Вести
17. 01. 2017.
Отпуштања у Блицу: Робовласништво можда и није било најгоре
Због чега издавач Блица онемогућава оснивање синдиката, а они који то покушавају, први добијају отказе? Ако је то незамисливо у матичној компанији у Швајцарској и Немачкој, како је допустиво у Србији? Како то да ће се највише уштедети отпуштањем новинара са најнижим примањима, али не и умањењем баснословних плата директора?
Новинар Велимир Илић је у дирљивом и отменом тексту објаснио због чега се од редакције Блица – уместо поздрава и руковања – опростио отвореним писмом јавности.
Најпре због тога што му за први – свакако човечнији начин – није пружена прилика јер је менаџмент закључио да је за престанак радног односа са новинаром после више од 17 година довољан телефонски позив и писмени отказ на столу. Са већ устаљеним образложењем о „технолошком вишку“, наравно.
Да све буде још горе, петнаесторо новинара и новинарки добило је од руководства компаније решења о престанку радног односа само пар дана уочи Нове године, што се може објаснити не само потпуном равнодушношћу према судбинама запослених већ и бестидном ароганцијом и цинизмом.
Незамисливо у Немачкој, пожељно у Србији
Питате се, наравно, шта је ново у овом случају осим, наравно, бизарне појединости у којој се решење о отказу умотава у шљаштећи „поклон- пакет“.
Да српски огранак компаније Ringier Axel Springer у свом понашању не види ништа лоше сведочи саопштење менаџмента да су измирена сва потраживања отпуштених и да је, најзад, све учињено „по закону“. Готово да се чуде због чега их – тако „великодушне“ – не потапшемо по рамену.
Оно што није могуће у матичној компанији у Швајцарској и Немачкој, у Србији је допустиво. Па ако већ сами – уз сву помоћ human resources и других кротко прихваћених митоманских испразних појмова neolingue – не могу да се досете, нека још једном прочитају опроштајно писмо свог новинара. У њему се – не и први пут – поново покрећу нека важна питања са којима се „поштоваоци закона“ нерадо суочавају.
Најпре, због чега се не дозвољава, боље рећи онемогућава, оснивање синдиката? Због чега они који то покушавају, први добијају отказе? Ако је тако нешто немогуће, чак и незамисливо, у матичној компанији у Швајцарској и Немачкој, како је тада допустиво у Србији?
Ту се већ суочавамо са много крупнијим питањем: ко – у одсуству синдиката – штити новинаре од самовоље послодавца? То свакако не чини домаће радно законодавство јер је – како је готово с поносом приметио менаџмент компаније – све урађено „по закону“.
По оном истом закону који послодавцима у „Јури“ допушта да понижавају раднике тражећи од њих да носе пелене како не би губили време у задовољавању неких нужних потреба?
У Блицу и другим издањима компаније Рингиер до тога се још није дошло, али се модел „Јуре“ – у којем запослени постоје само као статистички узорак – све више упражњава.
Симбиоза профита и политичке целисходности
Није ли, најзад, крајње лицемерно да новинска кућа, која се тобоже залаже за европске вредности, у шта су, свакако, уграђене тековине вековне борбе радника за пристојну надницу и услове рада, право на штрајк и право на законску заштиту како од самовоље послодавца, тако и од државе – у сопственој средини поштује једино окрутна финансијска правила, а о судбини запослених одлучују искључиво лакоми послодавци и исто тако бездушни механизми власти?
У тако наказним односима апсолутне потчињености могућа су само једнострана тумачења чак и тако апсурдних пословних одлука према којима ће се највише уштедети на отпуштању новинара са најнижим примањима, али не и умањењем баснословно високих плата директора, међу којима има и таквих – кажимо то отворено – који о новинарству појма немају.
Страним власницима, наравно, то нимало не смета све док се њихови изабраници – у симбиози са властима – више старају о политичкој целисходности и профиту него о новинарству.
На практично неограничену самовољу послодаваца макар посредно је утицао и сам премијер за кога је највећа срећа да се што више ради чак и када се укидају елементарне тековине вековне борбе радника, као што су осмочасовно радно време и право на штрајк.
Ако, према томе, полазимо од историјски озлоглашене девизе да arbeit macht frei, што ће рећи да „рад ослобађа“, тада заиста није важно да ли се осећате као слободно људско биће или као шраф који се – по потреби – може завртати и одвртати.
Значи ли то да је робовласништво идеал коме треба тежити јер је бар тада било посла на претек? Не треба, ипак, журити са тим закључком, јер су робовласници били обавезни да хране и одевају робове и побрину се за њихов смештај. Нису то чинили због човечности, већ због тога што су знали да гладан човек није способан за рад те, према томе, не могу да од њега имају користи.
Имајући то у виду, на робовласништво не мора обавезно да се гледа као на најгори друштвени поредак, нарочито не са становишта оних који данас – понижени – живе у беди и оскудици.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.