Вести

10. 10. 2019.

Аутор: Вања Ђурић Извор: Цензоловка

Новинарски синдикати: Неповерење, страх и недостатак солидарности

Док су у Шведској синдикати од велике помоћи новинарима, у Србији је неповерење према њима огромно. У појединим медијима се новинари плаше таквог организовања или им је то забрањено. Синдикат новинара Србије, каже Борис Зеленбаба, годинама није упутио ниједну иницијативу за заштиту новинара. Председница СИНОС-а Драгана Чабаркапа тврди да нема ничег спорног у раду тог синдиката.

Уколико бисте новинарски посао тражили у Шведској, приметили бисте да након набрајања онога што фирма очекује од вас стоји контакт особе коју можете да питате шта ви можете да тражите од послодавца. Та особа представља синдикат, очекује да је позовете и питате сва она, у балканском културолошком коду, непристојна питања – какви су заиста услови рада, који је распон плата, како да напредујете, које врсте осигурања имате…

Спона између фирме и запослених у шведском јавном сервису СВТ-у је Деана Бајић. Метеоролошкиња по образовању, која се у Београду бавила противградном заштитом и прогнозом времена, од 2013. такође прогнозира време, али на шведској телевизији.

Уједно, она представља и једну од три највеће шведске Конфедерације професионалних асоцијација – синдикат  САЦО, познат и као шведски академци. Ту организацију чине запослени који су завршили факултет, односно дипломирани.

Други по величини је ТЦО (Tjänstemännens centralorganisation) и у његовом чланству су радници који не обављају физичке послове, док је, логично, највећи синдикат оних који обављају физичке послове – ЛО (Landsorganisationen).

На шведском јавном сервису САЦО тренутно има 76 чланова, а у целој Шведској их је 700.000, јер унутар ове организације постоје још 23 мање јединице у које се људи распоређују према образовању и занимању.

Новинарима ове нордијске земље на располагању је и синдикат Journalist förbundet (СЈФ) који постоји од 1901. године, има око 15.000 чланова, међу којима су и стално запослени, фриленсери, пензионери и студенти.

Северне колегинице и колеге од студентских дана могу бити у синдикату САЦО. Онима који већ имају статус запослених, то је једини критеријум за чланство, прича за Цензоловку Деана Бајић. Већина новинара ту могућност и користи.

„У поређењу са Србијом, где сам и ја радила до своје 34. године, овде су синдикати озбиљно схваћени и од великог су значаја. Прво и основно је да се поштује закон о раду и колективни уговор, а синдикати имају ту могућност да учествују у формирању и промени колективног уговора“, каже позната шведска метеоролошкиња.

Да постоји велико поверење у синдикате у Шведској, показују и подаци Института европских синдиката, према којима је последњих година око 70 одсто Швеђана у неком од синдиката. Највећи проценат забележен је 1995. године када их је 86 одсто било у синдикатима, и то се сматра врхунцем шведског синдикализма.

Овај вид организовања запосленима шаље поруку да је синдикат увек ту да им буде подршка, а тако се понаша и у пракси.

„Као члан синдиката можеш увек да добијеш бесплатну правну помоћ, а можеш утицати и на своју плату. Имаш могућност додатног осигурања прихода поред такозване А-кассе, којом ти је омогућено да добијаш један део плате за одређен период уколико без своје воље останеш без посла. Синдикат покрива разна друга осигурања која су врло важна – у случају болести запосленог, болести члана породице, осигурања на путу…  Сваки члан може добити бесплатну обуку за преговарање о плати и интервју за посао“, објашњава представница шведског синдиката САЦО.

Када је реч о избору оних који ће бити носиоци неке функције у синдикату, односно представљати га у својим фирмама, Деана Бајић тврди да то може постати било који члан, јер нема специјалних критеријума за то.

„Најважније је да је та особа запослена у тој фирми и може активно да учествује као посредник између запослених и послодавца. Код нас то функционише на тај начин што послодавац увек позива на састанке све репрезентанте синдиката да дискутују о неким променама, реорганизацијама у фирми, променама радних схема запослених, запошљавању нових људи и слично. Мој део је, на пример, редакција за вести, време и СВТинтерактив (департман на СВТ-у)“, додаје метеоролошкиња шведског јавног сервиса.

Новинари мањина – у синдикату новинара

О поверењу у синдикално организовање у Србији довољно говори и то што је веома тешко пронаћи новије истраживање о поверењу у синдикате. Оно што је на интернету доступно углавном датира од пре три-четири године и уколико су ти подаци Ипсос Стратеџик маркетинга тачни, поверење у синдикате има око 21 одсто испитаника, а не верује им 44 одсто анкетираних.

Ипак, колеге из јавних сервиса (углавном) успеле су да нађу добре разлоге за чланство у синдикатима. За неке је било довољно то што се, како кажу, бескомпромисно боре да заштите новинаре, док су неки од њих ту како би покушали и да побољшају рад синдиката.

