Вести

19. 07. 2016.

Аутор: Јелена Вељковић Извор: javno.rs/БИРН

Узрок смрти Даде Вујасиновић и даље под знаком питања

Вештачење Института за форензичка истраживања у Хагу није дало одговор на питање да ли је узрок смрти новинарке Радиславе Даде Вујасиновић убиство или самоубиство

У налазу Института за форензичка истраживања у Хагу, у који је БИРН имао увид, пише да испитивања спроведена на основу расположивих података који се односе на биолошке трагове и ДНК анализу, обдукциони налаз, испитивање оружја и муниције, и процене раздаљине са које је пуцано, није било могуће искључити ни убиство ни самоубиство.

 

Документација у вези са смрћу новинарке достављена је Институту у Хагу пре готово годину дана. Случај је поверен том институту на предлог Комисије за испитивање убистава новинара, ради супервештачења досадашњих супротстављених налаза - оног из 1994. према којем је узрок смрти, највероватније, суицид, и оног из 2008. када је балистичар Влада Костић закључио да се „највероватније ради о убиству, нарочито кад се има у виду да су у телу покојне пронађена два филцана чепа, што указује да су у њу испаљена два сачмена снопа”.

Експерти института у Хагу у свом налазу кажу да на основу истраживања у вези са употребљеним оружјем и муницијом, нису могли да изведу коначне закључке који се односе на начин смрти Даде Вујасиновић.

„У том испитивању било је само индиција да је испаљен један хитац. Индиција да је по среди убиство које се базира на сугестији да су испаљена два хица због постојања два филцана чепа, може бити одбачена“, закључују хашки експерти у налазу.

Ипак, и поред такве оцене, експерти на основу истраживања процене растојања места са којег је пуцано, не одбацују ни могућност да је Дада Вујасиновић убијена.

„У случају убиства могућа је било која раздаљина. На основу резултата процене раздаљине са које је пуцано, убиство не може бити искључено“, наводи се у налазу из Хага.

Хашки експерти објашњавају у налазу да нису могли да искључе убиство, али ни самоубиство или случајну смрт, јер им није била доступна одећа жртве, због чега није могло бити урађено визуелно испитивање и хемографско тестирање.

На располагању су им, кажу, биле фотографије жртве након несреће, обдукциони налаз, форензички извештаји, и оружје и муниција слична оној која је коришћена приликом инцидента.

Због тога су само на основу фотографија и експерименталног испаљења муниције у „двојнике“ (лутке), могли да испитују удаљеност са које је пуцано.

Наиме, како објашњавају, приликом испаљења, на телу и одећи жртве остају барутне честице, које могу бити различите величине у зависности од врсте оружја, муниције и раздаљине са које је пуцано. Да би се одредило да ли је до промене боје коже око ране и одеће (дисколорација) дошло због остатака барута (који нису видљиви голим оком), или је она настала и због присуства крви и прљавшине, неопходно их је подвргнути хемографском тестирању. Како експертима није била доступна Дадина одећа, они нису могли да утврде природу дисколорације, односно да ли је и у којој мери она настала услед присуства барутних честица, на основу чега би се могла утврдити удаљеност позиције са које је пуцано.

Дилеме вештака

Уз напомену у вези са тим, као и уз напомену да извештајима са лица места (међу којима је и обдукциони налаз који је у априлу 1994. године радио обдуцент Бранимир Александрић) природа дисколорације није описана, хашки експерти су са великом вероватноћом једино могли да оцене да улазна рана није настала из апсолутног прислона. Тај налаз је, иначе, у супротности са поменутим Александрићевим закључком према којем је смртоносна рана на левој страни груди нанета из апсолутног прислона.

Хашки стручњаци даље кажу да су ране које се виде на фотографијама и које су описане у обдукционом налазу могле настати „далеко вероватније“ ако је удаљеност са које је пуцано у распону између 13 и 80 цм, него кад је неко друго растојање у питању. Овакав закључак они изводе под претпоставком да су промене боје на кожи и одећи настале од депонованог барута.

Експерти, ипак, напомињу да је у конкретном случају максимална удаљеност могуће позиције са које је могло да се изврши самоубиство повлачењем ороза прстом или палцем, далеко мања, односно да износи 13 цм.

Под претпоставком да промене боје на кожи и одећи нису настале од депонованих, накупљених барутних честица, највероватније растојање је, према хашким вештацима, још веће него под претходном претпоставком:

„Налази испитивања који су добијени на основу барутних честица су далеко вероватнији ако је удаљеност са које је пуцано већа од 80 цм, него да је удаљеност мања од 80 цм“, наводи се у закључку.

Стручњаци на крају истичу и да тај закључак има малу доказну вредност и закључују да „овим испитивањем није било могуће искључити један од два сценарија (убиство или самоубиство)“.

Хашки експерти, дакле, нису могли на основу обдукционог налаза из 1994. године да закључе оно што је обдуцент Александрић утврдио управо тим налазом – да је у питању суицид почињен из апсолутног прислона, због чега полиција и правосуђе већ више од две деценије не истражују смрт новинарке Даде Вујасиновић.

 “Мој једини коментар је да захваљујем држави што је дала 39.000 евра да провери моје знање и стручност и тако ми направи добру рекламу”, рекао је Александрић у изјави за БИРН.

Упркос томе што његову дијагнозу из обдукционог налаза „суицидум“ холандски форензичари у свом налазу наводе као једну од релевантних информација на основу које су радили своје испитивање, Александрић негира да је он у обдукционом налазу констатовао да је реч о самоубиству.

„Да ли знате шта сам ја написао – да је могла сама себи да пуца“, одговорио је на молбу да прокоментарише налазе из Холандије.

На примедбу новинарке БИРН-а да је имала увид у примерак обдукционог налаза у којем се закључује да је реч о суициду, Александрић је одговорио: „То што сте видели „суицид“, то нисам ја писао, то су својевремено писали професори који су нас млађе контролисали и то је, да кажем, некаква статистичка обрада, да ли је убиство, да ли је самоубиство, да ли је несрећан случај“, каже Александрић. 

„Да се разумемо, Хаг је написао и дао је шест могућности са маркирантом и имате шест фотографија како је она могла да пуца сама у себе. Да ли је прислон, да ли је размак 5 цм или 10, то није битно, битно је да је могла сама. Друго, не искључују несрећни случај, што ни ја нисам искључио, а не искључују ни убиство, што ни ја нисам искључио”, закључује Александрић и додаје да су хашки експерти искључили постојање два хица, да су оценили да су два филцана чепа два дела једног чепа и да су “потпуно побили налаз Владе Костића”.

С друге стране, вештак Владимир Костић каже за БИРН да коначно мишљење и анализу о вештачењу које је урађено у Холандији, може да да тек након што се уради превод извештаја и упореди текст на енглеском са текстом превода. Он објашњава да су у тексту на енглеском коришћени атипични изрази за многе појмове, и да зато оставља евентуалну могућност да можда нешто није добро разумео. У сваком случају, каже Костић, њихов закључак да растојање са ког је пуцано износи 13 до 80 цм, као налаз не представља ништа.

О делу налаза у којем пише да се индиције о два хица могу одбацити, Костић каже да је на свом вештачењу радио месецима и да од њега не одступа ни за слово. 

„Дада је могла сигурно да опали оба метка у себе, али оно што није могла и оно што нисам нигде видео да пише, то је да је пушка пронађена са чауром од испаљеног метка у једној цеви, док је у другој цеви био неиспаљен метак. Ако су била два испаљења, а у обдукционом налазу др Александрића пише да су у телу пронађена два филцана чепа и ту двоумљења нема, како је онда након тога ставила нови метак у ту цев”, пита Костић.

Костић каже да је пуцано синхроно, из обе цеви. „Потом је, највероватније накнадно, неко извадио чауру испаљеног метка из цеви и ставио неиспаљени, како би изгледало да је пуцано само из једне цеви. У списима предмета нема података, бар ја то нисам видео, да је неко проверавао да ли постоје трагови гарежи у обе цеви непосредно након њеног убиства”, објашњава Костић.

Костић каже и да га из хашког института нико није контактирао, а да је помоћ својевремено нудио председнику Комисије за расветљавање убистава новинара Верану Матићу, али да се све завршило на једном краћем телефонском разговору.

И отац Даде Вујасиновић, Радислав, каже да се вештачење базира на низу претпоставки, што је резултирало и трећом могућношћу “несрећним случајем”.

“У извештају је јасно написано, што је овде и званично било познато, да су кључни докази уништени (одећа), а неки су сакривани. Ако је неко очекивао да ће Хаг "чаробним штапићем" дати решење, преварио се. Ово је било само право куповање времена да оно и даље чини своје на путу ка забораву”, каже за БИРН Радислав Вујасиновић.

Две деценије тапакања у месту

Новинарка Дуге Радислава Дада Вујасиновић нађена је мртва 8. априла 1994. у свом стану на Новом Београду. Околности под којима је преминула ни до данас нису разјашњене, и то углавном због тога што је у фази полицијске истраге учињено много пропуста. Тако, на пример, полиција те вечери није узела чак ни отиске са ловачке пушке из које је пуцано, али је, ипак, одмах констатовала да је Дада у нервном растројству извршила самоубиство. Такође, на место злочина није изашао ни истражни судија.

