

У журналистичкој битки између бледе стварности и пунокрвне илузије, Морено је победио, тако тренутно изгледа. Шпигл сада дефинитивно не може да га отпусти, била би то освета егзекутирана пред милионима посматрача.

Не само Шпиглу, читавом горњем ешалону немачких медија и коментатора се књига не допада превише. Морено је отприлике направио оно што се у београдском новинарству осамдесетих година звало "клање вола због киле меса".

Јасно, тог тренутка није имао избора. Ако те неко избацује из редакције, и то такве моћне као што је Шпигл, боље да те избацује јер си безобразан и арогантан, него јер не знаш да пишеш и још блатиш млађег и успешнијег колегу. "Бранша је уска и трачерска", пише Морено.

Али у пажљивом читању књиге јасно је да он чини све да минимизира штету на четири стране: за Шпигл, где би радо остао, за новинарску категорију репортаже, за гротескну патетику немачких репортажа чак и кад су истините, и за читаоце који то гутају као врхунски литерарни изазов.

Да ли је репортажа краљевска журналистичка дисциплина? Или напротив само средство за задовољавање патолошке радозналости сретних људи над мукама несрећних? Теме у тим текстовима су, на пример, како се живи на сметлишту? Како се спава у кући на коју је пала бомба? Како се осећа сиријски избеглица од осам година који ради у илегалној фабрици у Турској?

Или: Колико дуго се умире од инјекције у Америци? У једној од награђених (измишљених) репортажа је Релоцијус детаљно описао како убија инјекцијом "state of Texas", дугих четири минута агоније. Замало да га провале, као мање-више због сваке репортаже коју је писао. Назвала га је жена из невладиног сектора која је посветила живот борби за укидање смртне казне и жалила се због "произвољности у тексту", јер да "то све траје много краће".

Релоцијус је уредно записао њене примедбе и извинио се. Наравно, за грешке су биле криве колеге из Шпигловог портала, код њих се умире дуже.

Одговор на горње питање: Да, у Немачкој и Швајцарској је репортажа краљица новинарства. У Аустрији не, Аустријанцима фали укус за патетичну зашећереност новинарских форми. Кад они хоће нешто слаткасто, наруче штрудлу од јабука, не читају репортаже о (измишљеном) Трамповом симпатизеру који мрзи Мексиканце зато што су му "ћерку од 12 година навукли на дрогу". Аустријанци трезвеност вероватно дугују чињеници да су имали империју и изгубили је, ту је готово са патетиком, остаје само иронија.

Од рата је увек боља фантазија рата

Релоцијус је Шпиглу, као и уопште Немцима огадио репортажу. Сад више не могу да уживају у њој чисте савести. И то је оно што Морено покушава да рационализује, да каже, није крива та новинарска форма, нису криви уредници који су га славили, нису криви људи који радознало гурају нос у туђе несреће, крив је Релоцијус јер је измишљао катастрофе тамо где има напретак постојећих.

Шпигл има такозване "документаре" који проверавају фактографију из текстова новинара, али они траже грешке, криве километре, године или адресе, они не контролишу бајке. Ако једном документарcу новинар понуди "Пепељугу", како да он/она провера браћу Грим?

Мука се доборо продаје. Морено: "Сваки уредник портала води клик-статистику и зна шта се чита. Шта се редовно догађа код информативних емисија кад на један страшан следи један позитиван извештај? Гледаоци пребацују на други канал! Куће горе, избеглице се даве, диктатори убијају – сви гледају. Али две позитивне вести једна иза друге, и гледалац оде. (...) Понекад посећујем и људе којима је добро, али читаоци не воле такве репортаже. Пуно њих каже да им се свиђају, али лажу."

Проблем с Мореновом књигом није у томе да се он прави бољим него што јесте. Напротив, признаје да је плакао, да није спавао, да је (ментално) малтретирао породицу, да је био социјално дивљи док је мислио да је то његов крај.

Проблем је што се стиче утисак да се ситуација у немачким новинарским укусима и преференцама није променила одкад је Релоцијус отпуштен. Да специфична потреба за "верним радником", "Верним Класом", "Верним Јоханесом" из Гримове бајке, или "Верним Хајнрихом" презиме-му-знате, лако мутира у реалну фикцију.

Епилог: Релоцијус је на лечењу у институцији затвореног типа, "одакле се јавио бившим колегама, још једном се извинио и рекао да му је сада боље. Али будући да га је истог дана једна секретарица из Шпигла видела на бициклу у Хамбургу, ни то није поуздано", пише Морено.

Фихтнер је остао у Шпиглу, иако није напредовао на место главног уредника. Гајер је прво остао, па је отпуштен, онда је тужио новину, да би се пре неколико седмица договорили о споразумном раскиду, што је код за отпремнину.

И Гајер и Фихтнер су се бранили тако да су, шта друго, веровали "верном Класу", али и да Морено њима никад није разложно објаснио своје сумње. Морено им је писао мејлове, то је истина, али су били лоше срочени, конфузни, нејасни. Они Морена нису добро разумели!

Кад је нека гужва на послу, кад се траже кривци, за "канаку" ће се увек рећи "да га нису разумели", чак и ако се ради о особама рођеним и школованим у Немачкој или Аустрији. У томе смислу се те две земље не разлику – кад је стресна ситуација, немачки језик се подиже као баријера.

Морено, аутор књига и репортажа на немачком, није знао да напише концизан мејл....

Шта је било после и пре

Мучен савешћу, Шпигл је пробао да статус кривца преокрене у властиту корист, па се бацио на тражење сличних случајева код других.

Истраживање их је довело до Мари-Софи Хингст (1987-2019), немачке историчарке која је од 2013. водила блог "Read On My Dear", са исцрпним детаљима о страдању њене јеврејске породице у Холокаусту. Не само то, Хингст је свој статус колективне жртве искористила за аналогију о страдању исламских избеглица данас у Европи.

Шпигл је пролетос раскринкао Хингст као патолошку лажљивицу – нити је она Јеврејка, нити било ко у ближој и даљој породици, нити је икад радила у организацији која се бавила било каквим избеглицама било где.

Посебна сатисфакција за Шпигл је била у томе да је Хингст за конкуренцију из недељника Цајт написала чланак "Проблем с пенисом". У њему је описивала своје личне муке као волонтерке која је радила на психолошком прилагођавању сиријских избеглица на нову средину, на пример, како да у Европи остваре сексуални контакт са женом, а да је после не убију.

Све измишљено. Невоља је међутим била да Хингст није била само лажљивица, већ и емотивно нестабилна особа. Само два месеца после откривања срамоте, Хингст је извршила самоубиство.

То не значи да је Шпигл требало да је остави да лаже, да се не би убила, само да лист није морално профитирао од тог случаја. Открили су туђу продавачицу магле, у принципу корак у добром смеру, али самоубиство није никад добра реклама.

Басна о крави и бизону

Проблем Релоцијуса је проблем немачке жеђи за патетиком и шећерним преливима. Немачке репортаже нису толико написане, колико ископане из семиотског рудника.

Доњи пример је узет из угледног Часописа за историју идеја (Zeitschrift fur Ideengeschichte), тематској свесци из јесени 2016, у којој немачка интелигенција преиспитује властиту савест због анти-руских санкција.

Ево како уводничарка Керстин Холм, више од две деценије московска дописница ФАЗ-а (1991-2013), завршава свој текст "Руска психа" у једном озбиљном философском часопису. Последње поглавље носи назив "Холштајнска крава у гостима код бизона" и написано је у трећем лицу:

Холм о самој себи: "Ауторка, која је као Западноевропљанка провела добар део свог живота у грубој Русији, сама се себи понекад чинила као црно-флекава холштајнска крава музара у посети дивљим бизонима.

На неком плану она зна да је она само припитомљена рођака тог често неурачунљивог, мало бруталности, мало сентименталности нагињућег руског братића, али исто тако види да је он био изложен много грубљим историјским олујама него она.

Свеједно да ли социјализам, капитализам, атеизам или вера, тој врсти (бизона, прим. В. К.) увек допадне једна посебно немилосрдна варијанта. Ипак, бизони су крави пренели нешто од алармистичке напетости раније развојне фазе, што њиховој (крављој, прим. В. К.) слици света даје посебну дубину и оштрину.

Код својих пребивања у Русији ауторка је приметила да улази у тешки, онтолошки тамни територијум.

То је огроман резонантни простор европске културе, у извесном смислу њен контрабас, који форме и идеје појачава, изобличава, тера их да се гласају дубље и грубље. Тај европски концерт се без њега (руског контрабаса/бизона, прим. В. К.) чује равно и метално , тек са њим силази у дубоку умбру."

Керстин Холм није остала без посла због овог текста. Зашто би? Нити је измишљен, нити слаган, нити проверљив, прави пример немачке интелектуалне репортаже.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси