Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Лени Рифенштал на удару цензуре на Јутјубу: Тријумф ригидних алгоритама
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

11. 07. 2019.

Аутор: Денис Колунџија Извор: Цензоловка

Лени Рифенштал на удару цензуре на Јутјубу: Тријумф ригидних алгоритама

Ако се уклони документарни филм који бележи и, факат, слави учвршћивање моћи нациста у Немачкој тридесетих година прошлог века, а оставе Хитлерови говори из те епохе и ко зна шта још, може ли борба Јутјуба против глорификовања нацизма на тој платформи бити успешна, и шта нам читав овај случај говори?

Недавна одлука Јутјуба да са своје платформе уклони клипове који промовишу или величају нацистичку идеологију или пак негирају добро документоване догађаје, попут Холокауста или масакра деце у америчкој основној школи Сенди Хук, није само отворила питање домета најновијег освежења правила понашања за кориснике, већ и, у извесном смислу, декларисане намере овог технолошког гиганта да са својих страница заиста уклони сав, а немали, споран садржај.

Прекасно је за питање како се сав такав садржај – на тоне сати измишљотина са циљем залуђивања и манипулације, теорије завере које атакују на здрав разум, величање деструктивних идеологија и покрета, агресивно промовисање псеудонауке и свега осталог – уопште нашао пред корисницима Јутјуба.

Аман, зар мислите да би компанијски циљ од милијарду сати прегледа садржаја ДНЕВНО, достигнут почетком октобра 2016, био остварен за свега четири године да су корисници „качили“ само снимке с концерата, куце&маце, природне лепоте које одузимају дах и туторијале с бакиним рецептима?

Са корисницима који у једној минути окаче преко 500 сати садржаја, Јутјубу је и са најсавршенијим алгоритмима, па и са армијом људи приде, тешко да бесомучно аплоудовање држи под контролом. И досадашњи покушаји увођења реда били су ограничени – корисници, наиме, знају како да заобиђу ограничења, а радар је углавном успевао да детектује оне убедљиво најконтроверзније и најосетљивије, попут обезглављивања, терористичке пропаганде, антисемитизма, сцена смрти, коришћења дрога, итд.

Шта све спада под величање нацизма

Када Јутјуб најави уклањање, уз остало, садржаја који глорификују нацизам, није да таква одлука не наилази на већинско одобравање, али је задршка, чини се, неминовна. Какав је то тачно садржај – да ли су то спотови бендова у којима су чују експлицитни текстови и истиче наци-иконографија, клипови у којима се масовно диже десница увис и кличе мртвом фиреру, величање нацистичких злочина и исмевање њихових жртава, Хитлерови говори и маса у трансу, или – шта?

Чак и ако се око тога пронађе консензус, остаје чувена недоумица – може ли сав такав садржај да буде уклоњен, али и да се у потпуности спречи ново аплоудовање истих свињарија? Жели ли, напослетку, Јутјуб истински да се у потпуности ослободи отровног садржаја због којег је све чешће на удару?

Почетак најновије чистке је ипак многе изненадио – у првих неколико сати примене нове, антинацошке политике, са Јутјуба је уклоњен документарни филм „Тријумф воље“ Хитлерове омиљене редитељке Лени Рифенштал.

Без обзира на тадашњи страствени ангажман немачке редитељке у апотеози Рајха, који је после рата ипак био санкционисан, до сада је доминантни став глобалне јавности увек био благонаклон према филмски овековеченом масовном нацистичком скупу у Нирнбергу 1934, са говорима нацистичких лидера и приказима припадника СС и СА јединица и егзалтиране публике, видевши у њему увек више од изворне сврхе – да буде чиста пропаганда, испоставиће се, најмонструознијег режима у историји.

Тај филм је, елем, већ деценијама обавезно штиво за разумевање настанка нацизма и његовог и Хитлеровог потпуног овладавања Немачком тридесетих година прошлог века, али је естетика коју је етаблирала и неговала његова редитељка, да се не лажемо, била и остала обавезна лекција будућим генерацијама филмских и других уметника.

У исто време, њен други познати филм, „Олимпија“, преживео је чистку на Јутјубу, доводећи у питање саме критеријуме по којима су писана нова правила, односно алгоритам. Неки ће вам сигурно рећи да је, ето, тај филм заиста о летњим Олимпијским играма у Берлину 1936. године и спортским успесима, али ће се успут истицати и еталон који је Лени Рифенштал успоставила за све потоње, па и данашње спортске преносе.

Опет, биће и оних који ће рећи да би се и у овом случају пре могло говорити о величању режима који је већ отворио прве концлогоре и донео расистичке законе, али му на ноге свеједно долазе најбољи спортисти тог времена из читавог света да би славили начела модерног Олимпијског покрета. Притом, вероватно не негирајући уметнички аспект самог остварења.

