Вести
17. 07. 2019.
Новинари као дежурни кривци: Полиција прети медијима и у Великој Британији
Помоћник шефа Скотланд јарда Нил Басу запретио је медијима да више не објављују дипломатске депеше Амбасаде Велике Британије у САД, већ да их предају властима. Очигледно је да је претња пре свега упућена оном ко је поверљива документа новинарима доставио.
Ако та изјава помоћника шефа Скотланд јарда Нила Басуа – да су медији дужни да поверљив материјал до којег дођу не објављују, већ да га доставе властима – међу британским новинарима није изазвала грчеве у стомаку од незаустављивог напада смеха, биће да су тог дана колеге имале преча посла од придавања пажње полицијском званичнику који трапаво покушава да умањи последице дипломатског скандала.
Повод за скандал и тензије између тако блиских савезника, САД и Велике Британије, било је цурење у медије дипломатских депеша британског амбасадора о америчком председнику и његовој администрацији.
Уз на све стране и уздуж Твитер тајмлајна срдитог Доналда Трампа, амбасадору Њеног величанства напослетку није преостало ништа друго до да посрамљен превремено напусти своју резиденцију у Вашингтону.
Другачије, гледајући обе стране, није ни могло да се заврши. Трамп је одбио да даље комуницира са дипломатом који за његову владу није штедео епитете, попут „дисфункционална, ненормална и неспособна“, и то је онда све завршило на страницама најпре листа „Мејл он сандеј“, а онда, наравно, и у другим медијима.
Узгред, не зна се колико их британски лист поседује и шта ће све надаље обелоданити.
Врло глупо и неразумно упозорење
Британски шеф дипломатије Џереми Хант није имао куд до да најави истрагу о цурењу поверљивих депеша у својим редовима, али је помоћник шефа Скотланд јарда ипак отишао корак даље. Запретио је медијима који планирају да објављују поверљива документа.
Басу је, наиме, позвао све који буду дошли до „процурелих“ владиних докумената, мислећи на главне уреднике, уреднике традиционалних медија или друштвених мрежа, да их не објављују, већ да их предају властима. Ко тако не поступи, може очекивати кривичну истрагу.
Британски медији, а тешко је замислити другачије, сигурно немају амбиција да од објављивања поверљивих докумената, па и своје владе, одустану због изречене претње. Ништа их у томе ни до сада није спречавало.
Уз новинаре, чак су и тамошњи политичари бурно реаговали на ово „но, но“ медијима, називајући упозорење помоћника шефа Скотланд јарда „врло глупим и неразумним“ и да се дотични не разуме много у слободу медија.
Неки су, попут бившег министра одбране Мајкла Фалона, подржали захтев полиције рекавши да новинари треба да буду свесни да штете већ има, и да кршењем Закона о државној тајни она може бити још већа.
Каква штета? Руку на срце, информације које је амбасадор проследио Форин офису тешко да су икога шокирале: та о томе како функционише Трампова администрација већ су и толике књиге објављене!
„Не верујемо баш да ће ова администрација постати суштински нормалнија, мање дисфункционална, мање непредвидива, мање подељена, мање дипломатски неспретна и неспособна“, написао је Дерок.
Ок, а шта је ту заправо ново?
Дизање тензија у односима двеју држава обично тешко може да се избегне након што овакве ствари процуре у јавност. Али такво стање обично траје колико мора да траје и све се после врати у нормалу. Тако је било и са фамозним депешама америчких дипломата до којих је дошао Викиликс а о њима писали бројни светски медији, укључујући британске.
Дакле, евентуално једина штета, по Велику Британију, јесте то што је САД напустио, како се наводи, искусни дипломата и да је сад могуће да ће, ради умиљавања америчком председнику, у ту земљу бити послат неко ближи његовим светоназорима.
Можда је то и, хм, била намера оног ко је поверљиве депеше доставио новинарима, но мало је вероватно да ће то неко потврдити ако та особа (или особе) буде ухапшена (наводно је осумњичени идентификован).
Њему или њима сличнима је упозорење полицијског званичника заправо и било намењено. Медији су у оваквим ситуацијама само дежурни кривци, а без стварне кривице, како би власт забашурила своје пропусте и посрнулост, или нечију срачунатост, у сопственим редовима.
У сваком покушају државе да санкционише медиј због објављивања каквог поверљивог садржаја, документа с ознаком државне тајне и томе слично, дерогира се право јавности да буде обавештена о ономе што се разним ознакама покушава сакрити од ње, али и ноторна чињеница да медији обично не проваљују у подруме с архивираним тајнама нити хакују системе: неко с приступом и безбедносним сертификатом им такве материјале доставља.
Или их немарно, као да су флајери који су им уваљени на улици, сеју по јавним просторима, па их новинари пронађу.
Богата историја претњи
Новинарка Јелена Спасић је у јуну 2011. у Националном грађанском објавила текст „Државни органи потпуно неспремни за рат“, на основу документације коју је пронашла, како је тада навела, „расуту по скупштинским и кафанским столовима у бифеу Скупштине“.
Због објављивања података о томе да, поред осталог, имамо застарело оружје, да не постоји ратни распоред, да се не зна где би се обвезници јавили у случају рата, новинарка и њен уредник Милорад Бојовић били су оптужени за одавање државне тајне.
„Било је предвиђено суђење по хитном поступку, али је након притиска домаће и међународне јавности та хитност укинута, оптужница је повучена, али ми до данас нисмо обавештени да ли се од свега тога и дефинитвно одустало“, каже Бојовић за Цензоловку.
Уместо против новинара, тужилаштво је тада најавило истрагу „у односу на друга Н. Н. службена лица због одавања тајне“.
У бившој Југославији најпознатији је пример затворске казне на коју су 1988. тадашњи сарадник љубљанске Младине, а потоњи словеначки министар и премијер Јанез Јанша и још тројица („случај ЈБТЗ“) били осуђени због одавања војне тајне на страницама листа.
Новинари у САД заштићени, али не и извори
Америчке новинаре Први амандман и одлуке Врховног суда штите од кривичног прогона због објављивања поверљивих докумената за које држава ни у лудилу не жели да дођу у јавност.
Такви су, рецимо, били „Пентагонски папири“, и те 1971. године Врховни суд је, упркос горљивим настојањима Никсонове администрације, омогућио Њујорк тајмсу и Вашингтон посту да наставе да објављују документе о размерама америчке интервенције у Вијетнаму, али и о томе колико је власт систематски лагала јавност и законодавце.
Они пак који новинарима дотурају такве документе обично морају да рачунају да ће бити оптужени на основу Закона о шпијунажи из 1917. Данијелу Елсбергу, који је радио на студији касније обелодањеној кроз „Пентагонске папире“ и коју је потом проследио најпре Њујорк тајмсу, претило је 115 година затвора, али је оптужница убрзо одбачена.
Припадница оружаних снага САД Челси Менинг је због сарадње са Џулијаном Асанжом и Викиликсом на објављивању 250.000 поверљивих докумената, по истом закону осуђена на 35 година затвора, али јој је Обама пред крај свог председниковања смањио казну на време проведено у притвору и затвору.
Челси Менинг је ове године два пута завршила у притвору након што је одбила са сведочи најпре пред Великом поротом која је истраживала Викиликс, а потом и пред оном која се бави Асанжом. Управо је оснивач Викиликса недавно, након хапшења у еквадорској амбасади у Лондону, оптужен за, поред осталог, кршење Закона о шпијунажи, што је до сада било резервисано за шпијуне али и за бивше државне упосленике који су постали „звиждачи“, попут Челси Менинг и Едварда Сноудена.
Уз дилеме око тога да ли се Асанж може сматрати новинаром, и уз негодовање због начина како је хендловао документима које је Викиликс објављивао, амерички новинари ипак немају трунку сумње око тога шта би евентуално осуђујућа пресуда против њега значила за новинарство. Ништа добро, у најкраћем.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.