Вести

24. 05. 2019.

Аутор: Ивана Предић Извор: Цензоловка

Лаковерни грађанин може да помисли како је патриотски обрачунати се са новинаром за кога је чуо да је издајник

Новинар Ненад Живковић, против кога су неки панчевачки медији водили кампању износећи најтеже увреде, за Цензоловку говори о томе како етикетирање новинара ствара несигурност и води ка обрачунима.

Вербалне увреде, претње, застрашивање, готово су свакодневица новинара и новинарки у Србији. Жртва медијског линча у седам епизода, од стране прорежимских локалних медија, ове године био је и Ненад Живковић, новинар са искуством од преко три деценије, а сада новинар портала Pančevo Si Ti.

Након говора на протесту „1 од 5 милиона“ у Панчеву 22. фебруара, где је прозвао велики број градских функционера, стигао је и одговор са режимске, приватне телевизије РТВ Панчево, и портала epancevo.rs. У седам емитованих прилога, готово дан за даном, Ненад Живковић називан је смрадом, лажним борцем за мир, кафанским беспосличарем, лажовчином, полтроном, државним непријатељем, експонентом усташа, шпијуном, издајицом, дангубом, лицемером, лажним новинаром, лажним борцем за мир, опозиционаром, заговорником насиља…

О томе зашто су овакве квалификације ризичне за безбедност новинара иако не представљају директну претњу, због чега је пропаганда опасна и како ради свој посао након медијске хајке против њега, али и након тужбе од стране високог функционера Српске напредне странке Бранка Маловића, за Цензоловку говори Ненад Живковић.

Цензоловка: Са ове временске дистанце како гледате на серију прилога о вама који су се појавили на Радио-телевизији Панчево и порталу epancevo.rs? Која квалификација вас је највише погодила?

Живковић: Није ме ништа погодило у начелу, него у појединостима. Заиста нисам ни очекивао да ће мој говор изазвати такву реакцију у локалној напредњачкој јавности, али ту лавину је покренуло то што сам их ударио тамо где су најтањи и најслабији – у сујету.

Побројао сам примере њихове очигледне неспособности за вођење јавних послова, и једне лоше намере за јавни интерес и опште добро, а из њихове перспективе – њихове добре намере за њихове новчанике.

Од свих квалификација које не стоје најнеумеснија је она да сам експонент усташа. Заиста је невероватно да ме прогласе за таквог човека након 30 година мог антиратног и пацифистичког продемократског активизма, током којег сам непрестано афирмисао ненасиље и вредности грађанског друштва. И неупућени, лаковерни, необразовани и лакомислени људи тешко би поверовали у тако нешто, а камоли неко ко је пратио мој рад.

Цензоловка: Како сте схватили оптужбу да сте сарадник непријатеља?

Живковић: Наш такозвани колега ТВ Мића све време прича да сам ја тај који етикетира и прозива, при чему се не прихвата озбиљан и аргументован дијалог. На моје указивање на очигледне пропусте у јавном ангажману градских функционера, који за циљ имају злоупотребу јавних средстава, одговарају етикетирањем, што сведочи да су они који праве поделе у друштву владајућа структура, а не независни новинари.

Ја сам спреман да јавно изађем на ТВ дуел без припреме, са целим Градским већем, али наравно да они нису на то спремни, јер не знају да размишљају својом главом, јер немају никаквих идеја, не умеју да управљају овим градом и државом. Једино што знају јесте да извршавају наређења повереника за Јужнобанатски округ СНС-а, нашег друга Бранка Маловића.

Цензоловка: Због ваших текстова у форми сатире, како кажете, Маловић вас је тужио два пута, што сте схватили као притисак на слободно новинарство. Таква врста текстова данас очигледно није дозвољена.

Живковић: Један текст јесте једна врста подсмеха и сатире, а дошли смо у ситуацију да се тужимо због паракњижевног жанра. Тај текст је измишљен и треба да послужи као порука и упозорење.

У оваквом духовно осиромашеном друштву, једна врста подсмевања јавним функционерима очигледно заслужује судску тужбу. Жао ми је што је наш друг Бранко повукао тужбе зато што је пропустио да јавност присуствује једном делу кампање која је усмерена на гушење медијских слобода и слободе изражавање у Србији.

Немам ништа против да размењујемо текстове писане сочним језиком уколико они не излазе из домена аргументованог и сатиричног оквира. Недопустиво је оно што су урадили РТВ Панчево и epancevo.rs – дисквалификација и дискредитација неистомишљеника – стварајући тако атмосферу хајке и линча.

Цензоловка: Да ли сте имали проблема након тих прилога? Да ли сте забринути за своју безбедност?

Живковић: Последице таквог медијског извештавања крећу се од дезинформисања јавности до тога да колеги у Гроцкој изгори кућа. Има толико примера у Србији у којима су новинари изложени далеко већем нивоу опресије него што сам био ја.

Има безброј других начина којима се слободномислећи новинари гуше уцењивањем, поткупљивањем и претњама, цртају им се мете, због чега власт трпи критике европских партнера.

Не осећам се непосредно угроженим, али не искључујем могућност да неупућени, лаковерни грађанин помисли да је патриотски чин обрачунати са на улици са новинаром за којег је чуо на Радио-телевизији Панчево да је издајник, што резултира стварањем атмосфере несигурности. То се, сва срећа, није догодило.

Није ово први пут да се суочавам са притисцима центара моћи, само овај пут се то дешава у знатно рашрафљенијем друштву него што је то био случај до сада. То је лоше за здравље друштва, за јавни дискурс, за слободу изражавања. Такво друштво нема будућност, јер се гуши простор у којем могу да варниче идеје.

Рекордне године

Према подацима које је прикупило Независно удружење новинара Србије и објавило у Бази података напада на новинаре, од 2008. до 2019. године порастао је притисак на новинаре. Протекла 2018. година била је рекордна по броју напада на новинаре, одмах иза 2008, и они су кулминирали паљењем куће новинара портала Жиг инфо Милана Јовановића. Од почетка ове године забележено је 55 напада, од тога 38 у форми притиска и 15 као вербална претња.

Цензоловка: Какве су биле реакције грађана након тих објава? Схватају ли ваши суграђани димензију проблема у медијској сфери?

Живковић: Нисам доживео друштвени бојкот, да пријатељи и познаници неће да ми се јаве. Сви су ме подржали. Приметно је да је та хајка изазвала нову дозу огорчености на градску власт. Мислим да људи схватају да не постоји простор и прилика – у локалној скупштини, у медијима, на јавним скуповима – да се води дијалог.

Докле год се не буду поштовале демократске процедуре, док власт не буде у институцијама, нема речи ни о здравом друштву, ни о демократији, ни о дијалогу.

Цензоловка: Због чега нема тог дијалога? Како доживљавате његов изостанак на локалу?

Живковић: Ми се трудимо да позивамо на разговор. На све догађаје које организује Грађанска акција, удружење Омнибус, Pančevo Si Ti, позивамо све медије, али режимски изостају. То доводи до закључка да су то чисто пропагандни сервиси владајуће странке, а не јавни сервис који треба да ради у јавном интересу, који, узгред, финансирају грађани Панчева. Не одазивају се чак ни на предавања удружења Посети Панчево, на којима се говори о старом Панчеву, што јесте у јавном интересу. Ми живимо у граду у којем постоје забрањени људи – они не могу да уђу у институције које припадају свима нама јер имају отворено супротстављени став према СНС-у због тога што изостају резултати на подизању квалитета живота грађана Панчева.

Цензоловка: Ваш одговор на нападе био је алармирање јавности. Послали сте обавештења на више стотина мејлова, а обавестили сте и међународне институције, амбасаде држава западне Европе. Каква је била њихова реакција?   

Живковић: Нико од њих није реаговао непосредно након што сам их обавестио да сам изложен хистеричној медијској кампањи. Огласила се америчка амбасада твитом да је забринута због ширења нетрпељивости према активистима невладиних организација и независним новинарима, али без спомињања имена. Мислим да та врста сугестије и није јавна, него да то иде интерним каналима. У априлу сам присуствовао великој међународној конференцији, коју је организовала централа ОЕБС-а у Бечу, на тему притисака и претњи новинарима. Имали смо прилику да чујемо искуства колега са Балкана и из Источне Европе, која такође нису нимало лака.

Цензоловка: Да ли је та врста отворености и обавештавања јавности о притисцима један од начина да се такви напади зауставе?

Живковић: Мислим да што више јавно говоримо и упознајемо људе са случајевима притисака и прогона новинара, да смо тиме безбеднији. Позивам све колеге да своје проблеме поделе са најширом јавности јер су на тај начин заштићенији. Медијску хајку против мене пријавили смо и надлежним регулаторним телима РЕМ-у и Савету за штампу, који су изрекли меру упозорење, односно опомену. Верујем да се они који су ме напали нису надали толико брзом и свеобухватном одговору. С треће стране, не искључујем могућност да су међународни фактори рекли своје, али испод радара јавности.

Цензоловка: Поборник сте активистичког новинарства. Да ли је активизам спојив са новинарством?

Живковић: У оваквим околностима активизам је неопходан. Мислим да немамо право да у овако напетим друштвеним околностима будемо неутрални. У данашњем друштву оно што смо некад називали ангажовано новинарство треба да еволуира у активистичко новинарство. Оно подразумева активну улогу у остваривању вредности грађанског друштва, демократије, толеранције, права на различитост.

На пример, наш сајт пажљиво прати Здружену акцију Кров на главом, тако да не само да најављујемо њихове акције већ их наши новинари прате и као грађани који се не слажу са принудним исељавањем људи и као активисти. Такође, заједно са невладиним организацијама организујемо дебате о горућим питањима.

Цензоловка: Очекујете ли да се кампања против вас настави?

Живковић: Не очекујем, можда када будем следећи пут урадио нешто слично као 22. фебруара. Кампања се, осим на телевизији и на порталу, водила и на друштвеним мрежама. Дозволили су себи да мој приватни профил на Фејсбуку заспу коментарима, где су високи функционери најразличитијим дисквалификацијама хтели да ме увуку у расправу, у којој би наставили да спинују и блате. Нису успели у томе јер нисам одговарао на провокације.

У консултацији сам са својим правним тимом и близу идеје да се са ауторима прилога и текстова Мирославом Милаковим и Александром Чуићем поново сусретнем пред судском влашћу, како бисмо у независним институцијама одмерили грубост фаулова које неодговорни медијски радници дозвољавају себи у јавној комуникацији.