Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Шта данас значи питање на споменику „Зашто“
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

25. 04. 2019.

Аутор: Мирослав Бојчић Извор: Данас

Шта данас значи питање на споменику „Зашто“

У ноћи између 22. и 23. априла 2019, у 2:06 минута, навршило се 20 година од жртвовања радника РТС-а који су упркос важећој наредби о њиховој евакуацији остављени да погину у ваздушном нападу НАТО.

Једина могућа сврха тог жртвовања несумњиво се налазила у сфери државне пропаганде. У сваком другом смислу нико није могао да верује да би му тај чин могао донети неке друге користи. Дакле, шеснаесторо људи подметнути су да погину да би били искоришћени, то јест да би њихове сени биле упрегнуте у званичну пропагандну машинерију.

Стога је ту реч о двоструком злочину војнополитичке врхушке Србије и њених пропагандиста, при том злочину који није завршен и који се понавља са сваком новом употребом (злоупотребом) тих смрти, и новим и новим покушајима, који не престају, да се та бесмислена и непотребна погибија мајстора тона, техничара у мастеру, видео-миксера, шминкерке… претвори у нешто што није била, у „смрт новинара на радном месту“, у „борбу наших колега за истину“, а да се тим чином ревизије стварности јадне жртве истовремено претворе у вечне слуге и заступнике својих убица и њихове идеологије (безумља).

Та накнадна употреба смрти њихових ближњих, увек изнова, и претварање конкретних лица њихових милих у пропагандистичке утваре, вероватно је нешто што живот породица жртава чини несносним. Утолико пре јер те породице више немају никаквог разлога да верују да би ова перверзна игра једног дана могла да престане.

Њихова једина одбрана од немилосрдног насиља којем су изложене је борба да друштво спозна истину о злочину и да одговорност буде судски утврђена. О судским консеквенцама, међутим, које би поднели наредбодавци и инспиратори злочина, ни данас, читаве две деценије касније, нема ни говора. Дубока држава подигла је око себе зидове савршене контроле штампе и потпуног имунитета. Тужилаштву не пада на памет да макар симулира процесуирање јасних, необоривих доказа да врхушка не само да је знала да ће РТС бити гађана, него и да је тачно знала када, док српска јавност, живећи и даље у епохи распадања јавног морала, с муком покушава да се присети шта је то уопште ратни злочин, немајући заправо ни афинитета ни живаца за ту неугодну тему.

Поштена истрага, дакле, није вођена никада. Управо зато јер она у правој, врло краткој линији води до срца дубоке државе, до појединаца који већ 30 година одлучују о животу и смрти на тлу Југославије (а то је вероватно и разлог што новинари већ две деценије не показују неко интересовање за ову тему). А да је истрага вођена, она би одмах показала да су се техничари РТС-а нашли у згради упркос важећој наредби да буду евакуисани (за коју нису знали) и упркос званичној најави НАТО да ће извршити тај напад, да је за контролу извршења наредбе о евакуацији било надлежно Министарство одбране, непосредно пук.

Петар Пајчин, да је војни врх претходно разматрао Натову најаву напада на РТС, али да ништа није предузео, да ништа није учинио ни кад му је јављен тачан час напада (сем што је члан генералштабне Управе за морал пуковник Душан Војводић правовремено извео из зграде своју кћи), да су тај тачан час знали многи, заправо сви који ће се само који минут након бомбардовања сјатити око рушевина. Овако, пошто је истрага тек фингирана, директор телевизије Милановић пристао је да буде проглашен изолованим кривцем, да би се номенклатура спасла.

Одлучујући о изгледу споменика својим милима на Ташмајдану, породице су одлучиле да на њему стоји само једно питање: „Зашто?“. То питање тада је значило: „Зашто сте их оставили да погину?“, значило је (упућено НАТО): „Зашто сте их убили, њихова смрт била је апсолутно непотребна?“, а упућено људима и Богу значило је: „Зашто сте допустили да се ово деси?“

Породице су у међувремену са сигурношћу прозреле одговоре на сва та питања. Лишене илузија о људској солидарности, њихово једино „зашто“ данас гласи: „Зашто не кажете истину и допустите да сени наших драгих почивају у миру?“

То питање нама свима могло би, пак, да гласи: „Зашто смо и даље слепи и непокретни?“.

Аутор је публициста и новинар

 

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси