Вести
02. 10. 2008.
Љутња на језик
Канда се у нашој минијатурној држави(ци) интензивира један свеопшти, унакрсни културкампф, заправо битка за доминантни систем вредности унутар једне тек настајуће посткосовске Србије, и у том се боју све мање бирају средства.
Што, опет, никако не значи да су у том клупку "сви исти", ни у лудилу, него само значи да чак и ако си, рецимо, "у праву", не можеш (активно и непосредно) суделовати у овом идеолошком рату, а да битно не спустиш своје критеријуме, односно да опасно не страда квалитет, ако већ не и веродостојност онога што говориш.
Један од примера свакако је хајкање на Хелсиншки одбор, гледе већ фамозног његовог Годишњег Извештаја, објављеног још у мају, али недавно рецензираног из руха и (гушчијег) пера г. Антонића, редовног критичара угледног Вучелићевог "Печата". Одмах радо признајем: Тhе Извештај нисам читао – осим делића цитиратих у штампи – нити намеравам: тај жанр ми је по дефаулту малко досадан (декадентан сам, више волим романе!), што не говори нужно против Извештаја, него можда говори против мене.
Како год, ликови и дела многих јунака Извештаја добро су ми познати, чак и предобро за моје добро. Овде ми је истински занимљив само један детаљ: како је Антонић с мешавином чуђења и једва суспрегнутог негодовања детектовао да је то колективно дело документарно-реалистичке прозе писано извесним "полухрватским" језиком ("разина", "Еуропа" & тако то), па су се после тог несрећног "полухрватског" дохватили и разни намножени (во)лумени диљем наших штампаних и нештампаних ствари, појачавши ритуално чуђење/гађење и знаковито намигивање на маxимум, изванредно тиме илуструјући управо оно што су желели да са театралном индигнацијом демантују: ако је неко и имао двојби – аха! опет хрваштина! – гледе национал-шовинистичке природе деловања неких од Одборових "муштерија", они су сами припомогли да оне нестану: људи који сасвим озбиљно могу да се љуте на језик и да сугеришу како он већ сам по себи свог писца дисквалификује или бар чини сумњивим, напросто нису достојни да буду третирани никако другачије него као опасни загађивачи јавног простора. Расправљати с таквима о било чему, узалудно је и самодеградирајуће. Дакле, испод разине...
А шта нам је то с Политиком? Писао сам већ дватрипут о томе паранормалном феномену, досадићу и Богу и народу ако изнова поновим да је садашња Политика: 1. "суптилно" десничарски идеолошки треш, непоправљиво нахерен ка стратешком подржавању светоназора блиског Коштуници и сличним опскурантима из горе прошлости ове земље; 2. убедљиво најбољи дневник у Србији, једини који текстуалном и визуелном формом призива писменог читаоца, и који те не вређа ни социјалношћу ни таблоидношћу.
Чекај, зар једна тврдња не потире другу? У нормалним околностима би било тако, али у Србији 2008. јок. Зато ја, сасвим озбиљно, држим да је Љиљана Смајловић заслужила орден, и ништа мање озбиљно мислим да је сасвим нормално да чим прије без фемкања одступи са свог главноуредничког места: били тога свесни или не, ви сте 11. маја на оним изборима гласали и за одлазак Љиље С. са њеног места, а она је одвише паметна да то не би одлично знала. И то ће тако бити све док је Политика у (пара)државном власништву.
Све друго су мистификације, куповина времена, дизање цене и остале досадне пратеће радње. А за Љиљану С. би највећи тријумф био да је наследи неки од оних гњаватора који су послушно и кротко прокунтали деведесете у Хаџи-Политичици – бајдвеј, пуна их је она солитерчина у Македонској – и који ће од јединог по дефаулту озбиљног београдског дневника изнова начинити досадну, стерилну, медиокритетски "неутралну" постмодерну билтенчину.
Дај Боже, зарад општег интереса, да јој ту задовољштину не приуште! У противном – ево, држите ме за реч! – има сви да је,not before long, правимо од блата!
Рекох ли већ, све су ове и сличне буре и бурице део једне много шире слике. Унакрсни политичко-интелектуално-идеолошко-медијски културкампф део је стратешког репозиционирања Србије, или, тачније, њеног збуњеног главињања у потрази за новим местом у глобалном поретку.
А интелектуалци, писци, новинари и уметници живописна су чељад, код њих се тај судар вредности најлакше детектује. Отуда на нашој јавној сцени баш сада, ваљда више него икада, све пршти од – чешће паралелних него унакрсних – узрујано-апокалиптичарских солилоквија "патриота" и "мондијалиста", "родољуба" и "издајника", "десничара" и "левичара", "либерала" и "конзервативаца" етц.
Па добро, све је то још и подношљиво док се барата макар елементарним чињеницама. Шта, међутим, када културкампф досегне ону тачку виртуелности да се потпуно откачи од стварности, па слободно заплута космичким просторима необуздане маште? Пуке забаве ради, навешћу вам пример из мог искуства.
Елем, недавно је ноторни Печат објавио некакав текстуљак у којем моју маленкост – те Игора Маројевића, о истом трошку – оптужује за разна мондијалистичка застрањења, те да калпим "патриотску" књижевност а промовишем "анационалну", те ово, те оно, све већ у складу с печатовским треш- репертоаром.
Ствар, дакле, не би заслуживала ама баш никакав осврт да све то није илустровано генезом мог случаја: моја се штеточинска антипатриотска критичарска делатност у пуној мери зачела мојим текстом у Времену из 1999, о књизи Горана Петровића Опсада цркве Светог Спаса, у којем сам нареченог краљевачког писца назвао ни мање ни више него клерофашистом.
Баш ту је, вели Печатов текстоносац, становити Дунђерин, почео мој нагли успон по беспућима српске књижевне збиљности... Па, лепо, што би се друго и могло очекивати од једног вишеструко доказаног издајника?! Не марим, али има у свему томе само један проблемчић: никада и нигде, па тако ни 1999. у Времену, нисам написао приказ нареченог романа, нити сам у непостојећем тексту могао назвати Петровића "клерофашистом" (и иначе се клоним тако помпезне терминологије). Е, то је врхунац и декадентни крај оваквог културкампфа: кад ономе ко ти је мрзак почнеш да пишеш текстове које сам није написао, али могао је, знаш ти њега!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.