Вести
16. 09. 2019.
Политичари који новинаре третирају као претњу безбедности и као непријатеље охрабрују нападе на њих
Популистички лидери истичу изолацију и безбедност и дају им предност над слободом медија и изражавања. Они супротстављају нашу безбедност нашим слободама, иако не можемо имати једно без другог, каже за Цензоловку Џенифер Адамс, експерткиња која се бави заштитом новинарки од напада на интернету.
Џенифер Адамс, ауторка документарног филма Тамно место (A Dark Place), који истражује родно мотивисано насиље над новинаркама у виртуелном свету, међународна је експерткиња која је у оквиру Канцеларије представника за слободу медија Европске организације за безбедност и сарадњу донедавно предводила иницијативу за заштиту новинарки од напада на интернету.
Њена професионална интересовања крећу се од људских права до заштите маргинализованих група. За Цензоловку смо разговарале о порасту популизма и промењеном односу према медијима, о сличностима и разликама напада на медијске раднике у Србији и у иностранству, и о томе да ли се новинарке у Србији осећају боље уколико њихов пол није у првом плану.
Цензоловка: Из вашег искуства, да ли можемо говорити о универзалним начинима напада на новинаре или постоје регионалне и друге специфичности?
Џенифер Адамс: Када имамо у виду повећан број напада на новинаре широм света, верујем да је глобална прича о њиховој безбедности неопходна. Ипак, регионалне, а тиме и културне и економске разлике кључ су за разумевање овог феномена.
Искуство је показало да физички напади на новинаре могу да се догоде било где. Истовремено, регионалне разлике, у које спадају економске препреке као што су мале плате, надметање за оглашиваче, независност медија, полна заступљеност и политичка клима на локалу, имају огромну улогу у перцепцији медија и разлога због којих новинари могу бити нападнути у физичком или виртуелном свету. Стога све специфичности морају бити истражене да би се нашла одржива решења.
Као пример можемо узети Русију и Турску, земље у којима су запослени у медијима непрестано на удару. У обе земље новинарство представља ризичну професију, али је начини на који су новинари таргетирани различит. У Русији, уобичајен начин утишавања медија подразумева физичке нападе или санкције од стране власти, као и економски притисак. У Турској се предност даје затварању новинара и медија, или продаји медија онима који су блиски властима.
Цензоловка: Да ли сте приметили разлике у нападима на новинаре и новинарке?
Адамс: Апсолутно. Новинарке се суочавају са „двоструким оптерећењем“. Нападају их зато што раде у медијима, али и на полној основи, и то тако што им и на мрежи и у физичком свету прете силовањем, бруталним насиљем, осветничким порно-материјалима, да ће открити интимне детаље о њиховим породицама, посебно о деци.
Свему томе можемо додати велике препреке са којима се новинарке сусрећу – које нису саме по себи насилне, али које такође доприносе нестабилности и рањивости – као што су ниже плате, недостатак заступљености у јавности, дискриминација при запошљавању и у раду.
ГАРДИЈАН ПРОМОВИШЕ КОНСТРУКТИВНЕ КОМЕНТАРЕ
Цензоловка: Поред негативних појава о којима сте говорили, постоји ли и разлог за оптимизам? Има ли добрих примера које бисте могли да истакнете?
Адамс: Много добрих примера проналазимо у раду самих медијских организација, што нам поново указује на то у којој су мери појединачне владе ефикасне. Гардијан је, на пример, смањио број негативних коментара о новинарима тако што је у секцији са коментарима промовисао оне читаоце чији су наводи били конструктивни.
Постоји организација која се зове Hollaback, чији се рад базира на идеји да чак и „случајни пролазник“ на интернету може да пружи помоћ. Систем је такав да се волонтери (а то може бити свако од нас!) пријаве тој организацији и после провере кроз коју прођу, Холлабацк им даје информације о новинаркама и другим женама које су нападнуте или које неко покушава да ућутка на интернету. Ти волонтери жртвама напада преко друштвених мрежа могу послати позитивне поруке и обезбедити им другу врсту подршке.
Цензоловка: Да ли су, дакле, напади на новинаре у порасту?
Адамс: Знамо да су у порасту напади на новинарке, и то посебно на припаднице мањинских група, као и на новинаре припаднике LGBTQIA+ заједнице и новинаре који извештавају за верска гласила.
Знамо, такође, да у последњих 10 година слобода медија опада на глобалном нивоу. Поверење у медије пало је на најниже гране у историји, посебно у европским земљама у којима је на власти популистичко руководство.
Цензоловка: Да ли онда можемо говорити о вези између популистичке реторике и напада на медије?
Адамс: Можемо, али се, нажалост, ствари не заустављају на реторици. Финансијски притисци, промене у политичкој оријентацији, промене руководства, намерно маргинализовање одређених новинара и медија, док се „пријатељским“ медијима даје подршка. Промене закона и отежавање новинарима да дођу до информација само су неке од тактика које користе популистички лидери да би манипулисали и потиснули рад критичких медија.
Популистички лидери наглашавају изолацију и унутрашњу безбедност, дајући им предност над слободом медија и изражавања. Оваква поставка ствари супротставља нашу безбедност нашим слободама, иако, у суштини, не можемо имати једно без другог.
Не можете третирати новинаре и медијске раднике као претњу безбедности. У комбинацији са реториком типа „непријатељи народа“, овакве тактике подривају јавно поверење у медије и охрабрују одређене слојеве друштва да се супротставе, да нападну и да прете оним новинарима који испитују или чак само не пружају беспоговорну подршку политичким лидерима.
Цензоловка: Реците нам нешто више о вашем документарном филму Тамно место?
Адамс: Тамно место се бави искуствима новинарки из Америке, Финске, Русије, Велике Британије, Србије, Турске, Шпаније и Азербејџана које су све биле жртве напада на интернету. Ово је први филм који осветљава последице родног насиља на интернету над новинаркама, испитујући не само последице које је то насиље оставило на појединачне новинарке него и на друштво у целини.
Будући да сам руководила продукцијом, било ми је веома важно да направимо феминистички филм који у што већој мери показује скалу малтретирања на интернету и њену везу са популистичким политикама.
Настојали смо да покажемо да терет који је последица таквих напада још дубље маргинализује оне припаднике медија и друштва који су већ одвојени од постојећих система моћи.
Режисеру филма, веома талентованом Хавијару Ликеу (Javier Luque) из Међународног института за штампу (International Press Institute) и мени ипак је било најважније да покажемо издржљивост и снагу свих тих новинарки у светлу огромних притисака и напада са којима су се сусретале.
Цензоловка: Зашто сте изабрали новинарке баш из тих делова света? И шта бисте нам могли рећи о Србији?
Адамс: Желели смо да покажемо да је узнемиравање на интернету глобални тренд. Да се не дешава само у земљама у којима је напад на слободу говора најочигледнији, у земљама као што су Русија, Србија или Турска, већ је свеприсутно и повезано са политичким променама и са порастом национализма.
То видимо у говору тренутне америчке администрација, који је антимедијски, у Брегзиту у Британији, или у изазовима са имигрантима у Финској. Видимо и у Шпанији, у којој питање националног идентитета доводи до подела, али у којој јаки грађански покрети раде на кохезији и једнакости у друштву.
У Србији је у последњих 15 година забележен велики број напада на новинаре. Истовремено, постоје настојања и власти и цивилног сектора да се успостави структура за заштиту и да правда буде задовољена. Нажалост, као и на многим другим местима, у Србији изгледа да нема довољно политичке воље да се проблеми адекватно реше нити да се стане на пут распрострањеној некажњивости злочина.
Кад су у питању Србија и Балкан, имам утисак да се жене новинари осећају стигматизовано уколико се, у контексту напада, истиче њихов пол. Када су ми говориле о нападима, то нису чиниле користећи полне одреднице. Изгледало је као да, говорећи о себи као о новинарима а не новинаркама, на неки начин остају више заштићене.
Истовремено је интересантно да ни медијска удружења нису регистровала нападе као нападе на жене. Искуства Драгане Пећо и Марије Вучић, са којима сам сарађивала радећи на овом пројекту, само су два таква примера.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.