Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Маја Павловић: Не тражим милостињу него функционисање правне државе. Да ли треба да се тога плашимо? Ја то не желим
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

12. 08. 2019.

Аутор: Зоран Стрика и Денис Колунџија Извор: Цензоловка

Маја Павловић: Не тражим милостињу него функционисање правне државе. Да ли треба да се тога плашимо? Ја то не желим

Директорка Канала 9 Маја Павловић за Цензоловку говори о разлозима за нови штрајк глађу и зашто правну борбу наставља у Стразбуру, о томе шта очекује од састанка са Вучићем, о бескрајним судским процесима, као и о страху колега који деле исте проблеме али се не усуђују да је јавно подрже.

Директорка новосадског Канала 9 Маја Павловић почиње данас, у симболичних пет до 12, испред Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) у Београду трећи штрајк глађу у последњих 15 месеци. Као и претходна два пута, на најдрастичнији вид протеста одлучила се због нерешавања судских спорова у вези са накнадама које телевизије у Србији морају да плаћају. У интервјуу за Цензоловку говори о разлозима за нови штрајк глађу, али и о томе зашто верује да јој председник Александар Вучић може помоћи, о судским поступцима чије епилоге никако да дочека и о представци коју планира да упути Суду за људска права у Стразбуру, (не)солидарности у медијској заједници, као и о томе зашто не жели да се нађе на списку угашених медија.

У мају 2018. године Маја Павловић је обавестила јавност да почиње штрајк глађу јер је предузеће Емисиона техника и везе (ЕТВ) угасило сигнал Каналу 9, локалном медију у Новом Саду који постоји две деценије. Међутим, разлога за штрајк било је више, а у првом плану је нерешавање неколико судских спорова у којима учествује Канал 9. 

Овај медиј је поднео тужбу Управном суду против решења Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ), којим се 2015. телевизијама одузима локална и додељује регионална фреквенција, док накнада постаје 10 пута већа. Проблем је, тврди Маја Павловић, то што је конкурсом била предвиђена једна тарифа за накнаду током осам година (уз могућност још толико продужења), да би у седмој години она била промењена. Истовремено, Канал 9 покушава на суду да оспори уставност и законитост тарифа Организације произвођача фонограма Србије (ОФПС) и Сокоја (Организација музичких аутора Србије). 

Годину дана после првог штрајка, након којег је Каналу 9 враћен сигнал, Маја Павловић је поново ступила у штрајк јер се даље од обећања није отишло. Директорка телевизије указала је да већ четири године чека на одлуке судова, док се решења по којима мора да плаћа тарифе које сматра спорнима, доносе без проблема. Незадовољна је и начином спровођења конкурсног суфинансирања медија, те дискриминацијом у односу на друге новосадске медије кад је реч о сарадњи са јавним предузећима. 

Примила ју је премијерка Ана Брнабић, а многима је тај састанак деловао као ислеђивање жене која је гладовала више од 20 дана. 

Маја Павловић данас поново почиње штрајк, овог пута одлази директно испред зграде РЕМ-а. У међувремену, ОФПС, који од Канала 9 на име дуга потражује три милиона динара, позива новинарска и медијска удружења да се укључе у решавање проблема, али Маја Павловић не пристаје на њихове понуде.

Цензоловка: Због чега ви оспоравате тај дуг од три милиона динара?

Маја Павловић: То је, у ствари, разлика између накнаде по претходно важећој тарифи и нове којом је уведена минимална накнада, а којом се одређује да ми, зарадили или не зарадили, морамо ОФПС-у и Сокоју да платимо по 60.000 динара месечно. 

Канал 9 плаћа накнаду по претходној важећој тарифи (проценат од остварених прихода, прим. аут.), јер Закон о ауторским и сродним правима, члан 187 став 8, каже да уколико постоји спор око накнаде, онда се она плаћа по претходној неспорној тарифи – док се спор не оконча. 

Међутим, Привредни суд каже да Канал 9 нема право на примену тог члана, уз образложење да је он – ирелевантан! Завршила сам Правни факултет и први пут чујем да постоје релевантније и ирелевантније одредбе закона.

