Вести

29. 12. 2016.

Аутор: Мелиса Скендер Извор: ХНД

Новинари се криве зато што раде свој посао

Државно одвјетништво РХ је 2015. запримило више од 4000 пријава напада на новинаре и више од половице одмах одбацило као ''узнемиравање'' за које прогон иде по приватној тужби. ДОРХ тужбу подиже тек у случају пријетњи смрћу, тешким тјелесним озљедама, оружјем или другим опасним средством или пак уништавањем друштвеног положаја или материјалног опстанка.

“Смрт новинарима!“ нови је графит. Није постојао до недавно. Истина, у Омишу су 2014. спалили фашничку лутку која је представљала новинара Слободне Далмације, у Сплиту су новинари навикли да им остављају свакојаке поруке на зидовима, засипају их говнима и нападају шакама, али овако – смрт новинарима као читавој професији – то је порука с којом се до сада нисмо сретали. Коме новинари могу толико сметати да би их посмицао?

Тужбе тек у случају пријетњи смрћу, тешким тјелесним озљедама…

Ове је године, према подацима Одбора за заштиту новинара (Committee to Protect Journalists – CPJ) убијено 14 новинара. Број се не односи на новинаре у кризним подручјима или на опасним задацима. Према недавно објављеном извјештају ове организације о индексу некажњених убојстава новинара прво мјесто већ другу годину држи Сомалија, гђе хара милитантна скупина Ал-Схабаб. На другом и трећем мјесту су Ирак и Сирија, гђе су милитанти Исламске државе прошле године убили најмање шест новинара.

Новинари су и на мети екстремиста у Афганистану, Бангладешу, Нигерији и Пакистану, земљама које су такођер редовно на листи ЦПЈ-а, а насиље према новинарима ове године порасло је у Бразилу и Мексику, гђе су на мети нарко картела.

Тко жели смрт хрватским новинарима могуће је само нагађати. Државно одвјетништво РХ у посљедња два годишња извјешћа наводи примјетан пораст броја пријава за казнено ђело пријетњи, али не води посебне статистике о томе коме су адресиране. Тако је у 2015. ДОРХ запримио више од 4000 пријава и више од половице одмах одбацио као “узнемиравање“ за које прогон иде по приватној тужби. ДОРХ тужбу подиже тек у случају ставка 2. чланка 139.

Казненог закона – у случају пријетњи смрћу, тешким тјелесним озљедама, оружјем или другим опасним средством или пак уништавањем друштвеног положаја или материјалног опстанка.„Ако си храбар, дођи и немој се маскирати или послати неког другог паразита. Док си разговарао са часним усташом Вицом Остојићем снимили смо те тако да имамо твоје антрополошке карактеристике“, завршава анонимно писмо које, уз поздрав „За дом спремни“’, потписују Усташке змије, а Горан Борковић, главни уредник Форум.тм-а добио га је на кућну адресу. Пријетећа „позивница“’ односила се на било коју од сљедећих миса задушница за усташе на којима би се Борковић усудио појавити.

Док, дакле, не иде на мисе за усташе, Горан Борковић није у опасности. Ако пак, успркос упозорењу, одлучи извјештавати с тих обреда за ускрсење Независне Државе Хрватске, онда си је сам крив. Тако би се могло закључити након сједнице саборског Одбора за информирање на тему „Пријетње новинарима и угроза слободе медија“. Прије тога на сличан је начин одговорност за јавну ријеч дефинирао и бивши министар културе Златко Хасанбеговић реагирајући на напад на Анту Томића. А још прије Предсједница РХ на сличан је начин за нападе на Србе у Хрватској на одговорност позвала Србе.

Највише пријетњи примају локални новинари

Институције државе тако позивају да се одговорност за јавну ријеч утврђује на лицу мјеста, на улици, па смо све ближи програму Томислава Карамарка – сватко је слободан причати што жели у своја четири зида. Јавно „дирати у светиње“ још се не кажњава законом, али можете добити батина. А да не мора стати само на томе, свједочи случај диверзије на аутомобилу предсједника Хрватског новинарског друштва Саше Лековића. Тој „акцији“ претходио је низ пријетњи на какве су новинари већином већ престали обраћати пажњу и у правилу их и не пријављују. Кад их пријаве, најчешће буду одбачене као узнемиравање; ако не на полицији, онда свакако у ДОРХ-у – тврди Душан Миљуш којем су из ДОРХ-а на крају дали спис о нападу због којег је на љето 2008. завршио у болници с тешким физичким озљедама.

„Да није наишао сусјед, могли су ме и убити“, присјећа се Миљуш како су га оборили на под и млатили металним палицама.

„Дали су ми спис након што је тужитељство закључило да нема довољно доказа за подизање оптужнице и ту сам видио да је један осумњичени био идентифициран већ након два-три дана. Ушло му се у траг преко мобитела. Плус, сусједа је виђела једног од починитеља без кациге и била је 95 посто сигурна да је то он. Али тражило се 100 посто… Мислим да се очигледно некога штитило јер и на темељу пуно мањих индиција ДОРХ обично иде у дизање оптужнице“, каже Миљуш, новинарски доајен Црне кронике.

Случај Миљуш био је и повод ХНД-овом Збору истраживачких новинара да објави пријетње и нападе на новинаре у раздобљу од 1990. до 2011. кад је „Бијела књига“ објављена. Описано је 70 случајева, а многи се у књизи нису нашли јер су новинари одбијали говорити о лошим искуствима с локалним моћницима. Оно што је, међутим, на прву видљиво – највише пријетњи примају локални новинари, а они су и најмање заштићени. Нису малобројне ситуације у којима би се велики медијски накладници и „одрекли“ својег дописника, уручили му отказ или отказали сурадњу након што се нађе на мети у својој средини. Ипак, редакције су пуно чешће и пуно гласније него данас реагирале на нападе упућене њиховим новинарима „у бази“. Такве су пријетње и пријављивале полицији.

Најбоља заштита – јавна објава пријетњи

Кад је лани претучен, иза Жељка Ператовића није стајала јака редакција која би пронијела глас о нападу на својег новинара. Његова је калварија почела годинама прије тога док је Вјесник још излазио. Након једног чланка који је написао о Томиславу Карамарку, тада шефу Протуобавјештајне агенције, најприје је био изложен злостављању на послу, о чему постоји и правомоћна судска пресуда, замјерио се многим политичким моћницима, био у притвору док су му претресали стан због сумње да одаје државне тајне, а на крају су на најодвратнији могући начин покушали уплести и његову обитељ, која је само чудом остала на окупу успркос тако силовитим нападима са свих страна и притиску који годинама није попуштао. Годинама притисцима одолијева и Драго Хедл који се писањем о ратним злочинима у Осијеку замјерио Бранимиру Главашу и његовим „милитантима“.

„Због тога што ми је пријетио на шест мјесеци увјетне казне осуђен је Давор Борас, тада предсједник младежи ХДССБ-а, но то нипошто није омело његово напредовање у странци у чијем је данас најужем водству“, каже Хедл којем су пријетеће поруке слали и преко саборских заступника, а високи државни дужносници били су му, каже, извор информације да генерал Славко Барић тражи од кога би наручио његово убојство. Тко су наручитељи напада на Душана Миљуша до данас је непознато. Непознат је и наручитељ убојства власника Национала Иве Пуканића исте те 2008. године, само неколико мјесеци касније. Најбоља заштита је јавна објава пријетњи, савјетује Хедл.

Недовољно јасне осуде

Новинари мало кад уопће пријављују пријетње. Ивица Ђикић, бивши уредник Новости, само једном се обратио полицији јер се пријетило насиљем на представљању књиге Славка Голдстеина. И друге колеге за пријаву су се у правилу одлучиле тек кад би се под пријетњом нашла њихова обитељ, колеге, пријатељи. Већина пријетње једноставно игнорира – превише их је да би се са сваком бавили.

„Ја сам огуглао, то је мој приступ. Данас постоји опће увјерење о бескорисности новинарског посла и многи који би били спремни бранити цивилизацијске вриједности посустају под великим притиском говора мржње који видимо сваки дан. Ево, ни као средњострујаш нисам поштеђен 30 до 50 увреда дневно. Онда, кад идете тражити те људе, видите да не постоје, да су то лажни профили. Говор мржње продуцирају странке и различите интересне скупине, а шире га њихови тролови које одликује елементарна неписменост“, рекао је Борис Рашета на трибини која је на тему све учесталијих напада на новинаре одржана у Српском привредном друштву, гђе је гостовао уз Хелену Пуљиз и Мају Север.

И док су напади и пријетње које новинарима упућују политичари више правило него изнимка, на истој трибини Мирјана Ракић, предсједница Вијећа за електроничке медије, упозорила је како у Хрватској не постоје високи државни дужносници који би довољно јасно и оштро осудили нападе на новинаре. Нитко од високо рангираних политичара није осудио ни опсаду Вијећа од поборника усташког поздрава који су јој под прозором уреда урлали да је „четникуша“. Штовише, тадашњи је потпредсједник Сабора РХ Иван Тепеш предводио колону. Исприку није добила до данас, као ни одговор на свој захтјев за оставком на мјесто предсједнице Вијећа.

„Смрт новинарима“ нашарао је нетко на улазу у редакцију КАпортала у студеном. Коме сметају новинари и тко би их ликвидирао? Ако је према пријетњама судити, исти они који би НДХ прогласили светињом, усташе јунацима или пријетили плинским боцама на једној од најпрометнијих загребачких улица у борби против Југославије. Довољно је погледати ХНД-ову базу података напада на новинаре, дио прве цјеловите базе свих напада на новинаре у регији бивше Југославије на страници safejournalists.net.

Број напада расте

Новинар Хрвоје Шимићевић извјештавао је 2015. за Лупига.цом с трибине „Жене у рату“ из Ријеке, кад су га напали милитантни чувари светиње Домовинског рата. Анту Томића нападач је назвао „југославенским говном“, Драгу Пилсела покушавају дискредитирати инсинуирајући без икаквог темеља његову повезаност с Контраобавјештајном службом (КОС) и Југославенском народном армијом (ЈНА). Међу 20 случајева напада који су забиљежени у Хрватској ове и прошле године према подацима из базе сафејоурналистс.нет више од половице мотивирано је националном или политичком нетрпељивошћу. То, међутим, нипошто нису и сви случајеви. Према подацима из МУП-а ове је године пријављено десет напада и пријетњи, док их је у ХНД-овој бази осам. Према подацима које је објавила Кућа људских права ове и прошле године забиљежено је укупно 75 случајева вербалних и физичких напада на новинаре. Полицији је пријављено 24, а ХНД-у 20. Од 70 случајева из „Бијеле књиге“ у раздобљу од 1990. до 2011. полицији је пријављено тек 50. Од тога је ријешено њих 11, у 28 још није откривен починитељ, а шест их је лани још било у поступку. Ситуација се у међувремену није поправила. Штовише. Посљедњим измјенама и допунама Казненог закона 2015. новинари су престали бити професија која има посебну заштиту темељем „обављања јавне овласти“. Они се у Закону и даље спомињу у ставку 3. чланка 139. о пријетњи, па би се она тако „према новинару у вези с његовим послом“ могла казнити и затвором од шест мјесеци до пет година. Но више од половице свих случајева пријетњи за које уопће добију приједлог гоњења у ДОРХ-у одбацују их као узнемиравање, показују њихови извјештаји.

У друштву је мање мржње него у коментарима

Мржње је у друштву далеко мање него што би се могло закључити читајући анонимне коментаре испод текстова или расправе на друштвеним мрежама увјерен је Борис Рашета. Активности страначких лидера забиљежене на друштвеним мрежама од 2011. године показују нагли скок прије сваких избора, толики да га је немогуће објаснити пуким повећањем интереса бирача. Ради се, по свему судећи, о војсци било страначке младежи, активиста, па и плаћених тролова од којих је већина отворила и по неколико измишљених профила и група. Како сваки „лике“ и сваки „схаре“ у алгоритму интернета значи додатни бод за релевантност садржаја и веће шансе да се појави у претраживању, тако ту више није ријеч тек о глухим препуцавањима која ни након пола стољећа не престају. Прије ће то бити стварање дојма масовности у сврху застрашивања. Сви ти анонимни и лажни профили не залажу се заправо ни за што друго осим да зараде хонорар чији износ можда и овиси о томе колико ће несувисле буке произвести и колико успјешни бити у томе да заглуше сваки рационалан аргумент.

Већина новинара је већ навикла

Смрт новинарима пријетња је која се, осим свега, свакодневно проводи реструктурирањима, препродајом медија новим власницима иза којих стоји капитал најчешће непознатог поријекла и заправо безвлашћем у којем сваки покушај проведбе било којег медијског закона има драматичне посљедице. Попут одлуке о привременој ускрати дозволе за емитирање З1 телевизији због говора мржње. У том безвлашћу су новинари постали вишак на тржишту на којем се чува свако радно мјесто, у земљи гђе је све на кредит, па и редакције у којима већина новинара ради, и гђе си изложен сваковрсном насиљу зато што радиш свој посао. Истовремено, службени је политички став да се ту ради о професионалном ризику и „одговорности за јавну ријеч“. То је најбоље што су високи државни дужносници успјели артикулирати на ту тему. Новинари су на то тек спорадично реагирали – већина је ваљда већ навикла на умирање.