Вести

29. 09. 2017.

Аутор: Зорица Марковић, Марко Прелевић Извор: Недељник

Стојим уз "Врањске": Слобода медија, последњи чин

Прича о Вукашину Обрадовићу само је филтер за невесели пејзаж медијске сцене. За скаску о притисцима државе, отвореним и прикривеним притисцима, условљавањима и уценама које испостављају локални и ини моћници

Једино извесно, а неки би рекли и једино важно – за читаоце, за медије и новинаре, за друштво – јесте да се 21. септембра у Врању и околини нису појавиле Врањске. Неће изаћи ни данас. Ако је нека утеха, сајт Врањских је у уторак редовно објављивао вести, а текстови су објављени у дневном листу "Данас", али остаје утисак да пламен локалног независног новинарства на југу Србије није успео, чак ни дословно својим телом, да заштити власник и главни уредник листа Вукашин Обрадовић.

Тужно је када умиру медији, када на киоску остане празно место. (А не остане дуго празно, јер на место неког доброг листа углавном дође неки шарени, мање добар али зато подобан лист.) Још тужније је када медије убијају, ципеларе, оверавају.

А најгоре када нико не зна шта да се ради с тим. Сем да се прича и пише, па ко прочита...

Прича о Обрадовићу и његов вапај, због Врањских и због других, само је филтер за невесели пејзаж медијске сцене. За скаску о притисцима државе, отвореним и прикривеним притисцима, условљавањима и уценама које испостављају локални и ини моћници, за немушто "Новинари да ураде нешто", а на крају, испоставиће се, и за још једну малу свађу међу колегама, који не могу ни да се договоре ко су новинари, а ко "новинари".

Има она сцена у "Титанику" када гудачки квартет свира док брод тоне; у Србији се виолиниста и челиста хватају за гушу, док они који су ударили у брег сложно веслају ка спасењу, и смеју се, наглас.

Веселин Кљајић, професор Факултета политичких наука, каже за Недељник да верује у синтагму да су медији огледало једног друштва и да нема слободног друштва без слободних медија.

"Као што, нажалост, не верујем у српску новинарску солидарност, тако уобичајену свуда у Европи. Она је (опет нажалост) давно пострадала под налетима међусобних унутрашњих подела које су се с временом само продубљивале. Али надам се да је коначно дошао тренутак да се те поделе превазиђу, да се крене даље, пре свега зарад посрнуле професије. Да јој се врати дигнитет и кредибилитет који се тако лако губи. Борба за тзв. независне медије је по мом мишљењу борба за професионализам и професионалне медије. А то је ваљда минималан заједнички именитељ за све којима је стало до слободног јавног мњења и демократске политичке културе", каже Кљајић.

Славиша Лекић, први човек Независног удружења новинара Србије и наследник Вукашина Обрадовића на том месту, кроз оно што се догодило Врањским и Вукашину Обрадовићу посматра ширу слику.

"Ни у озбиљно уређеним, демократскијим и медијски писменијим земљама, не живи се од тиража. Тек овде је хаос: није никаква новост да је пословни модел у готово свим штампаним медијима у Србији у дебелој кризи. Тржиште, сужено и неуређено, одавно није никакав гарант за опстанак, тиражи су све мањи и мањи, приходи од маркетинга драстично умањени тако да су новине препуштене на милост пре свега политичким групацијама које са минималним улагањем удовољавају својим партикуларним интересима. Ако не могу да вас купе, могу да вас уцене. Ако не пристанете на уцену, послаће вам неку од инспекција, пореску или радну, свеједно. А овде је пракса, не од јуче, да инспекција улази у фирму не да би контролисала исправност пословања, већ да, кад изађе, стави катанац на врата", каже Лекић за Недељник.

"Непослушни", у овом случају Врањске и Вукашин Обрадовић а, додаје Лекић, сутра и оно мало преосталих локалних медија, зато су лака мета.

"Цена слободе увек је била висока. Данас виша него икад раније."

Владимир Радомировић, председник Удружења новинара Србије, наводи да је борба за слободу медија свакодневна, а не кампањска.

"Удружење новинара Србије непрестано подсећа на значај слободних медија за демократско друштво и одговорну власт и бори се за права свих новинара, без дискриминације. Подсетићу вас да УНС није подржао Закон о јавном информисању и медијима, правилно предвиђајући да ће у облику у којем је данас на снази довести до помора локалних медија и угрожавања основног права јавности на информације. УНС је тражио да се законом пропише обавеза локалних самоуправа да из буџета издвоје 2% за финансирање медијских пројеката у јавном интересу како би се очували локални медији, основа демократије и контроле власти. Нажалост, Влада Србије определила се за погрешан концепт, па због лоше приватизације бивших општинских медија и чињенице да неке општине и градови нису ни расписивали конкурсе за пројекте, данас у многим местима уопште нема медија. Они који су преживели суочавају се с великим притисцима локалних власти. Не треба посебно наглашавати колико је то опасно", каже Радомировић за Недељник.

Он наводи и илустративан пример онога што се дешава Телевизији Банат из Вршца, коју месецима бојкотују општинске власти не дозвољавајући новинарима да уђу на седницу скупштине општине, а изјаве тој телевизији у страху од локалних моћника не смеју да дају ни глумци у позоришту ни кустоси у музеју.

Славиша Лекић оцењује да се медијски мрак не огледа само кроз гашење Врањских и штрајк глађу власника и главног и одговорног уредника Вукашина Обрадовића, бруталан напад на уредника КРИК-а од партије на власти или атак на новинарке које нису осудиле инцидент испред Пинка.

"Ти последњи догађаји су само 'окидач' за формирање групе која ће иницирати низ заједничких активности медија, новинарских асоцијација, новинара и организација цивилног друштва у борби за слободу медија у Србији", каже Лекић.

Због Врањских је, тако, у прошли уторак одржан и протест испред Владе Србије ("Он је важан због поруке која је послата и енергије која је те вечери допрла до Вукашина", каже Славиша Лекић), а потом је покренута и организација којој се досад придружило скоро 80 медија и невладиних организација.

"Група је формирана у недељи у којој су кулминирали напади на слободу медија и интегритет и егзистенцију независних новинара. У само једном дану угашене су Врањске, догодили су се напади на истраживачког новинара КРИК-а од стране партије на власти, а новинарке су поново биле мета напада на насловној страни листа Информер", стајало је у првом саопштењу групе, уз напомену да она представља и одговор грађана Србије на константно урушавање слободе медија и изражавања, на националном и локалном нивоу.

Ипак, УНС није био један од потписника, пошто група није желела да осуди свако насиље према новинарима, укључујући и случај када су испред Телевизије Пинк, на митингу Двери, нападнуте две новинарке те куће.

(Сећате се сцене из "Титаника"? Обични грађани ће, када их НУНС, УНС, НДНВ и остали заспу саопштењима, пре помислити на пајтоновско "Житије Брајаново", када се Народни фронт Јудеје и Јудејски народни фронт препиру на полупразном стадиону, док их римска власт посматра уз подсмех.)

"Жао нам је што колеге из мањих новинарских удружења нису желеле да подрже борбу за локалне медије као ни да осуде нападе на све новинаре", каже Владимир Радомировић. "УНС ће наставити да се бори за слободу свих медија и право свих новинара да раде без притисака и напада. Надамо се и да ће колега Вукашин Обрадовић ускоро поново почети да издаје Врањске новине и да ће користити новац из локалног буџета за који ће се УНС изборити и без подршке осталих удружења."

Славиша Лекић каже да не гледа благонаклоно на нејединство међу слободним медијима, али да може да га разуме.

"Јесте, новинари јесу разједињени, али зар није тако у целом друштву?", одговара Лекић. "Медији су, просто, огледало друштва. Па, ако се УНС-у не свиђа да буде у истој колони са већином новинарских асоцијација, медија, новинара и организација цивилног друштва у борби за слободу медија у Србији – њихов проблем. Несрећа је што у свом правдању и појашњењу зашто су, и овом приликом, на страни државе, голу истину облаче по свом нахођењу, да не кажем – обмањују јавност. Али то је њихов, а не мој или проблем више од 80 до сада колективних потписника који су устали против медијског мрака."

Није, наравно, изостала ни реакција државе.

Поводом затварања Врањских и штрајка глађу власника и уредника тог медија Вукашина Обрадовића, премијерка Ана Брнабић је изјавила да "власт не гуши медије", да није одговорна за њихову ситуацију и израчунала колико је тај лист добио од државе и од "локала" у последње три године. Готово истог дана, изјавила је да разуме реакцију партије министра Александра Вулина, Покрета социјалиста, која је уредника КРИК-а Стевана Дојчиновића назвала "наркоманом" и "страним плаћеником". Дакле, "људски" је разумела једну странку, а не човека који је штрајковао глађу.

"Председница Владе искористила је информације о Врањским које су јој проследили порески инспектори, али је то учинила уз фалсификовану интерпретацију реалног стања када су у питању средства која су Врањске добијале од Републике и локалне самоуправе. Циљ је био да се овим бројкама прикрије чињеница да се пројектно суфинансирање претворило у начин преливања пара грађана Србије у подобне медије, а да је јавни интерес претворен у партијски", рекао је Вукашин Обрадовић.

Можда се у "кругу двојке" не види колики је значај локалних листова. О томе говори Владимир Радомировић из УНС-а:

"Кад је овог лета у пожару у Кули Гренфел у Лондону погинуло 80 људи, један део јавности закључио је да до пожара и масовне погибије не би дошло да је у том делу Лондона постојао локални лист који би извештавао о страховањима станара да ће се и најмањи пожар брзо раширити због лоше изолације и о њиховим безуспешним покушајима да добију помоћ општине. Неки новинар би на време тражио одговорност локалних функционера. Уместо таквог медија, једино што су становници имали био је лист који је финансирала општина а уређивала ПР агенција", каже он.

"На Западу су локалне медије 'угасили' Гугл и Фејсбук, преузевши рекламе и уништивши њихов досадашњи бизнис модел. Код нас је ситуација нешто другачија, али поука ове лондонске приче је да морамо да се изборимо за слободне локалне медије пре него што буде прекасно."

 Професор Веселин Кљајић сматра да су међу узроцима лошег стања у којем се српско новинарство и сама професија налазе, поред осталог и непрекидне промене јавног дискурса, од политичког, преко комерцијалног, до поља односа с јавношћу, дигитализације и промењене структуре публике, али и промене комуникационих пословних модела у којима се штампани медији нису најбоље снашли, за разлику од пословично спретних таблоида који су захваљујући таквој ситуацији заузели додатни део медијског простора.

"Последица је урушавање медија, референтних пре свих, и општа таблоидизација и естрадизација јавног, а самим тим и медијског поља. Кључни проблем постојећег пословног модела медијских кућа јесте губитак оглашивача и прихода од огласа који се све више селе у дигиталне сфере. А држава је и даље – највећи појединачни оглашивач! Шта вам то говори? Последица овакве ситуације је да независно новинарство бива маргинализовано", наводи Кљајић.

Новинарска професија, девастирана и понижена, практично на коленима, не може бити веродостојан глас јавности, опомиње челник НУНС-а Славиша Лекић.

"Овакво какво је данас, новинарство није само ствар професије. У земљи у којој влада амбијент страха, тражити само од медија да се одупиру притисцима, без предрасуда, критички и самокритички – није фер. Друштво у коме јавна критичка реч не повлачи неминовно и последице постаћемо онда кад се отпору придруже они који данас у страху ћуте. Кад се око Врањских, као деведесетих око Борбе, формира живи зид оних који бране редакцију. Или кад, као ономад, десетине хиљада људи натера режим да из коаксијалног кабла Б92 'избаци' воду."