„У Синдикату новинара Србије (СИНОС) покушавам да укажем на оно што би синдикат требало да ради. Међутим, избори се спроводе незаконитим методама, на шта сам се жалио и централи, а њихов је одговор био да ако се мало и прекрши Статут то није страшно, тј. да је најважнији број чланова (читај: прикупљена чланарина). Да би се стигло до репрезентативности, овај синдикат у Радио-телевизији Војводине прима у чланство запослене из свих занимања у РТВ-у, чиме смо дошли до стања да новинари у синдикату новинара имају мањину. Све је то противно Статуту, али се и даље трудим да синдикат новинара једног дана то заиста и постане“, прича за Цензоловку Борис Зеленбаба, спортски новинар Радио Новог Сада (Радио-телевизије Војводине), члан СИНОС-а, као и Синдиката Независност.

Он даље наводи да је „једини резултат репрезентативности СИНОС-а то што су челници и челнице након претходних избора за себе изборили и руководеће функције у редакцијама и у менаџменту“.

„Синдикат се искључиво бави новчаним позајмицама, чиме су чланови са нижим примањима практично уцењени да ћуте. За последње четири године ниједна иницијатива за заштиту новинара и новинарки није потекла од СИНОС-а, што је и логично када су новинари у њему мањина, а фактички га воде чланови менаџмента“, тврди спортски новинар Радио Новог Сада.

Како каже, уверен је да би један синдикат, који има већински чланство новинара, уз репрезентативност, за кратко време решио многобројне проблеме са којима се новинари сусрећу, а на ширем плану томе би допринела сарадња са осталим синдикатима.

Председница Синдиката новинара Србије и новинарка Вечерњих новости Драгана Чабаркапа на ове оптужбе одговара да у раду СИНОС-а нема ничег спорног.

„Извршни одбор СИНОС-а је разматрао примедбе на изборе које помињете и закључио да није било неправилности. Синдикат новинара Радио-телевизије Војводине је наша најбројнија подружница и лично имам велико поштовање за новинарски и синдикални рад председнице (те подружнице) Наде Калкан“, тврди Чабаркапа.

Она наглашава да су СИНОС-ове подружнице самосталне у доношењу одлука и да оне морају бити у складу са Статутом синдиката, и подсећа да чланови могу бити и новинари и медијски радници.

СЕМИНАР О ГРАЂАНСКОЈ НЕПОСЛУШНОСТИ КАО ДОПРИНОС СИНДИКАЛНОЈ БОРБИ

Ако посматра синдикат на микро плану, у својој фирми, сигурна је да њему може да верује, каже нам Милица Кравић Аксамит, новинарка Радио Новог Сада и чланица Гранског синдиката културе, уметности и медија Независност.

„Без обзира на то којим послом да се бавимо, наша радна права неће бранити нико други до нас самих и зато сам одлучила да заједно са својим колегама постанем активна чланица“, каже ова новинарка РТВ-а.

Допринос може бити и организовање семинара за младе о грађанској непослушности, као што је то учинила Милица, а ради и на идеји о снимању филма о синдикалном деловању у Војводини.

„Те примере наводим како бих предочила да постоје многи облици синдикалног ангажмана и нашег доприноса организацији, а можда и како бих охрабрила оне који не виде себе у ’традиционалним’ синдикалним темама, јер увек можемо наћи разлог за активизам и начин да допринесемо некој колективној борби“, закључује Милица Кравић Аксамит.

Чабаркапа: Страх од отказа и недостатак солидарности

Председница СИНОС-а додаје да се организација коју представља изнад свега бори за новинаре и поштовање њихових радних права.

„СИНОС инсистира на потписивању гранског колективног уговора. То је наш приоритет од кад смо основани 2002. године, али не иде. Прави разлог је то што новинари у Србији углавном због страха од отказа не смеју да се организују у синдикате. Страх је оправдан. Послодавци у медијима у већини случајева забрањују  синдикално организовање“, каже Чабаркапа за Цензоловку.

Додаје да, као представница овог синдиката у Радној групи за израду медијске стратегије, инсистира на успостављању социјалног дијалога који би водио потписивању гранског колективног уговора.

„Поштовање радних права, пристојни услови рада и редовна и адекватна зарада предуслов су професионалног рада новинара и медијских радника. Од седме силе постали смо прекарни радници од којих се тражи и очекује да бране јавни интерес у условима када не могу да одбране лични интегритет. Новинари у Србији немају сећање на јаке синдикате, али немају ни елементарну храброст. Слобода у нашој професији се не добија, за њу се увек изнова боримо, а за то нам је неопходна солидарност – које нема“, закључује председница СИНОС-а.

Када Весна Сладојевић, одговорна уредница директних преноса на Радио-телевизији Србије, говори о синдикату чија је чланица, стичете утисак да прича о шведским моделима.

„РТС, на срећу, има неколико јаких синдиката који заједно наступају и грчевито се боре у преговорима са послодавцем при доношењу неких важних докумената и одлука у кући, као што је колективни уговор, систематизација радних места, социјални програм… Мој избор је одувек Независност, јер мислим да је од почетка потпуно доследан и бескомпромисан у заштити новинара од свега што их омета у професионалном обављању посла“, каже Весна Сладојевић.

Према њеним речима, Синдикат Независност се не либи да „кад год је то потребно, подсети и опомене руководство и уредништво куће на законске обавезе које јавни сервис има у објективном и професионалном извештавању грађана“.

Колегама поручује да у синдикатима пронађу свог „партнера и заштитника“.

„Тамо где их нема, потребно је помоћи да се оснују“, истиче Весна Сладојевић.