Вести
26. 04. 2019.
Дејан Анастасијевић: Неизмерни губитак и вечни понос
Наш Дејан Анастасијевић преминуо је прошле ноћи. Дејан је био душа и срце наше редакције, од првог дана када смо се окупили, не знајући шта нас чека и какви су све изазови пред нама.
Говорио је често да не постоји ништа што може да нас, младу и малу редакцију, заустави, да нема препреке коју нећемо моћи да превазиђемо јер смо „идеална мешавина - ми, диносауруси 20. века и младунци који су се родили док смо ми још куцали на писаћим машинама."
Неизмерно храбар новинар бриљантног ума, чије је немерљиво искуство помогло да покренемо наш сервис после вишегодишње паузе, Дејан је увек налазио времена и воље да разговара са нашим младим новинарима, чак и када је болест узела маха, да их посаветује, помогне и упути у тајне заната, несебично делећи величанствено знање и подршку.
И увек, увек, уз неисцрпно стрпљење и онај незаборавни хумор и сарказам којима би зачинио сваку причу.
Дејан је трагао за истином, без обзира колико је била болна и где се крила. Говорио је и писао оно што су ретки могли и смели, какве год да су последице биле. По њега, првенствено. Пре тачно 12 година, ручне бомбе су бачене на прозор стана у којем је живео са породицом.
Дванаест година касније, скоро у дан, нападачи још нису познати, нико није одговарао, а Дејана више нема.
Писао је и истраживао теме којима су ретки прилазили. Није се либио да загази у каљуге крваве свакодневице 1990-тих, да истрајно и без зазора открива најскривеније. Оно што је видео, претакао је у речи, дословце, колико год да боли или оптужује.
Отишао је наш најбољи пријатељ, наш глас разума у мору безумља, наш ослонац.
Говорио је да се у новинарству нашао случајно, право из студија тадашњег радија Б92 и никад прежаљене емисије о стрипу, Облачић. Али и да је све оно што је уследило постало важније.
И скоро три деценије је било важније, али Дејан никада није заборавио, нити запоставио своје стрипове, музику, филмове, књиге - све оно што га је чинило Дејаном коме смо се дивили, кога смо волели и коме смо увек веровали.
И ништа га није заустављало - ни претње, ни опасност, ни болест - ни, како би он рекао, та проклета и неизбежна технологија. Смејали смо се до суза када смо током ББЦ обуке у јануару прошле године схватили да смо једну од вежби - снимање интервјуа мобилним телефоном, ми „матори" извели потпуно погрешно - уместо да снимамо саговорника, снимали смо сами себе.
Често смо причали да би требало сва та искуства преточити у књигу, или их макар негде забележити. Јер, много се тога олако заборави.
Али Дејана не можемо да заборавимо. И нећемо. Биће са нама у свакој речи коју будемо написали, у сваком снимку који будемо направили. Биће ту и када будемо гледали нове епизоде Игре престола и читали нови роман Џона Ле Кареа.
Биће ту, са својом породицом, и са нама, другом породицом.
Комеморација ће бити одржана у уторак, 30. априла, у Прес центру Удружења новинара Србије (Кнез Михаилова 6) у 10 часова.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.