Вести

10. 02. 2019.

Аутор: Јасмина Добриловић Извор: Цензоловка

Оља Бећковић: Да, зваћу Александра Вучића у Утисак недеље

За ове четири и по године од када је Утисак недеље скинут са Телевизије Б92 (данас О2), Оља Бећковић, како је рекла у интервјуу за Цензоловку, није ни помишљала да ће поново радити ту емисију. Све до телефонског позива пре месец дана, 6. јануара, који је променио све.

Дефинитивно, од априла, наставља са Утиском недеље на Топ каналу који је у власништву Јунајтед групе и доступан је од 2017. године гледаоцима путем кабловске мреже СББ, као и преко ЕОН платформе.

У интервјуу за Цензоловку Оља Бећковић говори о повратку на телевизију, стању у медијима и новинарској професији.

Цензоловка: Како се осећате сада када се после четири и по године враћате са истом емисијом?

Бећковић: Искрено, потпуно нестварно, и даље нисам сигурна да је истина иако све стоји на папиру. Кад је укинут Утисак, јавност је све то брзо разумела. Доживела је то не само као укидање једне емисије, то је било много више од тога. Људи су разумели да је стављена тачка на то што је та емисија представљала, да је послата порука да нема више тога, нема дијалога, нема разговора, нема могућности.

Они су забраном Утиска једним потезом забранили и још 200 људи који су се појављивали у емисији, за које смо после видели да се више нигде нису појавили до дана данашњег.

Мислим да је мало ко то регистровао, тај број људи који не можеш више нигде да видиш. Просто је цео један мислећи свет забрањен и укинут. То је постало као некакав мит, људи говоре „кад се Утисак врати, тад ћемо знати да је кренуло нешто ново“.

И то што се Утисак враћа може да значи да се враћа нешто нормално. Не смем ни да мислим о томе јер то не треба да буде моја ствар, та шира слика како ће тај повратак људи да препознају. Сада бих морала да се концентришем на то да радим емисију најбоље што умем, а нека људи то тумаче како се њима тумачи.

Цензоловка: Хоће ли бити некаквих новина у формату емисије?

Бећковић: Ја мислим да је ужасно важно да се не мења ништа. Људи чекају Утисак недеље са којим су живели недељом и не знам зашто бих им ја сада нудила нешто друго.

Е, па не, емисије ће бити!

Цензоловка: Сећате се протеста испред зграде Б92? Како сте до сада доживљавали чињеницу да у Србији заправо не постоји место где можете да радите емисију?

Бећковић: Мени је било потпуно јасно да не може нико да ме зове. Не, нисам веровала да ћу поново радити емисију. Ја сам позив са Топ канала добила 6. јануара око два после подне. Пре тога ми није падало на памет, нисам мислила да ћу икад више радити Утисак. То је било толико изненада. А 54 године су доста озбиљне године за повратак.

Цензоловка: Имате ли идеју кога ћете звати да гостује у првој емисији?

Бећковић: Било би најлакше кад би одмах могла да буде друга емисија, и то није лоша идеја. Јер питање свих питања јесте ко ће бити први гост и унапред знаш да ко год да буде први, да ће да се питају што баш он.

Без обзира на то што се ово зове „враћа се“, можемо да кажемо и „наставља се Утисак недеље“, тако да ће се наставити по истој логици по којој је и трајао. Гости ће бити они који су те седмице због нечега били важни и који могу да говоре о теми која је те недеље била главна и која је оставила најјачи утисак.

Цензоловка: Мислите ли да ће политичари из владајуће гарнитуре пристати да буду гости?

Бећковић: То ће искључиво зависити од њих.

Цензоловка: Хоћете ли звати председника Александра Вучића? Причали сте о томе да вас је једном назвао и рекао вам да више никада не окренете његов број.

Бећковић: Постоје различити ненормални одговори на то питање, али једини нормалан одговор је: Да, зваћу га. На њему је да донесе закључак да ли ће да долази, да ли ће дозволити да његови долазе, да ли ће та забрана остати на снази.

Она важи и за Н1 и за све наше колеге које се баве овим послом и покушавају да га раде нормално.

То је за све нас велики проблем, али и то је једна замка. Јер ти желиш да радиш свој посао професионално, ти желиш да разговараш са две стране, а онда они одлуче да неће да долазе и проглашавају те за опозиционог новинара, оптужују те да разговараш само са противницима власти.

И шта ти ту можеш да радиш? Ти можеш да кажеш: ОК, ако ви нећете да долазите и ако ја не могу да разговарам са две стране, онда ништа нема смисла, тако да неће ни бити емисије.

Они те утерују у ту врсту размишљања: ми ћемо да уређујемо програме и твој живот, ми ћемо да доносимо те одлуке уместо тебе.

И онда ћемо да кажемо: То је бесмислено, каква је то емисија у којој нема два мишљења?! Пошто ти нећеш да дођеш, онда је једино решење да те емисије нема.

И онда кад схватиш да то тако функционише, онда кажеш: Е, па не, емисије ће бити!

Па сад, ако ви хоћете да дођете, можете да дођете. И добро је да постоје такве емисије у које ће и они једног дана моћи да оду, кад им досади ово где су сваки дан. Да промене средину.

ОЉА БЕЋКОВИЋ

У новинарство је ушла 1991. године, са идејом да оно што је већ тада постао њен живот – свакодневно праћење политичке ситуације у земљи – претвори у професију. Позвала је уреднике Телевизије Студио Б и предложила им да постане део њиховог тима.

Мада по образовању глумица, релативно брзо после почетка приказивања Утиска недеље постаје једна од најпознатијих новинарки у земљи, а њена емисија, оспоравана и слављена, временом постаје култна и веома утицајна. Свако ко је желео да буде добро информисан није пропуштао Утисак недељом увече.

На Студију Б ради од 1991. до 2002. године, када прелази на Б92. Од 1997. године емисију ради у продукцији ПГ Мрежа.

Сваке недеље би угостила три (мада понекад и само једну) особе из јавног живота, са којима је разговарала о најважнијим темама које су обележиле претходну седмицу. Гледаоцима је омогућавала да се уживо укључе у емисију и да гласају за утисак недеље кроз предлоге које је нудила.

Али од септембра 2014. године, уместо наставка емитовања на ТВ Б92 (после летње паузе) Утисак се више није приказивао. Бећковићева је тада изјавила да јој је емисија укинута, као и да је тадашњи премијер, сада председник Србије, Александар Вучић одговоран за то.

Престанак емитовања Утиска недеље на Б92 Оља Бећковић је видела као притисак на медије какав није постојао ни у Милошевићево време. Испред некадашње зграде Радио-телевизије Б92, која је у међувремену променила и име (сада Радио Плаy и ТВ О2) и власника, одржани су протести, уз подршку политичара и јавних личности, али то ништа није променило.

Од тада је за Продукцијску групу Мрежа радила емисију Морам да кажем, писала за Блиц и НИН.

Зашто, људи, вичете?

Цензоловка: Како вам изгледају емисије у којима можемо да видимо обе стране, али у којима нема пристојног дијалога, као што је Упитник?

Бећковић: Извесно је да ће да осване та недеља кад ћу ја да се појавим у студију и о томе сада размишљам на неки другачији начин. У смислу да су се они тако обучили – представници власти и владајуће странке – они су се страшно обучили како да не одговарају на питања. Очигледно је да имају врло јасне инструкције. Не може сад да испадне да случајно Весић гостује у некој емисији у којој никоме није дозволио да говори, а да сутра дође Мартиновић и да уради исто.

Неки њихов штаб за односе с јавношћу је рекао да је то рецепт: ви ћете говорити нон-стоп, ви ћете да вадите папире, да галамите, и нећете дозволити да се којим случајем чује неки аргумент. Они су научени да гуше и искључују сваку могућност нормалног разговора.

У том смислу, мислим да је потпуно необазриво и не потпуно тачно оптуживати новинара, јер то су неке ситуације у којима не знаш шта да радиш. Деликатно је и не знаш како да не постанеш као и они.

Цео концепт је да се од свега направи циркус и кафана. Као гледаоцу, мени то постаје неподношљиво и сигурна сам да ја нисам изузетак. Мислим да људи то више не могу да гледају, и то није случајност.

Вика је промовисана као мера говора, сви вичу. Зашто, људи, вичете? Сад би требало да постоји нека нова обука за новинаре, шта да раде кад неко виче. Страшно је битна подршка, то је телевизија, ти мораш да имаш подршку камермана. И ту се тачно види та контрола медија. Ти можеш да имаш најбољег новинара у студију, али ако је један од сниматеља уплашен, ако један од сниматеља од неког добија директиву у слушалицу: „дај ми Мартиновића“, ти можеш да радиш шта год хоћеш.

Телевизијска емисија је један организам у ком учествује десет људи који морају да буду на истом задатку, а то је да направе пристојну емисију, а не да навијамо. И то је проблем.

Цензоловка: Након, како сте изјавили, забране Утиска недеље на Б92, враћате се на телевизију која се емитује путем кабла. Раније сте одбили да радите за Б92 инфо и као разлог сте наводили то што тај канал није имао покривеност на територији целе земље. Какав је сада план да дођете до шире публике?

Бећковић: Ја никад у животу нисам изјавила да ја нећу на кабл, нити да нећу да идем тамо где нема покривености. Нисам добила понуду да идем на Инфо канал, већ сам добила уцену да ми, ако одбијем да идем тамо, неће дати да у међувремену радим емисију на основном каналу.

Није била ствар у томе да нећу на Инфо канал, већ нисам хтела да ме уцењују. Мени је било јасно као дан да сам тиме требала да потпишем сопствену забрану и укидање, јер се тада знало да је СББ већ донео одлуку да скине Инфо из своје понуде, и то су знали они који су ми то и нудили.

Тад су биле приче како само ја треба да кренем прва, па ево сад ће одмах цела информатива. То се никада није десило.

Нико ме није звао

Цензоловка: Да ли вас је у међувремену неко звао да радите на некој познатијој телевизији?

Бећковић: Не, не, апсолутно не. Нико ме није звао. Био је онај циничан позив Жељка Митровића који не рачунам, али ме нико није звао.

Цензоловка: Шта то говори о медијској слици у Србији? Како је могуће да ауторка попут вас, са култном емисијом која је постојала више од 20 година, није потребна Јавном сервису, рецимо?

Бећковић: Ако мене Вучић није могао да издржи на Б92 са том покривеношћу коју је Б92 имао, која логика уопште каже да би ме издржао на Јавном сервису? То су све циничне приче и о томе најчешће говоре људи који знају шта је истина.

И те приче о томе како не може да се говори о неслободи медија у ери друштвених мрежа, кад имамо Твитер или Јутјуб. Немам ништа против друштвених мрежа, али елементарна логика каже – ако је тако и ако су телевизије превазиђене, зашто онда Вучић не наступа сваки дан на Јутјубу и зашто се не скида са телевизија? Зашто се не заменимо? Зашто он не пошаље опозицију да седи на превазиђеним мејнстрим каналима, а он нек седи на Јутјубу? Хајде да видимо.

Кад смо пре четири и по године говорили да овде нема приватних телевизија и да је он власник свих телевизија, нико то није хтео да призна, и ево шта се десило у међувремену. Ево сад пре два месеца – оп, Коперникус купује две телевизије!

То је сад све његово, таква је медијска слика у којој ТВ Прва има као прву вест да је Вучић посетио бабу од 107 година и тај прилог траје девет минута! И сад неко хоће да нас убеди како то нема никакве везе са тим новим власником.

Цензоловка: Тврдили сте да је Александар Вучић забранио Утисак недеље. Да ли имате утисак да се и са другим новинарима и ауторима емисија слично догађало, да престају да раде због политичких притисака из врха државе?

Бећковић: Преко мене су укинути сви. Преко мене је демонстрирано да тако више не може. Нема потребе да после укидања Утиска ти неком новинару ставиш на папир кога не може да зове, нити да неком објашњаваш шта све не сме да пита.

Одлуком да забраниш Утисак недеље, ти си рекао да су забрањена питања, да је забрањен разговор, забрањено је другачије мишљење, забрањена је аргументација. Дозвољена је пропаганда. Ко хоће да ради – нек ради, ко неће – може да се слика.

ТО ЈЕ МОЈ ЖИВОТ, ДА ГЛЕДАМ, СЛУШАМ, ДА СЕ РАСПИТУЈЕМ

Цензоловка: Нисте, после свега, напустили новинарство. Шта вас то тера да се и даље бавите тим послом упркос томе што сте у недавној колумни за Блиц саветовали „децу“ да иду одавде зато што се овде ствари неће променити набоље?

Бећковић: Мора да се деси да ствари крену набоље. И кад сам писала то за децу да иду, пре свега сам мислила на то да деца оду одавде да би нас натерала да се пробудимо и да направимо нормалну земљу у коју могу да се врате. Толико смо анестезирани, толико смо убијени у појам да мора да се деси неки мотив да би човек устао и рекао да ово више мора да се промени.

Уопште ме није занимала политика кад сам почела овим да се бавим ’91. године. Тада сам гледала Студио Б и видела како може да се разговара и како неки људи могу слободно да говоре. Гледајући Лилу Радоњић и још неке људе, чула сам како питају стварно оно што бих и ја питала.

Толико сам се примила да гледам Скупштину и Студио Б, то је директно постао мој живот. И онда сам сама звала Студио Б и питала могу ли да дођем код њих јер сам укапирала да кад све то радим о сопственом трошку и из љубави, да би било добро да тај свој живот преточим у посао.

То сам урадила и то је остало до дана данашњег тако. За ове четири године нисам променила своје навике ни на један начин, то је мој живот, да гледам, слушам и да се распитујем. И то се не мења, имала ја емисију или је немала. У том смислу ми ни повратак није ништа необично.

Ко ће да те чује, ко ће да те заштити?

Цензоловка: Осећате ли се као да сте сада на почетку, као када сте радили за Студио Б? Можете ли направити паралелу са почетком деведесетих из угла ауторке Утиска недеље?

Бећковић: Слободан Милошевић је дозвољавао да људи долазе на Студио Б у емисију, а да ли ће 2019. бити могуће да имамо две стране – видећемо. Деведесетих је то било могуће. Предлози за емисију не фале, на исти начин их има дневно по десет.

Цензоловка: Кад вам је било најтеже да радите емисију?

Бећковић: Лично ми је било најтеже од момента доласка напредњака на власт. И то је био најтежи моменат и за све друге на Б92 који су трпели притиске због мене.

Цензоловка: Како гледате на колеге које посао не обављају професионално? Условно речено, на новинаре који су прешли на „другу страну“.

Бећковић: Ја не бих могла да се сетим ниједног колеге који је прешао на другу страну. Ти што су као прешли на другу страну, они су увек били на другој страни професије, на другој страни етике, на другој страни интереса јавности. Они су увек били на страни свог интереса.

Цензоловка: Да ли се осећате безбедно? Посао новинарке у овој земљи је све опаснији. Мислите ли и даље да имате статус „државног непријатеља“?

Бећковић: То ћемо видети од априла да ли ја и даље имам тај статус. Ако га немам, онда ће долазити код мене у емисију, ако га имам, онда ће се то звати издаја националног државног интереса.

Што се тиче страха, то је као да питате лекара да ли се плаши крви. Новинарство је увек био опасан посао, од кад сам почела да га радим, а ако се плашиш, онда немој да га радиш. То не иде једно с другим.

Цензоловка: Како гледате на притиске на новинаре локалних медија, посебно на случај Милана Јовановића?

Бећковић: Они су тотално незаштићени, они немају где да се појаве и да кажу шта им се дешава. А шта да очекује неко ко није на друштвеним мрежама? Ми и не сањамо шта им се дешава. И онда није фер рећи да не разумеш зашто се плаше.

Тај случај Милана Јовановића, то је Гроцка, близу је, а власт се понаша као да је та општина негде у Сиднеју. Па као „нисмо знали да тамо има неки Сима који дивља“.

Нас је председник (Александар Вучић, прим. нов.) обавестио да је један председник општине дао новац полицајцу да нађе људе који ће да запале новинара.

Замислите кад се то дешава ту (близу Београда, прим. нов.), колико има таквих места? Колико су напуштени новинари, колико има тих председника, шерифа? Ко ће да те чује, ко ће да те заштити?