Вести

19. 07. 2019.

Аутор: Јасмина Розе Извор: Deutsche Welle

„Србија ратује са непослушним грађанима“

Сезона криволова за новинаре који се баве ратовима, злочинима, геноцидом и даље је отворена, каже Динко Грухоњић који је добио пресуду против таблоида Информер. Новинарки Снежани Чонградин даје подршку за храброст.

Јасмина Розе (DW): Динко, Ви и Ваша породица сте годинама у Србији изложени претњама смрћу. Сада сте добили судски процес против таблоида Информер и његовог главног уредника Драгана Вучићевића због увреда на ваш рачун. Због чега сте уопште били предмет напада?

Динко Грухоњић: Нажалост, могло би се рећи да сам и ја и колеге које се попут мене баве „непријатним” темама, односно оним подсећањима на одговорност за ратове, злочине, етничка чишћења, силовања, геноцид, као и за непојмљиву ратну пљачку – непрестано на мети напада, таргетирања, етикетирања, прогона… Мислим да је разлог то што су данас на власти исти они људи који су били политички саучесници Слободана Милошевића и који би да сви све заборавимо, да се извуку од казни и да уживају у плодовима новца којег су стекли на ужасној трагедији других. Трагедији коју су управо ти зликовци режирали. Новинари попут мене у Србији имају статус некаквих „дежурних криваца“: извлаче нас по потреби из шешира и онда креће салва напада, увреда, језивих псовки и клетви, претњи смрћу… Ваљда покушавају да нас застраше, да постанемо параноични, да се блокирамо, да не можемо да радимо. Али, такође, на тај начин заправо нас дехуманизују и стварају услове да се - рецимо - наш евентуални насилни нестанак са планете Земље заправо може посматрати као очекивана, готово потпуно „природна појава“. Јер, кад смо „издајници“, ништа друго нисмо ни заслужили него да нас нема. Знате, Србија више нема снаге да ратује са суседима, али има снаге да ратује сама са собом и са својим „непослушним“ грађанима. И ратоваће још дуго.

Како је дошло до тога да Вам „пришију“ име Сабахудин?

Да будем искрен - појма немам, али то је „име“ којим они оперишу већ 15 година. Кад кажем они, мислим управо на националисте, клерофашисте и сличне десничаре, којих је Србија пуна и препуна, од навијачких трибина, до самог врха режима. Ваљда су мислили да ће ме на тај начин „етнички денунцирати", да ће ме изнервирати, шта ли. Вероватно је у питању нека „генијална“ удбашка ујдурма. Немам ништа против Сабахудина, ја сам човек Босанац, волим сва наша босанска имена. А још сам из такозваног мешовитог брака: мајка ми је била жена а отац мушкарац, и често им није јасно каквог сам етничког порекла па ми се пењу по родословном стаблу, попут мајмуна, да опросте прави мајмуни. Али, не желим дозволити да ми вређају успомену на покојне родитеље који су ми дали име Динко. Између осталог, и зато сам их тужио. Онда су они тражили да као доказ приложим извод из матичне књиге рођених, што сам са задовољством и учинио. Па су тражили да доставим и измене које сам у међувремену уносио. Па сам доставио и то да измена није било. Па су одустали од тог „доказа“...

Главном уреднику Информера, Вучићевићу, наложено је и да објави ову судску пресуду у Информеру. Хоће ли он то урадити?

Требало би да уради, то је законска обавеза, а не питање нечије слободне воље. Али, нисам оптимиста генерално по питању поштовања закона у Србији. У овом друштву и даље је на снази оно начело старог радикала Николе Пашића: „Закони су за противници!" Јер, да се закони у Србији поштују и спроводе, „новинолике одштампотине“ попут домаћих „таблоида" не би ни могле да постоје. Не због некакве цензуре, не због кршења Кодеска новинара, него пре свега из разлога који вероватно имају везе са привредн им криминалом. И не само са привредним.

Ви сте задовољни пресудом, али да ли ће она нешто променити?

Немам илузију да ће ова пресуда у моју корист било шта променити. На крају крајева, нисам једини који је добио пресуду против Информера, али очито је да њима новчане казне не представљају већи проблем. Они се понашају као да казне не плаћају из сопственог џепа, то јест из џепова својих фирми, већ као да им неко други то плаћа. И то би била занимљива тема за истраживачко новинарство. Али, ако ништа друго, тих 100.000 динара колико ћу добити, уложићу у crowdfunding кампању Независног друштва новинара Војводине (НДНВ) и наших портала Аутономија и VOICE. Да макар симболички покажемо да желимо да заштитимо независно новинарство као једину брану таблоидном лудилу.

Пре две године објавили сте на интернету слику човека који вам је претио. Шта се после тога десило?

Укратко – није се десило ништа, као и у готово свим случајевима када сам пријављивао претње, а ми у НДНВ-у пријављујемо све претње које добијемо. То што се ти случајеви не разрешавају, заправо је јасна порука нама новинарима који би упорно да „таласамо“ мочвару. Сезона криволова за нас непрестано је отворена, а изостанак кривичних санкција је порука да је тај криволов дозвољен.

Ви сте пре мјесец дана критиковали и ново правило о ђачким екскурзијама Министарства просвете, по којем деца могу да путују на екскурзије само у Србију и Републику Српску, а у иностранство само у специјалним случајевима. Зашто?

Зато што ме ужасно нервира тај наставак изолационистичке политике коју ова држава наставља да спроводи. А спроводи је у друштву које је, да се подсетимо, током деведесетих година било под санкцијама међународне заједнице због ратова које је Милошевићев режим организовао, повео, спровео и изгубио на југословенском простору. Последице те међународне изолације у коју нас је гурнуо безумни и злочиначки режим ми и данас осећамо у нашим главама, у нашем доживљају света, у нашем доживљају нас и других. Уместо да се кроз образовање форсира политика „отворених умова“, да се уклањају менталне блокаде из деведесетих година 20. века, овде се ради управо супротно: те блокаде се додатно учвршћују. Шта им то значи да деца не могу на ексурзије у иностранство, сем кад су у питању матурске екскурзије? И шта им то значи да - поред Србије - могу само у Републику Српску? Па зар Република Српска није део државе Босне и Херцеговине, дакле зар и то парче земље није иностранство? Јер званична политика Србије је да поштује територијални интегритет и суверенитет Босне и Херцеговине. Из овога и из бројних других примера видимо како га заиста поштује. Зато сам написао и један текст на тему ученичких екскурзија које, путујући кроз Србију и Републику Српску заправо путују траговима масовних гробница, а да тога наравно нису ни свесни. Јер је Република Српска препуна масовних гробница, а и у Србији их има. Па да деца виде за какво вајно „српство“ су се борили њихови очеви и дедови током ратова из последње декаде 20. века.

Ваша колегиница, Снежана Чонградин, новинарка листа Данас, била је мета Војислава Шешеља који ју је због текста о Сребреници извређао у Скупштини Србије. Како то да председница Скупштине није реаговала и како то да нема никаквих последица за њега након таквог говора мржње?

Пре тих питања мислим да се намеће једно претпитање: како је могуће да је Војислав Шешељ, осуђени ратни злочинац, и даље посланик у Скупштини Србије, упркос слову закона? И то, као и све што сте побројали јесте могуће зато што је Војислав Шешељ политички отац Маје Гојковић, председнице републичке скупштине. Још и више од тога: он је политички отац Александра Вучића лично. С обзиром на атмосферу која се непрестано креира у друштву, не бих се чудио да су Шешељ и Вучић и дан-данас у дослуху, да често комуницирају и договарају се о даљим методама распамећивања грађана Србије. У сваком случају, ако и грешим и ако нису у дослуху, уопште нема сумње да, као што је некада Милошевићу, Шешељ данас служи Александру Вучићу као страшило пред лицем међународне заједнице. Као опасност која, тобож, вреба из потаје и која ће – ако Вучић оде – можда доћи на власт. Дакле, реч је опет о шминкању монструма, као и у Милошевићевом случају. А Шешељ од тога, као и одувек у својој политичкој каријери, извлачи опипљиву материјалну корист и купује куће по Хртковцима, истом оном месту где је дао зелено светло за протеривање, малтретирање и убијање војођанских Хрвата и другог несрпског становништва, а за шта је осуђен пред Хашким трибуналом.

Што се колегинице Снежане Чонградин тиче, упућујем јој пуну подршку на храбрости, а посебно на изјави да захваљује Шешељу јер је, кроз увреде упућене њој, заправо вратио тему геноцида у Сребреници у фокус јавности. То је поента, то је права изјава, а не некаква кукњава и ишчуђавање над Шешељевим простаклуцима и есенцијом зла која излази из његових уста ево већ 30 година. Колегиница Чонградин је, иначе, из редова оних колега којима прете из истих разлога због којих прете и мени. И она, дакле, не жели да заборави шта су нам ратни злочинци и ратни профитери урадили деведесетих година 20. века. А Шешељ је ратни злочинац.

Ви сте и рођени Бањалучанин. Како оцењујете тренутну ситуацију са слободом новинарства и мишљења у Републици Српској?

Како би рекла једна мени блиска особа: Република Српска је Србија на стероидима! Самим тим, и степен репресије и степен фашизације друштва у том мањем босанскохерцеговачком ентитету је још израженији него ли у Србији. Оне ретке колеге које у мојој Бањалуци још увек имају храбрости да подигну глас и кажу очигледне ствари, налазе се практично у кућним притворима, ограничен им је радијус кретања, а глава им је у торби. Неки од њих, нажалост, морали су да напусте град који толико воле, јер им је глава дословно била у торби. Чудан је тај мој родни град, у Другом светском рату био је симболичка престоница Павелићеве НДХ, а сада је престоница Караџић-Младић-Додикове НДС…

Доктор политичких наука, Динко Грухоњић је програмски директор Независног удружења новинара Војводине, доцент на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду и дугогодишњи дописник DW...