Вести

21. 05. 2019.

Извор: zamedia.rs

За медиа: Због питања вредног 8,6 милиона динара које упорно постављамо МКИ, изложени смо увредама, притисцима и неоснованим тужбама суду

Да ли је Министарство културе и информисања прихватило наративне и финансијске извештаје продукција ГФЦ д.о.о. и Essentis д.о.о, за пројекте одобрене на Конкурсу намењеном телевизији за 2018. годину?

Одговор на ово питање вреди тачно 8,6 милиона динара, колико је и одобрено за пројекте Essentisа и ГФЦ-а, продукција које су победиле на прошлогодишњем Конкурсу МКИ за телевизије. Проблем је у томе што смо у досадашњем једногодишњем истраживању злоупотреба у МКИ приликом доделе средстава наведеним продукцијама и њиховим пројектима, недвосмислено утврдили да су финансијски и наративни извештаји најблаже речено неисправни и да сведоче о “испумпавању” новца преко предузетничких фирми које су вишеструко увећавале рачуне или наплаћивале непостојеће услуге. 

Према законом прописаној процедури у таквим ситуацијама МКИ би морала да одбије финансијске и наративне извештаје и да затражи од ГФЦ-а и Essentisа да одобрене износе који укупно износе 8,6 милиона динара, врате у буџет Републике Србије. Уколико су ипак, стручне службе Министарства утврдиле да су извештаји ваљани, то је крај свих конкурсних процедура и новац је оправдан, али је онда одговорност за веома очигледне неправилности, преузело Министарство културе и информисања. 

То су једине две могућности које проистичу из нашег питања, али очигледно да ниједна од њих не одговара министру Владану Вукосављевићу и државном секретару Александру Гајовићу који су изабрали да цео случај пробају да заташкају, а на наше питање да не одговоре. Ту долазимо до кључног проблема јер ми немамо намеру да одустанемо о чему сведочи чињеница да смо, од 27. фебруара до данас, чак пет пута то питање поставили прес служби Министарства културе, али и државном секретару Александру Гајовићу у јавној полемици коју је са нама водио. 

Занимљиво је да је тим поводом, државни секретар Гајовић чак и објавио Саопштење за јавност, али на постављено питање није одговорио, већ је увредама на рачун наше медијске куће и новинара Душана Војводића, покушао да нас дискредитује и да нам оспори право да питамо како је потрошено 8,6 милиона динара јавног новца намењеног остваривању јавног интереса?! 

Међутим да бисмо дошли до финалног питања од 8,6 милиона динара, у претходних годину дана истраживања, морали смо да сазнамо одговоре на многа друга питања.

Како су продукције Essentis и ГФЦ победиле на прошлогодишњем Конкурсу МКИ?

Продукције ГФЦ и Essentis су на прошлогодишњем Конкурсу МКИ аплицирале са фалсификованим пројектним апликацијама у којима су навеле туђе референце, лажне податке о броју запослених, техничкој опремљености... То смо утврдили увидом у њихове пројектне апликације које смо добили од МКИ по Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја. 

То је био повод да се отвореним писмом министру Вукосављевићу и међународним организацијама обрати награђивани документариста Бошко Савковић, чији су филмови и међународне награде лажно представљене у пројектној апликацији као награде продукције ГФЦ. Савковића су подржала и удружења новинара, тражећи од Министарства да поништи спорни Конкурс. 

Уместо да, како прописи налажу, одговорни спрече злоупотребу јавног новца, државни секретар Александар Гајовић је на прес конференцији одржаној 12. јула 2018. године, али и у Саопштењу за јавност навео “да референце нису део конкурсне документације и да Комисија није имала обавезу да их погледа”.

Ова тврдња државног секретара Александра Гајовића је у супротности са текстом Конкурса у коме су наведени критеријуми за оцену пројеката и међу којима су референце апликанта (тачка 1. Став 3.). Начин оцењивања пројеката је дефинисан и Правилником о суфинансирању пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања (члан 18.) где су такође наведене референце апликанта као обавезни критеријум. На овај начин је државни секретар Александар Гајовић свесно обмануо јавност, како би заштитио нелегитимне интересе фирме ГФЦ, што је и тема нашег истраживања.

Након тога су два новинарска удружења УНС и НУНС написала писмо министру Вукосављевићу у коме су навели неспорне чињенице из апликационих докумената ГФЦ-а и Essentisа и још једанпут затражиле да Министарство преиспита спорну доделу средстава. Министар се убрзо огласио у изјави датој агенцији Бета у којој је рекао да је основао комисију да утврди да ли је било неправилности и да не жели ништа да прејудицира, али да је његов колегијум већ закључио да неправилности није било!? 

Дакле не желећи да прејудицира он је прејудицирао, па се не треба чудити што се наведена комисија никада није огласила. Међутим министар Вукосављевић се није зауставио само на томе већ је у својим јавним наступима наставио да износи неистину да „референце нису критеријум за оцењивање пројеката“. Тако је приликом гостовања на Н1 ту тврдњу поновио бар десетак пута да би на крају сексистичком изјавом увредио новинарку Мињу Милетић која је инсистирала на одговору.

Већ тада, у јулу прошле године, било нам је јасно да министар Вукосављевић и државни секретар Гајовић, заправо покушавају да прикрију незаконите радње на Конкурсу МКИ, а не да их спрече. Због тога смо наставили да пратимо и начин реализације спорних пројеката.

Како су Essentis и ГФЦ реализовали своје пројекте?

Када је реч о пројекту Essentisа „Србија - 100 година након Солуна“, за чију реализацију је одобрено 4,9 милиона динара, што је највећи износ додељен неком медијском пројекту на Конкурсу МКИ икада, утврдили смо следеће:

Да је продукција Essentis покушала да лажно информише јавност кроз више текстова о снимању документарног филма „Србија – 100 година након Солуна“ у режији Ивана Живковића, који је био и наведен у пројектној апликацији. Осим најава објављиваних у дневној штампи да је Живковић започео снимање, објављено је и да је снимање завршено уз прикладни интервју са редитељем Живковићем... Међутим, почетком септембра 2018. године се испоставило да је све била неистина и да Живковић није учествовао у снимању филма, што је и потврдио у изјави за нашу медијску кућу.

Крајем децембра 2018. године се испоставило, да није у питању документарни филм већ четири емисије, које ће бити емитоване на РТС-у. Међутим, ни то се није догодило јер је РТС одбио да емитује прву емисију из серијала „Србија – 100 година након Солуна“. О каквом се садржају ради сведочи и чињеница да је због покушаја да емитује прву епизоду серијала „Србија – 100 година након Солуна“ са РТС-а отпуштен Александар Ђорђевић, извршни директор програмске подршке.

Серијал је коначно емитован у децембру и јануару у поноћним и претпоноћним терминима РТВ Војводине. Његово приказивање би остало непримећено јер је забележио гледаност од 0,1% што је на нивоу статистичке грешке, али ми смо успели да тај садржај снимимо и урадимо анализу. Испоставило се да је Серијал „Србија – 100 година након Солуна“ у сваком смислу аматерски урађен, да није играно – документарне структуре (као што је наведено у пројекту) и да има пуно материјалних грешака од којих је свакако највећа она у којој је умањен број жртава у логору Јасеновац. Након што смо то објавили реаговао је НУНС, али се огласио се и министар Вукосављевић који је рекао „Недопустиво је свако поједностављивање и манипулисање бројем жртава без навођења извора и резерви, и то представља грубо кршење моралног кодекса“. 

Што се тиче реализације пројекта продукције ГФЦ „Чувари слободног неба – друга сезона“, ту су ствари биле много једноставније јер је тај серијал приказан у РТС-овој емисији „Дозволите“, која је доступна и на youtube каналу, па смо без много муке дошли до тог медијског садржаја из чије анализе смо утврдили да је реализована само једна трећина пројекта, односно да су епизоде Серијала „Чувари слободног неба – друга сезона“,  реализоване у трајању од 10 минута, а да је у пројектној апликацији наведено полусатно трајање сваке од епизода. 

Да није у питању случајна грешка или стицај околности потврђује чињеница да емисија „Дозволите“ траје 30 минута, па није ни било могуће да епизоде пројекта „Чувари слободног неба – друга сезона“, трају 30 минута. То је морало да буде познато и менаџменту ГФЦ-а јер је ова продукција и 2017. године реализовала исти серијал у оквиру емисије „Дозволите“, који је такође суфинансиран средствима Министарства културе, али тада им је одобрен готово дупло мањи износ од 2 милиона динара. Из тога закључујемо да је ГФЦ у својој пројектној апликацији свесно навео трајање које не може да реализује, а у намери да увећа трошкове продукције, односно износ средстава за који аплицира, што им је и успело јер им је за исти пројекат 2018. године одобрен износ од 3,7 милиона динара.

Након што смо утврдили значајна одступања у реализацији пројеката продукција Essentis и ГФЦ у односу на оно што је наведено у апликационим пријавама, пажњу нам је скренуо и квалитет  реализованих медијских садржаја, на основу кога смо посумњали да астрономски износ од 8,6 милиона динара није у потпуности утрошен на реализацију ових пројеката. На то је указивала чињеница да су оба серијала продуцирана само од изјава саговорника и архивског материјала, а трошкови производње таквог садржаја, према нашој процени, могли су да буду највише десети део одобрених износа.

Међутим, да бисмо потврдили ову сумњу морали смо да сачекамо да Essentis и ГФЦ до краја јануара ове године, Министарству културе и информисања, предају завршне наративне и финансијске извештаје. Крајем фебруара смо те извештаје затражили од Министарства и добили их у складу са Законом о приступу информацијама од јавног значаја.

Како су Essentis и ГФЦ оправдали своје пројекте?

Прво што смо приметили је да су буџети ГФЦ-а и Essentisа само половично „оправдани“, односно да нема правдања сопственог учешћа апликанта, које је према пропозицијама Конкурса морало да износи минимално 50% буџета. Из тога смо закључили да Министарство културе и информисања није су-финасирало пројекте ГФЦ-а и Essentisа, већ их је финансирало у потпуности, што је у супротности са Законом о јавном информисању и медијима. Даља анализа наративних и финансијских извештаја Essentisа и ГФЦ-а је донела нова изненађења, јер се испоставило да је лакше пронаћи неправилно оправдане буџетске ставке него правилно. Једноставно речено, највећи део средстава оба пројекта је потрошен ненаменским исплатама фиктивних или вишеструко увећаних рачуна десетак предузетничких агенција, преко којих је „опран“ већи део новца додељеног на конкурсу...

Највише новца је „опрано“ преко фирме „MN studio design Beograd“ предузетника Милоша Николића. Овој фирми су Essentis и ГФЦ исплатиле за разне „услуге“ укупно 2,9 милиона динара, од тога ГФЦ 1,3 милиона, а Essentis 1,6 милиона динара. Иначе фирма „MN studio design Beograd“ је регистрована 7. јула 2018. године, одмах након што су ГФЦ-у и Essentis-у одобрени пројекти. Посебно је занимљиво то што је Милош Николић, власник новосноване фирме, до 2. јула 2018. године радио у продукцији ГФЦ и то као “Програмер информационог система”?! 

Испоставило се да је програмер и новопечени предузетник Милош Николић, убрзо постао “најсвестранији” медијски професионалац у Србији, јер је за само неколико месеци обавио лепезу различитих “услуга” из области продукције и кинематографије: снимање, продукција, изнајмљивање филмске камере, постпродукција, специјални ефекти... Осим што је за пројекте Essentisа и ГФЦ-а пружио наведене “услуге”, Милош Николић је у милионском износу плаћен и као: особље ангажовано на пројекту, друго особље ангажовано на пројекту, члан пројектног тима… 

Анализом финансијских извештаја ГФЦ-а и Essentisа може се закључити да су “услуге” Милоша Николића биле пресудне за реализацију њихових пројеката, али на одјавним шпицама нема Милоша Николића, нити се из садржаја емисија може видети да су услуге које је он наплаћивао заиста и реализоване. Након овог “више него успешног излета” у ТВ продукцију, Милош Николић се вратио основном занимању, што се може видети из његовог професионалног профила са “линкедина”, где се представља као web дизајнер, без иједне информације да је учествовао у релизацији неког медијског или филмског садржаја…

Пажњу нам је скренула и фирма “Продукција Ђура Морнар“ Београд, власника Владимира Ђурића. У случају ове фирме ствари су још занимљивије јер Владимир Ђурић, познатији као Ђура Морнар, је 100% власник Essentisа, па се у овом случају појављује и као наручилац услуга и као пружалац услуга. Једноставно речено пословао је сам са собом у износу од 800.000 динара, док је ГФЦ пословао са Ђуром Морнаром у износу од 90.000 динара, што је укупно 890.000 динара.  

Причу о пословању Ђуре Морнара још занимљивијом чини и чињеница да је његова предузетничка фирма била у стању мировања од 1.5.2015. године све до 26.10.2018. године. Након што је прекинуо трогодишње мировање своје Агенције, Ђура Морнар је променио и делатност па је уместо издаваштвом решио да се бави ТВ продукцијом. Када се томе додају и чињенице да је Ђура Морнар током 2018. године, као медијски стручњак на предлог Министарства културе био и члан једне од комисија за доделу средстава медијским пројектима, као и да је након тога постао и власник продукције Essentis, која је победила на Конкурсу МКИ за телевизије, ствари постају много јасније...

Осим ове две фирме у финансијским извештајима се налази још десетак предузетничких фирми које су на сличан начин „пословале” са Essentisом и ГФЦ-ом, па смо тако забележили и дупла правдања, пословање са фирмама које су у статусу мировања, исплате хонорара без обрачуна пореза и доприноса, као и на много места очигледна прекорачења буџетских тачки или “правдање” без адекватне финансијске документације…

Анализом финансијских и наративних извештаја Essentisа и ГФЦ-а смо утврдили и да су за “испумпавање” новца углавном коришћене исте фирме “перачице”. Када се томе дода и чињеница да су апликациони формулари Essentisа и ГФЦ-а на више места идентични (иако је реч о различитим пројектима), као и да је у формуларима наведен исти број телефона који је регистрован као број маркетинга листа Српска економија чији је издавач ГФЦ, онда постаје јасно да иза обе фирме стоји иста „екипа“. Иначе, обе продукције су пре добијања рекордних износа на Конкурсу МКИ, биле потпуно непознате јавности. 

Примера ради Essentis је дан пре закључења спорног Конкурса, променио своју делатност и регистровао се за производњу медијских садржаја, али до тада није произвео ниједан медијски садржај, није имао запослене нити икада од оснивања исплатио некоме плату или хонорар!?

Што се тиче продукције ГФЦ, она је и 2017. године добила средства на медијском Конкурсу МКИ, прилажући и том приликом фалсификоване апликационе формуларе у којима су исто као и 2018. године навели туђе награде и референце... Једина разлика између добијања средстава у 2017. години и 2018. години је у томе што је 2017. године ГФЦ-у додељен значајно мањи износ, који није скренуо пажњу стручне јавности.

Како Министарство културе покушава да заташка очигледне злоупотребе?

Након што смо утврдили очигледне неправилности у наративним и финансијским извештајима Essentisа и ГФЦ-а, 27. фебруара ове године смо прес служби Министарства културе и информисања поставили питање: “Да ли су прихваћени наративни и финансијски извештаји продукција Essentis и ГФЦ?”

Међутим, Министарство није одговорило на наше питање, па смо десетак дана касније 7. марта 2019. године питање поново поставили, али овог пута јавно у тексту: “Финансијски и наративни извештаји фирми Essentis и ГФЦ предати Министарству културе су школски пример корупције и прања новца”. У том тексту смо објавили анализу, само дела многобројних неправилности из финансијских и наративних извештаја ГФЦ-а и Essentisа, подсећајући Министарство да у овом случају постоји оправдан интерес јавности…

Текст је изазвао реакцију државног секретара Александра Гајовића, који нам се обратио увредљивим Саопштењем за јавност у коме није одговорио на питања о “судбини”  финансијских и наративних извештаја ГФЦ-а и Essentisа који су предати Министарству, већ је у кафанско-пијачном маниру изнео низ увреда и клевета на рачун наше медијске куће и новинара Душана Војводића. Наравно, одговорили смо државном секретару Гајовићу и у том одговору  који су пренели и портали УНС-а и НУНС-а, смо поново, трећи пут, поставили исто питање о извештајима ГФЦ-а и Essentisа.

Тужба суду уместо одговора Министарства културе и информисања

Крајем априла ове године, стигла нам је нека врста “одговора” на питање које смо упорно постављали, али не од Министарства културе и информисања, већ директорке ГФЦ-а Данке Милошевић, која је поднела тужбу против наше медијске куће и двоје новинара због како наводи „повреде части и угледа“ у текстовима у којима смо објавили резултате анализе финансијских извештаја које су ГФЦ и Essentis предали Министарству. Тужбу је директорка ГФЦ-а поднела и против Бошка Савковића, награђиваног документаристе и продуцента чије међународне награде је ГФЦ приказао као своје у пројектној апликацији.

Напомињемо да су о овом случају извештавали многобројни утицајнији медији од За медије попут: Данаса, Новости, Н1, Инсајдера, Блица, Радија Слободна Европа, УНС-а… Чудно је да Данка Милошевић није поднела тужбе против свих медија који су објављивали информације о фалсификованој пројектној документацији ГФЦ-а, већ само против За медије, локалног интернет портала из Зајечара. Верујемо да се објашњење крије у чињеници да је управо За медиа ову причу започела и да је контуинирано истражује дуже од годину дана, постављајући питања на која, ни Данка Милошевић, а ни Министарство културе, не желе да одговарају. 

Управо због тога смо 3. маја, одмах након добијања тужбе од г-ђе Данке Милошевић, поново поставили питање Министарству културе и информисања о судбини спорних извештаја ГФЦ-а и Essentisа. Том приликом смо поново подсетили надлежне у Министарству да је њихова обавеза да одговоре на питање, али ни после четвртог покушаја нисмо добили никакав одговор Министарства културе и информисања…

Зашто ћуте министар Владан Вукосављевић и државни секретар Александар Гајовић?

Анализирајући поступке министра Вукосављевића и државног секретара Гајовића у овом случају, утврдили смо да су све њихове јавне реакције, објашњења, закључци колегијума и Саопштења, по правилу били неистинити и да су имали циљ заташкавања злоупотреба приликом спровођења конкурсних процедура. Најочигледнији пример тога је тврдња “да референце нису критеријум за оцењивање пројекта” коју је тандем Вукосављевић - Гајовић више десетина пута јавно изрекао. 

Те неистине су једино послужиле Данки Милошевић да у својим неоснованим тужбама невешто доказује “да није било неправилности у апликацији ГФЦ-а” позивајући се на Саопштења за јавност Министарства културе и информисања. Верујући да се неспорне чињенице и материјални докази, не могу анулирати очигледним лажима па макар их у Саопштењима за јавност наводио државни орган, очекујемо почетак тог судског спора…

О улози министра Вукосављевића у овом случају говори и “случајност” да је у исто време када је Данка Милошевић поднела тужбе суду, министар Вукосављевић први пут од када обавља ту функцију “завредео” насловну страну неког часописа и то не било ког часописа већ “Српске економије”, који издаје ГФЦ, чија је директорка Данка Милошевић. Баш је чудна коинциденција да се министар одлучио да свој ПР билдује у новини чији се издавач (ГФЦ) у више десетина медијских објава, доводи у везу са фалсификовањем пројектне документације на Конкурсу који је реализовало његово министарство!?

Оваква ситуација нас доводи у искушење да закључимо да иза целе незаконите акције заправо стоји тандем Вукосављевић - Гајовић, али та акција није завршена док не буду званично прихваћени наративни и финансијски извештаји Essentisа и ГФЦ-а. Управо због тога тако упорно инсистирамо на одговору на питање са почетка овог текста и управо због тога одговор на то питање вреди тачно 8,6 милиона динара јавног новца.

П. С.

Уколико ни после овог текста не добијемо одговор на питање од 8,6 милиона динара, бићемо слободни да сами изведемо закључке о улози министра Вукосављевића и државног секретара Гајовића у проневери јавног новца. То ћемо објавити у Првом делу документарног филма “Новинарски одговор”, који ће овај случај приказати као парадигму успостављеног система, који темељно разара новинарску професију и уништава оно мало независних медија што је у Србији остало.

Други део филма “Новинарски одговор” пратиће судске спорове који се воде против наше медијске куће и двоје новинара, као и против Бошка Савковића, вишеструко награђиваног документаристе који је јавно подигао глас у намери да спречи крађу својих референци које је стицао деценијама освајајући награде на најпрестижнијим европским фестивалима…

Уређивачки колегијум За медиа