Вести

23. 12. 2010.

Извор: Време

Коме звона звоне

Смрт Ричарда Холбрука у ери Викиликса – како је Цукерберг престигао Асанжа, или како је "Тајм" прегазило време

Викиликс је револуционарна појава у новинарству, док стари медији помало подсећају на црквене лидере који су својевремено покушавали да спрече књижаре да штампају књиге, јер књиге, које нису обично добро, већ посебна тајна духа, тобож смеју и умеју да пишу само свештена лица

Када је Џон Бернс, дописник "Њујорк тајмса" и добитник два Пулицера за извештавање о ратовима у Босни и у Авганистану, прошле седмице сазнао за смрт прослављеног америчког дипломате Ричарда Холбрука, учинило му се да чује "звона како звоне".

Каже да је то био случај са многима из његове генерације страних дописника, а његов колега Роџер Коен се нада да је то "звук трубе" који ће чути цела Америка, будући да је Холбрук тако "тврдо веровао у способност САД да чини добро".

Та је генерација осећала необично снажну блискост и дивљење према свом омиљеном дипломатском извору који је, опет, волео да истиче како је завршио у дипломатији само зато што "Њујорк тајмс" није хтео да га запосли.

Као државни службеник, Холбрук је написао цело поглавље Пентагон паперс, тајних докумената америчке владе чије је објављивање у "Њујорк тајмсу" убрзало крај вијетнамског рата јер је обелоданило све преваре, подлости и лажи којим се администрација служила како би америчку јавност држала у уверењу да рат може да добије, и да његову политичку цену не мора да плати.

Можда због генерацијских разлика, "Тајмсов" дописник из Лондона није показао ничег сличног осећању блискости, па ни колегијалне лојалности, када је у октобру ове године читаоцима представљао портрет Џулијана Асанжа, човека за ког неки тврде да је променио историју новинарства нацртавши нову линију фронта у вечитом антагонизму власти и медија.

Бернс је код Асанжа уочио дегенеративне промене: учинило му се да је реч о личности која пати од такве "маније величине" да јој се ствари "привиђају".

У Бернсовом сећању на Холбрука, напротив, нема анегдоте у којој се службеници у америчкој амбасади у Београду ругају Холбруковој манији величине тако што по његовом доласку јављају да је "его слетео" (the ego has landed), шаљиво парафразирајући Нила Армстронга по слетању на Месец "орао је слетео" (the eagle has landed).

Но у Асанжовом је случају Бернс изгледа погодио неки осетљиви нерв: главни уредник "Њујорк тајмса" Бил Келер том Бернсовом портрету Асанжа приписаће Асанжову одлуку да њујоршком дневнику не понуди објављивање дипломатских депеша које су потресле свет, иако их је претходно укључио у пројекат истовременог објављивања војних обавештајних података из Ирака у четири водећа светска листа.

Асанж се, уместо "Тајмсу", у Америци обратио "Вол стрит џурналу" и Си-Ен-Ену, али су га те две редакције одбиле, док се "Њујорк тајмс" ипак домогао депеша уз помоћ оданог "Гардијана".

И главни уредник "Њујорк тајмса" гаји извесне резерве у односу на Асанжа: жели да објављује његов материјал, не пориче му, за разлику од Стејт департмента, статус новинара, али има потребу да подвуче како Асанж није "његов тип" новинара, нити је Викиликс његов "тип" медијске организације.

Бивши главни уредник Вашингтон поста и такође добитник Пулицера, Стив Кол, вели да деловање Викиликса представља "субверзију" и "вандализам инспирисан Првим амандманом на амерички Устав" (то је онај који гарантује слободу говора).

Један други колумниста "Вашингтон поста" Марк Тисен пише да је Викиликс "злочиначка, а не медијска организација", док конзервативни колумниста "Тајмса" Дејвид Брукс страхује да ће Викиликс "нашкодити глобалној конверзацији" због Асанжовог старовременог "анархизма".

Слична се подела, мада не тако оштра, оцртава и у Европи, у којој функционер Међународне федерације новинара велича Асанжа, док се функционер Европске федерације новинара пита је ли Викиликс новинарство или тек "веб активизам".

Кукавичка одлука: Ту је, као шлаг на торту, пала и одлука главног уредника "Тајм магазина", Ричарда Стенгела, да за "Тајмово" Лице године изабере не Џулијана Асанжа, који је неумољиво водио на челу листе од десет особа за које се гласало путем интернета, већ творца Фејсбук мреже Марка Цукерберга, који је до краја трке за Лице године остао десети по броју читалачких гласова.

Џејкоб Вајсберг, главни уредник алтернативне Слејт групе, назвао је "кукавичком" одлуку да Цукерберг понесе титулу, али је Стенгел свој избор двадесетшестогодишњег милијардера бранио аргументом да ће Фејсбук дуго трајати, док Асанж можда неће ни пет година.

Уследила је дебата после које је Стенгел вероватно зажалио што је од свог неконтроверзног, Фејсбук избора, направио још много већу контроверзу.

Но "Тајм" је, и не хтијући, медијску дебату вратио тамо где јој је заправо и место: на слабости традиционалних медија и то у чему их Асанж угрожава.

Старим медијима тираж и утицај незаустављиво опадају, а они се, као пијани плота, држе теорије да је посреди само криза "пословног модела" и чињенице да су се рекламе преселиле на интернет. Потценили су промене које је донео отворени, демократизирајући карактер интернета у односу на старовремени концепт новинарства као одабране професије у којој су новинари попут свештеника који одлучују шта је пастви потребно, као неопходни посредници између извора и корисника информација.

Викиликс је револуционарна појава у новинарству, док стари медији помало подсећају на црквене лидере који су својевремено покушавали да спрече књижаре да штампају књиге, јер књиге, које нису обично добро већ посебна тајна духа, тобож смеју и умеју да пишу само свештена лица.

Викиликс духом подсећа на Џона Вилкса, који је својевремено надмудрио британску забрану да новине преносе оно што се у британском парламенту дешава (на прапочетку ове професије, новине је требало да служе само за пучку забаву и у таблоидне сврхе).

Викиликс је први медиј који истински нема ни држављанства ни домовине, ни седишта, ни штампарија нити одашиљача, већ представља неку врсту "конфедерације добровољаца и веб сервера" отпорну на традиционалне концепте заштите националног интереса.

Викиликсова једина домовина је интернет, те је и Асанж заправо грађанин интернета, па су и оптужбе да је субверзиван заправо дубоко основане. Он само на речима прихвата "легитимну улогу тајни" и право државе да их штити, али се понаша као да државама још у старту треба одузети сваку шансу да злоупотребе тајност.

Из његових тврдњи произилази да верује да државе неће учествовати у злочинима против човечности, нити их прикривати, ако њихови лидери буду знали да сваког дана могу да буду откривени. Но и традиционални медији имају нешто што је Асанжу преко потребно: способност провере, анализе, контекстуализације, дистрибуције. И изнад свега, Асанжу су традиционални медији потребни јер имају етаблираност, кредибилитет и репутацију, све оно што њему, као одметнику из елите, недостаје.

Користећи као мамац ексклузивност својих информација, Асанж је за партнере добио медијске куће које својим постојањем истовремено директно угрожава, и то тако што на видело износи њихову уклопљеност у естаблишмент, њихов пристанак на статус кво, њихово саучесништво у спољнополитичким пројектима попут оних на којим је каријеру "булдожера" у земљама трећег света изградио Ричард Холбрук.

Другим речима, њихов пристанак да чувају Холбрукове тајне како не би угрозили легитимне америчке националне интересе; њихово припадништво малом, ексклузивном клубу чије тајне чувају.

На истом задатку: Ни за кога ко је деведесетих година живео на нашем простору није новост да су се амерички извештачи и дипломате осећали као чланови истог борбеног братства у југословенским ратовима сецесије, да су деловали из истог рова, да су се дружили и понашали као да су на истом задатку.

Можда и није тако необично да се земљаци, школовани на истим школама и брифовани на истом поимању националног интереса, на страном тлу под истим околностима сврставају на исту страну. Но кад је о штампи реч, упадљиво је било то да су се новинари водећих, такозваних мејнстрим медија, као по правилу поистовећивали са америчким естаблишментом, док су атипични, другачији тонови увек стизали из мањих, алтернативних медија (тако је сада познати амерички новинар Џереми Скејхил, који је раскринкао улогу америчких плаћеника у безбедносној организацији Блеквотер у Ираку, догађаје на Косову и НАТО бомбардовање Југославије доживљавао и описивао веома другачије од својих колега из "Њујорк тајмса" и "Вашингтон поста", примера ради).

Ако историчари новинарства једног дана буду прочешљавали анале америчке дипломатије и поредили извештаје западних амбасадора са тла бивше Југославије са у исто време објављиваним извештајима у елитним западним медијима, вероватно ће уочити значајне подударности у тону, речнику, аргументима, избору чињеница са терена.

Џулијан Асанж не припада Џоновом, Роџеровом и Ричардовом клубу, и у томе је његова снага и истовремено његова субверзија. Када су се Холбрукови журналистички саборци из наших ратова лирски осврнули на заједничке тренутке, сазнали смо да су се и породично дружили: Холбрук је једне године на Филипинима, после бекства Имелде Маркос, провео Џона Бернса и његову жену кроз Малакананг палату и њене приватне одаје.

Бернс каже да је био баш луцкаст и да се измотавао са Имелдиним ципелама и умотавао главу у њене свилене мараме.

Коен се сећа тренутака са Холбруковом женом Кати Мартон, новинарком и председницом њујоршког Комитета за заштиту новинара, оног истог који је одбио да медијским радницима убијеним у НАТО бомбардовању РТС-а призна статус новинара, па је тако у аналима ове невладине организације остало записано да је у Србији од новинара током бомбардовања страдао само Славко Ћурувија.

У Асанжовом се свету таква савезништва једноставно не склапају: зато је он могао остати тврда срца на аргумент Хилари Клинтон да је објављивање дипломатских депеша ударац не само на Америку него и на читаву међународну заједницу. И зато је он можда спасоносни појас који је судбина добацила нашој професији у нашем времену. Макар то "Тајм" и не видео.

Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара србије