Борбу настављам у Стразбуру

Цензоловка: Ваша иницијатива за оцену уставности и законитости тарифа ОФПС-а одбијена је два пута до сада и поднели сте уставну жалбу. Шта се са тим дешава?

Павловић: Када смо се упустили у писање иницијативе за оцену уставности и законитости, знали смо да смо уболи осиње гнездо и знала сам да ћемо налетети на велики отпор државе. Прва наша иницијатива је одбачена закључком да се ОФПС изјаснио да телевизије плаћају 10 пута веће накнаде, јер имају веће приходе од радио-станица. 

Онда смо ми поднели нову иницијативу, где смо из Агенције за привредне регистре узели рачуне свих локалних и регионалних телевизија и радио-станица у Новом Саду из којих се јасно види да радио-станице имају веће или исте приходе као ТВ станице. И та иницијатива је одбачена јер су рекли да смо злоупотребили право и два пута тражили иницијативу за исту одредбу. 

Цензоловка: Потом пишете уставну жалбу?

Павловић: Да. Пре месец дана је стигао одговор секретара суда који нас обавештава да није могуће подносити жалбу на одлуке Уставног суда, јер су оне коначне и општеобавезујуће. Сада ми имамо одговор на нашу уставну жалбу и имамо услов за представку пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Моји адвокати пишу ту представку и ми настављамо нашу борбу у судским инстанцама ван Србије. 

Тамо ћемо дочекати коначан одговор, јер виших инстанци од те нема, и ја ћу онда прихватити ту одлуку. Ако Суд у Стразбуру оцени да је мој захтев био неоснован, онда ћу признати да нисам била у праву.

Цензоловка: Поручили сте да поновни састанак са премијерком Аном Брнабић ништа не решава и тражите састанак са Вучићем. Мислите да би састанак са њим направио неку значајнију разлику? 

Павловић: Када министарства не могу, када премијерка не може, а када је већ Вучић рекао да је заинтересован да се састане са нама и чује о чему се ради, сматрам да је то наредни корак, где можемо да чујемо идеју којим путем даље да се у Србији боримо како бисмо добили судске одлуке. 

Ја не знам шта би он могао да учини. Уколико је успео да постане председник државе, сматрам да има одређене квалификације и знања да помогне да се ствари у држави које не функционишу уреде тако да почну да функционишу. 

Тражила сам састанак са председницом Уставног суда, али нисам добила одговор. 

ЈА СЕ ЖАЛИМ НА ПРОБЛЕМЕ, А ОНИ МИ КАЖУ ДА СЕ УГАСИМ

Цензоловка: Државни секретар Александар Гајовић вас је позвао да размислите о економској оправданости постојања Канала 9. Како тумачите ту изјаву?

Павловић: То је страшно. Замислите, ја им дођем жалећи се на проблем, а они кажу да се угасим. Нећу да се угасим, Канал 9 не постоји нешто више од 20 година да би се угасио. Телевизија је направљена да би постојала и ја ћу покушати да направим атмосферу у којој она може да постоји. Ако успем. Не прејудицирам ниједну одлуку суда. Само кажем – донесите је. Штрајковаћу колико год је потребно и у стању сам да то радим док се коначно не нађе неко финално решење.

У каквом страху ми живимо

Цензоловка: СОКОЈ, РАТЕЛ, ОФПС, РЕМ су номинално самостална или независна тела, односно организације. Судови би требало да су независни. Како сад да се очекује да Вучић, Брнабић или било ко други нареди некоме нешто? Управо то прекорачење уставних овлашћења јесте оно што независни медији критикују, а сада изгледа као да тражите то?

Павловић: Не треба ту нико ништа да наређује, ја само износим свој случај који са до сада посећених инстанци изгледа нерешиво. Једна држава, ако хоће да буде уређена, мора да има решења за овако једну битну ствар. Ово није ствар Канала 9, ни ствар положаја локалних и регионалних емитера, ово је ствар са којом се сусрећу сви грађани Србије, а тиче се тога да не могу да добију одлуке судова ни у каквом року, а не у разумном…

Цензоловка: Кажете да се проблеми које износите тичу свих грађана, поготово медија. Међутим, једино ви отворено иступате против одређених решења, имате подршку новинарских удружења, али нисмо видели да је неки медиј јавно иступио и дао вам подршку. 

Павловић: Зову ме колеге и подржавају. Ја им онда кажем да дођу и да се придруже штрајку, али одговоре да имају децу. Па у каквој ми држави живимо? У каквом страху? Не тражим никакву милостињу него да функционише правна држава у Србији. Је л’ треба да се тога плашимо? Ја то не желим.

Цензоловка: Жалите се на то што се не доносе судске одлуке већ пет година, док ће други приговорити да људи чекају на пресуде по деценију, две…

Павловић: Ствар је у томе да када имате компликоване поступке, бројна рочишта, адвокате који одуговлаче јер се иде на застару, извођење доказа и вештачења, онда заиста не можете да предвидите колико ће да траје неки поступак. 

Међутим, ми имамо поступак пред Управним судом који траје пет година, а требало би да изгледа овако: ми напишемо све шта сматрамо незаконитим, комисија седне, прочита шта смо написали, без икаквих рочишта и вештачења. На основу онога што смо написали, она треба да одлучи да ли смо ми у праву или нисмо. То је све и то траје – пет година.

Новац из буџета за телевизије блиске властима

Цензоловка: Да ли вам је ико икада, пре конкурса за расподелу фреквенција 2008, поменуо то да ћете у једном моменту морати да пређете на дигитални сигнал?

Павловић: Знала сам да ће бити дигитализације и знала сам да је моја једина обавеза да набавим дигитални линк, јер је конкурсом речено да је наша обавеза да прилагодимо предајнике новим условима, што је учињено преласком са аналогног на дигитални линк. Нигде није речено да може да се увећава накнада, и то 10 пута. 

Још нешто, држава се одлучила да сигнал иде из „државних пунктова“, иако у свету постоји и тачкаста дигитализација, где се омогућава малим емитерима да са одређене тачке емитују свој програм. 

Дакле, није једино решење да ми идемо на (предајник) Црвени чот, могли смо да останемо на нашој локацији, а они су рекли да су донели другачију одлуку. 

У реду, прихватили смо је, али то мене не сме да кошта више него што сте у конкурсу написали, па ви сад сносите разлику у томе пошто сте одлучили да нећете једну опцију него другу, јер сте нас приморали да идемо на Црвени чот.

Цензоловка: Због чега се онда и 2015. године није дигла узбуна, него се ћутало?

Павловић: Ми смо одмах те године покренули судски спор. Гомила медија је приватизована, дошли смо у ситуацију да им се из локалних, покрајинских, републичких буџета сипа колико им је потребно и они немају проблема са тим дажбинама. Уосталом, ја не знам да ли сви плаћају, можда им се опрашта, можда их не туже, али то није мој случај. 

Напротив, привредницима се сугерише да се не рекламирају на Каналу 9, јавна предузећа не желе да закључују уговоре са нама, на медијским конкурсима од 2015. имамо огромни пад по питању подршке нашим пројектима…

Цензоловка: Политика умешала прсте?

Павловић: То је апсолутно политичко питање. Страшно је да локална самоуправа нема механизам приступања новцу из локалних предузећа, него је све остављено на вољу локалних шерифа, а тако не може, јер говоримо о новцу буџетских обвезника. Ја нисам тражила од градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића да ми обезбеди уговоре са јавним предузећима, него сам тражила равноправан приступ средствима локалне самоуправе. 

Ако телевизије у Новом Саду, које су блиске властима, имају уговоре са свим јавним предузећима, на покрајинском нивоу са свим секретаријатима, поставља се питање зашто они имају а ја не. Зашто ТВ Панонија, која нема етарску дозволу и може да информише само грађане на ИПТВ, може да има уговоре са свим јавним предузећима, а Канал 9 не може?

Цензоловка: Али зар није тако било и раније? Увек су постојали неки повлашћени и они „други“.

Павловић: Није било баш тако, али јесте постојала разлика. Новосадска телевизија, док је била градска телевизија, добијала је директно из буџета 70 милиона динара, па није морала да има уговоре са предузећима. Ми нисмо могли да имамо приходе као они, али смо успевали да имамо уговоре са предузећима, да пројекти добију подршку. Могли смо да опстанемо. Сада свака власт усавршава алате репресије над медијима својих претходника. Ако је угашено 125 медија због истих проблема на које ми скрећемо пажњу, онда није можда проблем ни у њима, него у систему који жели такав резултат.

Цензоловка: Зар уговори са јавним предузећима не отварају врата за утицај власти и странака на медиј, који тако губи своју независност?

Павловић: Каналу 9 су јавна предузећа отказивала уговоре управо са образложењем како они мени дају паре, а ја њих критикујем. Па чекајте, ви мени дајете паре јер сте по закону дужни да обавештавате јавност о свом раду. Ми дођемо, видимо шта се дешава и то објавимо. 

Нисте ви платили рекламу! Али директори ЈП то доживљавају тако, што нема никакве везе једно са другим. То не треба да буде спонзорство, јер су они дужни да обавештавају јавност о свом раду. Они суфинансирају прављене вести, али не тако да ја њих хвалим, него онако како то јесте. Мора да се промени размишљање директора како они сада ту нешто чине медијима и како ми морамо да пишемо хвалоспеве.

Цензоловка: Када указујете на то да добијате све мање новца за пројекте, што је неспорна чињеница, а уз то идете у штрајк глађу, може да се стекне утисак да сте се уморили од тога да све иде по правилима и да сте се одлучили на другу игру, на притисак на комисије – што је, иначе, једна од највећих замерки пројектном суфинансирању медија – е да би се Каналу 9 доделило више новца.

Павловић: Ја штрајкујем глађу због судских пресуда. Покушавам да иницирам промену ствари – па, је л’ треба да се угасимо? Не штрајкујем да бих добила више новца, али скрећем пажњу на дискриминацију, јер једни добију много, а други мало, а притом не знамо критеријуме за те одлуке.

Цензоловка: Многи не добију ништа…

Павловић: Нека и они кажу нешто! Када буде више нас који се бунимо, можда ће се нешто и догодити. Кажите шта вас мучи, ја сам то учинила – да, мучи ме јер су раније наши пројекти добијали подршку, а сада је нема. Нека ми неко објасни да ли можда нешто радим лоше, ја нисам сујетна, исправићу да би било боље, нек се предложи нешто што је можда још више у интересу грађана.

Шачица слободних медија

Цензоловка: Поново долазимо до ћутања, али и питања солидарности. О чему се ту ради, да ли је ова тишина производ страха или је вашим колегама једноставно добро?

Павловић: Прва ствар је та да многи директори и уредници нису правници, па и не знају да постоје начини да се изборе за своја права. Други разлог је то што имају децу и страх их је за њих. Коначно, неки су и изгубили наду и не виде зашто би се борили.

Цензоловка: На састанку на ком су учествовали министар Владан Вукосављевић и Бранко Гогић из Емисионе технике и везе (ЕТВ) речено је да проблеме изнесете удружењима и да се она укључе у израду Медијске стратегије на основу које ће се мењати и закон. Сматрате ли да би Медијска стратегија могла да буде пут до измена закона које би коначно омогућиле да дође до остварења захтева, барем онога што се тиче накнада које сматрате спорнима?

Павловић: Свако удружење нека учини све у својој ингеренцији и моћи. Сама сам ишла на све расправе у вези са Медијском стратегијом и тужно ми је да нас је у Новом Саду било четрдесетак, а некада смо знали да попунимо целу салу Скупштине Војводине и свако је имао нешто да каже. 

У Чачку смо изгледали као школски хор, два реда. То ми казује да постоји шачица медија у Србији који су независни, слободни и који желе да закони регулишу њихов положај, док су остали на том трагу да су добри са неким директором, партијом, да ће писати хвалоспеве…

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси