Вести

21. 05. 2010.

Извор: Сведок

Искрено да вам кажем - ко ме шљиви

Поштовани читаоци, ово што сад читате, разликује се од онога што сте до сада слушали и читали, и што ћете и убудуће слушати и читати о медијима у Србији.

Све због мале чињенице да једино ја, од свих новинара и уредника у Србији могу, слободно и гласно, да кажем ко је, именом и презименом, оснивач и власник новине коју уређујем и водим недељника „Сведок". То сам, именом и презименом ја, Владан Динић. То ,,што сви знају" је у реду, али важније је, може да се лако провери и утврди! Што, код већине других новина није могуће. Чак ни они који се ових дана посебно боре за „српску индустрију штампаних медија" не могу да вам гласно кажу ко је власник листова у којима они раде, и које уређују? Ова поражајавућа питалица доводи нас до главног питања свих питања ко су, прави власници медија у Србији?.

Питање је просто, али одговор је очито тежак!? Уз то, већини (власника) и не одговара да се о томе пише и говори. Недавно сам на ову тему говорио и на трибини на Факултету политичких наука. На истој трибини, поред мене, требало је да учествују: Драган Јањић, заменик уредника „Политике", Веселин Симоновић, уредник „Блица" и Ђоко Кесић, уредник свих издања „Преса". Нећете веровати, упућенији се неће изненадити, пред стотинак студената на трибини, иако су претходно сви потврдили учешће, појавили смо се само Драган Јањић и моја маленкост Уредника „Преса" и „Блица", који сада бране српску индустрију штампе, није било. Један се, додуше, оправдао, а други се није чак ни јавио...да не долази?!

Могуће да стварно нису могли да дођу, алипре ће бити, да нису знали одговор, ако их неко пита: ко су њихови власници?! Одавде, са Кипра или из Холандије... Истина, ту негде је и Швајцарска Међутим, читам, расправа око медија, се наставља. Удружили су се „издавачи најтиражнијих српских дневних и периодичних новина" и упозоравају владу да ВАЦ ствара монопол. Ма шта кажете? Јел могуће? Монопол у српским медијима и дистрибуцији? Ма, хајде! Ко би рекао?

Када сам у текстовима и коментарима у „Сведоку", али и другде, о томе говорио и писао, већ годинама нико није нашао за сходно ни да реагује!? Додуше, могуће да ја то и нисам баш најбоље објаснио, па су формулацију „монопол у српским медијима" неки (који одлучују о судбини медија у Србији) изгледа схватили као да „Сведок" има монопол, пошто је, и то не могу никоме да оспорим, једини просрпски медиј на овим просторима, али и новина у којој све опције могу да кажу, ако имају шта да кажу...

Можда је зато, после сваког мог написа о стању у медијима, долазило до проблема са „учитавањем" издања „Сведока" по продајним ланцима, уплатама, свакојаким другим глупостима којима може да се малтретира само неко ко нема заштиту домаћих бизнисмена иформалних централа на Кипру, Сејшелима или у Холандији, као што је случај код већине (пре)осталих новина у Србији...

Колико год се надао а, верујте, веома се надам толико и сумњам да ће се поновним оживљавањем обрачуна „Новости ВАЦ" доћи до коначног одговора. Као што сте и сами видели, месец дана након „отварања" приче, када је Цане оптужио Бека и Мишковића да су му узели 50 милиона за наводну куповину „Новости", приде Луку Београд, цела прича је нестала из медија. Али, говорећи на трибини ФПН, рекао сам студентима да ће се, када одређеним круговима буде требало, поново покренути та прича, као што је случај са свим важним питањима у Србији, али и да без отварања досијеа продаје „Политике", нема праве расправе о стању у медијима.

У чему је суштина, када су у питању новине? По мени, у независности, али пре тога и у поштовању правила игре! Шта то значи?! То значи, да можете слободно да прикупљате информације, истражујете и објављујете текстове, без тога да Вас неко зове и прети, или вам диктира шта и како да пишете, што је деведесетих био спорадичан случај, а данас се ради на софистициранији, рекао бих, перфиднији и подмуклији начин.

Раније су биле новине ,,ЗА" и ,,ПРОТИВ" Милошевића. Тачно се знало. И тачка. Да би се знало то што се, наводно, данас не зна значи: да у импресуму новинејасно стоји име и презиме власника новине, да се препусти тржишту да одлучује (где су сад либерали у Србији?) о новини, а не тајкунима и разним домаћим и страним владиним/невладиним организацијама да спонзоришу новине, а да се те исте новине диче самосталношћу и независношћу. да се не манипулише огласима, пре свега државним (јавна предузећа) и да тако политичари „стипендирају" одређене новине. да се држава озбиљно посвети решавању проблема дистрибуције новина.

Ово последње је, можда, читаоцима који нису ,,у новинама" мало познато, али новине у Србији су делом, фактички, у власништву дистрибутерских кућа које имају много киосака, попут „Футуре плус" којује држао Цане Суботић, попут „Штампе" коју је држао Шарић, а данас ВАЦ. Нисам очекивао да ће после 5. октобра да крене ,,мед и млеко", али, верујем да нисам једини када то кажем очекивао сам да после 5. октобра не буде више оних који су фаворизовани и оних који се намерно спутавају спутавају, барем када су у питању медији. Поготово ако имамо у виду чињеницу да је власт после 5. октобра дошла на ту позицију управо на таласу подршке медија међу којима је био и „Сведок", премда су то политичари одмах заборавили (поготово кад су дошли, или који сујош на власти). Нажалост, држава и данас има своје медије.

Неки водећи политичари су уплетени у многе медије, државни огласи и приватни преко пробраних маркетиншлкх агенција које, опет, држе људи блиски или из врха власти дају се пробраним медијима и само се одређени, опет пробрани медији, протежирају на телевизији као релевантни и пзбиљни, иако то нису, ни по тиражу, ни по темама. Наши политичари и бизнисмени под истраживачким новинарством признају само оно где се медији диве њиховом лику и делу: не трпе критику и чим објавите нешто против њих они се, у најбољем случају Ијуте, у најгорем, и не тако ретко свете. Како вам се свете? Преко (не)давања огласа.

Већ се гласно говори ко има „ Телеком Србије" за огрлашивача, тај се спасио. Али, да бисте имали „Телеком", није битно то што је ваш тираж већи од неких других новина где редовно иду огромни Телекомови огласи (и паре), већје битно да сте блиски људима који имају монопол на огласима у Србији. То није случај само са „Телекомом" већ и са свим државним огласима, али и приватним, јер они и приватне огласе упућују у „своје медије", преко својих маркетиншких кућа. Питање за милион долара гласи: какав је интерес државе да даје онолике „државне" огласе у, рецимо, дневну новину која се дичи једино својом, наводном, грађанском провинијенцијом (уме да буде и до десетак страна огласа) када та новина нема тираж?! Једино разумљиво објашњење је да „нико" не би видео тај оглас, па да се нешто прикрије...

У чему је проблем са дистрибутивним кућама? У томе што их држе сумњиви власници, али и у томе што не плаћају. Ми из новина, ево, зајаукали су највећи, не можемо им ништа, а држава неће да се укључи, бар да саслуша у чему и где је проблем и где су могућа решења. Једноставно, дистрибутивне куће, али и велики продајни ланци који продају наше новине, а не плаћају ништа за њих. лли бар онима који их не хвале... Ако им обуставимо давање новина штета је на новинама, нема где да се продају; ако их тужимо они вас склоне са киосака, или рафова; Истина по Закону не би смели, али док наша „ефикасна" држава и „реформисано правосуђе" то утврди, ако жели да утврди новина је изгубила и тираж и читаоце.

Незамисливо у Европи је а код нас је то, наравно, најнормалније ,случај да издавачи и власници новина имају свој дистрибутивни ланац! Међутим, тога код нас ирна: Немачки ,,ВАЦ", који је купио „Политику", купио је и дистрибутивну кућу „Штампа", а сад „највећи" тврде и „Футуру плус", која је иначе у дебелом минусу. За претходног власника „Штампе", по другом основу познатог, Дарка Шарића, се у упућеним круговима говори да је у време управљања „Штампом" (илити Футуром, ко ће знати, покренуо лист који се звао „КОД", који је излазио веома кратко али зато на најбоИјем папиру по потпуно неисплативој, такозваној „дампинг" цени. То није једина новина која је ишла по дампинг цени. Ту су и друге. Једна је и даље на киосцима, дебела, премазна и празна, под идејом човека који је, убеђен сам, привремено на слободи, али то га не спречава да се и даље бави издаваштвом, или прањем лове... Где је ту била држава да реагује? Медији нису било која фабрика, илипредузеће. Медији су једна од кључних полуга слободног, демократског и критички настројеног друштва. На питања ко је и како куповао медије у власништву државе прво и пре свега „Политику", па све остале требало би да нам одговоре и министри културе и информисања у прошлом владама, као и министри који су били на челу ресора за приватизацију Александар Влаховић и Предраг Бубало, којима је а обојицу их знам, па могу да кажем добро им је кренуло и за и после министарског мандата. Један од њих двојице, кога се сећам како је пеглицом долазио да купи „сутрашње новине", данас предводи један инвестициони фонд и дели просторије са једним утицајним бизнисменом, али по новине, увече, не долази лично стижу момци у џиповимал?

Због чега то све не ваља? Због чега је (било) опасно што су Цане и Шарић (ако су само они) ушли у дистрибуцију? лли, зашто и коме смета да се тачно зна које власник ког медија? Ко је и како продао „Политику" (што се, додуше зна, али је помињање тога, овде јерес?! Да ли, и који, политичари стоје иза неких новина...?! Не може. У том случају било би све, ипак, другачије? Овако, данас имамо ситуацију да медији више не служе да информишу, већ да дезинформишу, па и да рекетирају. Вести које се пласирају нису објављене онако како значај информација које садрже налаже, већ су штампане и пласиране онако како одговара од реденим утицајним групама и људима.

Таква ситуација је опасна за све новине, али многи медији то не схватају. Ипак, оваква ситуација понајвише је, тренутно, опасна за оне који нису заштићени, ни у рукама великих бизнисмена, политичке стране, Сорош фондација, НВО... „Сведок" потпуно сам. Са својим читаоцима. И грца...посрће... А то значи: без ичије заштите, патроната, повољних кредита, огромних огласа...скривања на киосцима...

„Сведок" је, част изузецима, да не грешим душу, можда међу малобројним новинама које живе искључиво од својих читалаца, тј. одпродатог тиража... Пошто је „Сведокова", дакле и моја лична ситуација таква, намеће ми се питање : шта је требао да (у)радим када мени, илити „Сведоку", „Бега пресс" у Подгорици, БИНА у Бањалуци, „Пресинг" у Београду, илити „Футура плус" (све те побројане фирме су у стечају), нису платилипродате новине? Које мене ту штитио? Да тужим Цанета Суботића?! Тинку Ђурановић, Младена Спасојевића... Коме? Оним истима који су им омогућили да имају дистрибутивне куће?! Да повучем новину са киосака који имају одличну локацију и који покривају велики део Србије? Е, то сам и урадио и зато и ја, а и читаоци, трпимо огромну штету. Сећам се састанка код тадашњег министра финасија Млађана Динкића, пре увођења ПДВ-а, када је примио нас 19 што главних уредника, што директора и већина је била за „нулту" стопу ПДВ-а, осим „Блица" и „Новости", који су, сад, у апелу јавности, ваљда први пут у нечему сложни.

Шта медији могу да ураде да би помогли себи? Ништа! Јер, нема (више) ко. Осим мени, чини се, можда ми се само чини, никоме није стало да се ствари рашчисте на тржишту?! Многима то не одговара. Уосталом, због чега би то решавали када су ,,НН власници" главних медија, дистрибутивних кућа и власт, и садашња и бивша, у дилу?! Тако они сами себи договарају када ће коме да плате и шта; сами пребијају дугове преко других фирми; деле огласе међу собом; преко својих банака обезбеђују једни другима кредите...

Ту долазимо до следећег питања који су то независни медији у Србији? Они који се диче својом грађанском провинијенцијом и наводном критичношћу, и независношћу? А једино не зависе од читала које и немају? Они који излазе захваљујући томе што добијају паре од спонзора из иностранства и преко пројеката и огласа које им намерно дају одређени кругови у власти?! Када је „Сведок" конкурисао за пројекат у Министарству културе, госпођа Наташа Лесандрић, помоћник министра културе за медије, рекла ми је да је пројекат одличан! Међутим, када је објављен списак оних који су добили паре за пројекте, не би требало бити много паметан да погодите који су то медији они који и овако добијају лову ,,са стране". Госпођа Лесандрић, с којом сам се дотад, чуо скоро свакодневно, чак и радо дружио, или је променила мобилни, па ми се не јавља, илије заборавила мој број! Власт је власт! Када је реч о новинарима медија који мисле да једини имају право на независно новинарство у Србији па њихови новинари су направили свој монопол у медијима! Кад имате политичке емисије на ТВ, унапред знате из којих редакција су новинари позвани. Специјалисти опште праксе. Само их нема на неком каналу веш машина, или их има и тамо, али веш машину ретко укључујем....

Такође, треба имати на уму и многе новине које су покретане са много већим новцем (туђим, наравно!) и великим амбицијама (да се лова пропере) успешно су пропале. Да ли вам је сада, драги читаоци, јасније како стоје ствари у српским медијима?! Све унапред договара и прописује одређени круг Ијуди, ма колико личило да су међусобно супротстављени. Ништа се суштински није изменило од 2000. године, када су медији у питању само је горе. А „Сведок"? Искрено да Вам кажем ко ме шљиви! Када се ишло у Будимпешту деведесетих по паре, нисам ишао, а многи, данас „угледни независни новинари" јесу. Када су разни, и пре 2000. године, долазили да нуде новац и из иностранства и Ијуди из режима којије тада био на власти, и они који су тек хтели да буду на власти нисам хтео.

„Сведок" ни тада, ни данас, не добија паре ни од државе, нити добија огласе, нити добија пројекте и спонзорства из иностранства, за разлику од бројних новина које се представљају као лучоноше независног новинарства у Србији. Ипак, за разлику од већине у медијима у Србији могу потпуно слободно као једини власник новине чије се име зна да објавим шта сматрам да је за јавност важно и медијски атрактивно, без обазирања шта ће ко о томе да мисли. Та чињеница ме одржава. Још увек!? Дакле, сам, без помоћи и донација остварио сам оно што сматрам да је суштинско за новинарство независност. Нажалост, то ми се и обило о главу. Коса, паметна, то је прва схватила...

Свој идеал да будем потпуно самосталан, или да мислим да јесам високо и скупо сам платио. Да ли ће неко, то да ми призна, сутрадан или не, стварно мије свеједно. Поготово што, осим мене и Момчила Ђорговића (и Ћурувије), ниједан новинар није покренуо своју новину а даје, какотакоопстала.вволикодуго 15 година. Али су зато многи узели велике паре од других за покретање новина... aли, ко се у Србији „млати идеалима" или моралом у нашем друштву нека иде у цркву! Тешко ће добити поштовање и иметак. Метак, можда, далеко било...

Владан Динић