„Мајн кампф“ на само један клик

Са „Олимпијом“ на Јутјубу је, међутим, преживео и известан број Хитлерових говора. Алгоритам као да је тај материјал препознао искључиво као извор за даља научна истраживања или нове документарце, никако као подстрек самозадовољавању данашњих Хитлерових фанова. „Моју борбу“ (Меин Кампф) су ионако одавно обезбедили преко Амазона или у некој офлајн књижари или библиотеци, па је њихово задовољство, је ли, комплетно, ако ме разумете.

А Јутјуб је и замишљен, рекла је тако прошле године његова шефица Сузана Војчицки, управо као својеврсна библиотека, у којој је, као и у свакој другој, могуће пронаћи ето и контроверзна дела. С тим што су књижаре и библиотеке тиме желеле да одбране слободу мишљења и говора, по цену и да им се на вратима појави неко попут Марка Д. Чемпена, а Јутјуб је под том кринком, омогућујући аплоудовање свега за чим човек притворно жуди, јурио искључиво профит. То, уосталом, и сами признају.

Под притиском јавности али и законодаваца, Јутјуб је ипак морао да почне да уводи ред, али кад то чини – или изазове гнев деснице и прозивку због гушења слободе говора, као кад је укинут канал америчког гуруа одурних теорија завера Алекса Џоунса и неких других конзервативних гласноговорника, или изазове подсмех због ригидног алгоритма који не уме да разликује уметност и говор мржње.

Као кад је Фејсбук почео да се обрачунава с голотињом па је, да заштити танане душице, бановао Рубенсово „Скидање с крста“, слику Ежена Делакроа „Слобода води народ“, Курбеово „Порекло света“, Блекменове „Љубавнице“, чак и фотографију скулптуре „Мала сирена“ у Копенхагену и бројна друга уметничка дела чији се призори не уклапају у идиотске алгоритме.

У исто време, Фејсбук није реаговао на цунамије „лажних вести“, теорија завера које су своје жртве излагале опасности, па ни постова који позивају на истребљење друге верске групације.

Бановао је зато једну од најчувенијих фотографија у историји човечанства, ону названу „Напалм девојка“, на којој је фотограф Ник Ут овековечио једну од најпотреснијих сцена из Вијетнамског рата –  голу деветогодишњу Ким Пук која у страху бежи од напалм-бомби.

„Естетика и етика не могу се одвајати“

Више неверицу него подсмех последњи потез Јутјуба изазвао је код Златка Црногорца, продуцента и уредника манифестације „Филмстрит“. Он за Цензоловку каже да је уклањање „Тријумфа воље“ – лицемерно.

„Тај филм не може се доживљавати као предмет ичијег обожавања да би се забрањивао“, каже Црногорац. „Он је мерен данашњим стандардима драматургије медија заправо преqуел серијала о Трећем рајху, након чега је уследио Други светски рат са милионским жртвама – од Холокауста, преко Источног фронта до искрцавања у Нормандији. Завршна секвенца ’Тријумфа воље’ је заправо Аллегорие дер Гüте (кип Алегорије доброте), чувена статуа са крова Градске куће у Дрездену и поглед на срушени град, попут Хамбурга, пострадалих у узрочно-последичној вези, у савезничком бомбардовању.“

Он истиче и да тим потезом Јутјуб уводи лицемерну, а наводно етичку цензуру. „Претходно, међутим, нису почистили двориште сиве зоне сопственог пресека са тзв. тамном страном интернета.“

Редитељ Стеван Филиповић пак сматра да ни постављање филмова Лени Рифенштал на Јутјуб ни њихово скидање с њега немају пуно смисла без објашњења контекста – ко је била она, каквом је режиму служила, колико је пропаганда била кључна за грађење и опстајање таквог режима и, коначно, које су размере злочина и деструкције коју је тај режим спровео.

„Ако су им едукација или друштвена одговорност били циљ, могли су да инвестирају у кратки документарац о свим овим темама, који би сваки гледалац морао да погледа, без могућности ’прескакања’, попут рекламе на Јутјубу, пре него што добије могућност да настави да гледа неки од њених филмова. Само скидање без објашњења увек може да буде увод у нову мистификацију“, упозорава за Цензоловку редитељ „Шејтановог ратника“ и „Шишања“.

Он, међутим, признаје да има проблем с идејом да се у уметности естетика одваја од етике, али да решење тог проблема није у скидању филм(ов)а.

„Естетика Лени Рифенштал се изучава и код нас, али врло често управо без увода у историјски контекст, све са одушевљавањем том естетиком од стране неких професора ФДУ, без речи о етици. Не мислим да је то што неко има проблем са Хитлеровом – истина, веома талентованом – главном пропагандисткињом некаква цензура. И ја имам проблем са њом, и са идејом да се у уметности естетика одваја од етике – ту се слажем са Брехтом. Мислим само да се тај проблем може решити паметније од пуког скидања са мреже“, наводи Филиповић.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси