Вести
11. 10. 2019.
За стање медија у Србији и у региону није крива само власт већ и новинари
Будућност јавних сервиса у готово свим земљама региона југоисточне Европе доведена је у питање, а томе у највећој мери доприносе политички притисци, али и финансијска нестабилност.
У систему у коме се тек развија демократија, што се односи на све државе региона, битну улогу треба да има јак и независан јавни сервис.
Нажалост, слика медијске сцене у Србији готово је идентична оној у другим земљама у окружењу, па свуда имамо ситуацију да се са променама влада мењају и директори и уредници јавног сервиса, а непожељне емисије скидају са програма, док модели финансирања, који се често мењају, дугорочно не осигуравају њихов опстанак и независну позицију – каже за Данас генерални секретар Медијске организације јужне и југоисточне Европе (SEEMО) Оливер Вујовић.
Управо то је разлог зашто ће будућност јавних сервиса бити главна тема годишњег Форума те регионалне новинарске асоцијације, који ће се почетком новембра одржати у Загребу.
Осим јавних сервиса, које Вујовић види као неопходне чиниоце медијске сцене, упитно је и будуће постојање штампаних медија, па ће се учесници предстојећег форума бавити и тражењем решења за опстанак дневних новина, које су, показало се, „на издисају“.
– Дневне новине се у целом региону свакодневно гасе, тиражи падају, па је већ неколико година актуелно питање питање хоће ли тај формат у блиској будућности уопште постојати. То је проблем присутан свуда, и у многим државама новине опстају само захваљујући додатним, вантржишним приходима. Захтеви тржишта су такви да дневна штампа готово једва може да функционише. У појединим државама попут Албаније, она опстаје само захваљујући интересима политике, односно постоји велики број дневних листова, који припадају одређеној политичкој опцији или пословним људима који иза тих политичких опција стоје, па независна дневна штампа не постоји, већ само она инструментализована од политичких партија – објашњава Вујовић.
Он додаје да чланство у Европској унији, нажалост, није донело бољитак на медијској сцени земаља чланица, по питању демократизације, смањења притисака, слободе писања и безбедности медијских радника.
- Ако погледамо Бугарску и Румунију, земље које су већ дужи низ година чланице ЕУ, у обе државе имамо дневну штампу која је у рукама власника са сумњивим биографијама, готово сви су пред судовима или већ у затворима. У Бугарској једна медијска група контролише доста дневних новина, па се независни гласови тешко пробијају кроз те канале, док је власник медијске куће која је извештавала критички и другачије од тога, годинама изложен претњама и притисцима, прича Вујовић.
Иако присталица Европске уније као организације, он наглашава да се у пракси показало да она нема капацитете и механизме којима може да се супротстави недемократским тенденцијама у земљама чланицама. Наводећи примере Мађарске и Пољске, Вујовић наглашава да „ЕУ не може ни у својој кући да спречи непоштовање основних медијских стандарда“, те не треба очекивати да ће те проблеме решити у Србији.
– Гледање у правцу ЕУ, када су у питању развој демократије и слобода штампе, неће Србији донети дугорочна решења, то је више питање саме Србије, постоји ли реална воља да се друштво развија у правцу поштовања стандарда и повећања слобода – наводи Вујовић и додаје да је у Бугарској и Румунији, након испуњавања свих стандарда које је ЕЗ поставила, ситуација „још мрачнија“ него пре прикључења Унији.
За тренутно стање медија у региону, истоветно као у Србији, не треба међутим кривити само структуре на власти, сматра Вујовић, већ је велики део одговорности на самој новинарској професији.
– Новинари и уредници су ти који треба да се запитају у каквим медијским кућама раде, да ли је морално прихватљиво да пишу за кућу која не поштује основна медијска правила. Разумљиво је да новинар гледа да финансијски опстане и збрине породицу, па људи пристају да раде у таквим условима. Ипак, сматрам да је у Србији јака аутоцензура, и да је далеко већа него што би морала да буде. Велики је број колега који су занемарили професионализам и приклонили се таквом систему – наводи Вујовић.
Он подсећа да је „Србија ипак имала један тоталитарни режим, под Слободаном Милошевићем, када су многи новинари били далеко спремнији да пишу о различитим темама“.
– Ако су новинари тада били способни за то, моје питање је зашто се данас ћути, зашто то данас није могуће? Новинари би требало да имају већу дозу храбрости јер не иде нико по редакцији и прети пиштољем како би неко требало да пише. Морају да буду спремни да независно, објективно и квалитетно извештавају. Прихватам чињеницу да је управо власт притисцима произвела ситуацију да су новинари склони аутоцензури и приклањању различитим политичким опцијама, али и сматрам да професионалац који улази у посао из ентузијазма, чега је много више било деведесетих година, може да оствари квалитет и професионализам – децидан је Вујовић.
Могући разлог за „нестајање правог новинарства“ на сцени Србије Вујовић види и у „често погрешном целокупном приступу новинарству“ који се запажа код младих људи, који у тај посао улазе не да би ту остали, већ да би се докопали позиција „ПР-ова у фирмама или људи за контакт са медијима у политичким партијама или другим организацијама“.
Осим одговорности власти и самог еснафа за будућност новинарске професије, Вујовић део терета ставља и на опозицију, за коју сматра да се „није показала као квалитетна“, те да ни сама „не поштује стандарде професионализма“, те закључује да цела политичка сцена у Србији нема основна знања о комуникацији са медијима, што медијске раднике доводи у незавидан положај.
Судство најслабија карика
Када је у питању безбедност новинара, која је на различите начине угрожена у целом региону, Вујовић у ланцу заштите и одговорности као најслабију карику истиче судство.
– Често полиција обави свој посао, али када случајеви оду на суд, не добијају епилог какав би требало. Суђења се отежу, а када се одлуке коначно донесу, оне нису адекватне и прихватљиве. Често већина судија није оспособљена да владају материјом претњи или напада на новинаре. Да ли се то свесно толерише и доводи до ситуације да се не води професионалним стандардима, или је стварно у питању неискуство судија, тешко је оценити гледано споља. У сваком случају, требало би радити на едукацији људи који су у судским органима, сматра Вујовић. Он томе додаје и недостатак солидарности и колегијалности међу самим новинарима, где у случајевима угрожене безбедности не реагује цела медијска јавност, већ конкретна медијска кућа „и по неко удружење“. „Јака подељеност и различити интереси који постоје међу новинарима нису добри, јер многи онда постају пиони неких политичких опција“, закључује Вујовић. На питање шта је довело до толиког јаза унутар професије, Вујовић не даје одговор.
На Форуму 300 учесника
Медијски форум југоисточне Европе (SЕЕМF), 13. по реду, ове године ће се одржати у главном граду Хрватске, 4. и 5. новембра. Организација сваке године конгрес одржава у другој земљи региона. О главним темама на панелима ће водити дискусије скоро 300 учесника из око 20 земаља југоисточне и источне Европе, најавио је Вујовић. Он је додао да таква окупљања новинари, уредници, власници медија користе да размене искуства, и прошире или започну међудржавну сарадњу. Таква сарадња показала се посебно успешном за писање и објављивање већих истраживачких пројеката, везаних за криминал, махинације и корупцију, када се чува безбедност новинара истраживача, па се прича објављује најпре у другој држави, објашњава Вујовић. Пракса SЕЕМF је да се на Форуму угосте и представници државе у којој се он одржава, али овога пута Форуму неће присуствовати председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић, због пута у иностранство, па ће је заменити неки други званичник.
Овај пројекат финансира Европска унија у сарадњи са листом Данас. Садржај овог пројекта је искључиво одговорност листа Данас и ни на који начин не одражава ставове и мишљења Европске уније.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.