Осим тога, није сачувана ни Дадина одећа, што је, као што се види из налаза хашких вештака, од великог значаја за описивање трагова. 

Због пропуста у истрази полиције и тврдњи да је у питању самоубилачка смрт, породица је ангажовала екипу вештака.

За разлику од званичне верзије, која каже да је смртоносна рана на левој страни груди нанета из апсолутног прислона, стручњаци које је ангажовала породица добијају опречан налаз. Уста цеви ловачке пушке била су удаљена најмање 5-6 цм, што је сагласно са налазом хашких експерата који са великом вероватноћом, као што је већ поменуто, искључују апсолутни прислон, а 13 цм означавају као максимално растојање са ког је могло бити извршено самоубиство.

Вештаци које је ангажовала породица, пронашли су на фотељи на којој је Дада искрварила, трагове две крвне групе, што је могло да упути на то да је у стану, приликом њене смрти, била још нека особа, односно извршилац. То је, иначе, још један пропуст полиције, која уопште није узела трагове крви са фотеље, уз објашњење да су случај третирали као суицид.

Сви покушаји да се новим доказима укаже на пропусте и преурањено закључивање да је реч о суициду, били су безуспешни. У фебруару 1995. Окружно тужилаштво у Београду одбило је захтев да се обави супервештачење поменутих опречних налаза стручњака (оних које су ангажовали родитељи и оних званичних).

Родитељи су 10.7.1995. године Окружном јавном тужилаштву у Београду поднели кривичну пријаву против НН лица због убиства, али је оно ту пријаву одбацило. Због тога три месеца касније (4.10.95.) заступник породице подноси жалбу, односно захтев за предузимање истражних радњи, тј. новог вештачења како би се отклониле разлике у налазима две групе вештака.

Тек две године касније, истражни судија Добривоје Герасимовић доноси решење о новом вештачењу. Међутим, за председника комисије вештака одређује обдуцента Бранимира Александрића са Института за судску медицину, који је већ раније био укључен у истрагу као обдуцент, и на основу обдукције дао мишљење да је Дада сама себи одузела живот. Због тога је правни заступник породице, адвокат Бранимир Тапушковић уложио примедбу тражећи да на челу комисије која треба да уради нови налаз и реконструкцију, буде вештак који до тада није давао мишљење. Примедба је, међутим, одбијена и вештачење је обављено, али тек годину дана касније, у мају 1998.

У комисији је, упркос противљењу родитеља, ипак био обдуцент Бранимир Александрић, који је у присуству истражног судије Добривоја Герасимовића, покушао да реконструише положај из ког је Дада, евентуално, могла да пуца у себе. 

Извештај са овог вештачења у суд је стигао тек три године касније и био је истоветан првом - Дада је сама себи нанела смртоносне повреде. Овог пута, међутим, Окружни суд у Београду тражио је супервештачење, а из Института за судску медицину у Новом Саду је после две године стигао закључак да се убиство, ипак, не може искључити. Наредне три године поново наступа тајац, јер суд одбија да о предмету саопшти било шта.

Покушај истраге

Преокрет у истрази догодио се 2008. када је балистичар Владимир Костић закључио да је Дада убијена. Он је, наиме, 30. маја те године суду предао свој налаз, у којем је, између осталог, навео и да су у телу пронађена два филцана чепа, што значи да је у Даду пуцано два пута, због чега се не може говорити о самоубиству.

Након овог налаза, 28.01.2009, Окружни јавни тужилац у Београду коначно је покренуо преткривични поступак и затражио од МУП-а да предузме неопходне радње како би се утврдило да ли је Дада убијена и ко је извршилац тог кривичног дела.

Републичка јавна тужитељка Загорка Доловац је у априлу 2012, како су пренели медији, рекла да се у Вишем јавном тужилаштву у Београду случај и даље налази у фази преткривичног поступка, да је до тог тренутка саслушан већи број сведока, и да су поново су саслушани и вештаци Куњадић, Александрић и Алимпијевић (који су 1994. тврдили да је Дада извршила самоубиство). Доловац је рекла и да објективна препрека у овом случају јесте проток времена и докази који нису на адекватан начин фиксирани одмах по извршењу кривичног дела. 

Претходно, 2011. године Загорка Доловац је, према писању медија, рекла да постоје индиције да су докази намерно скривани и додала да је незахвално говорити да ли иза свега стоји тадашња ДБ, али начин на који је рађен увиђај у случају Славка Ћурувије указује на сличности у пропустима који су почињени у обе истраге.

У међувремену, у септембру 2012. формирана је Комисија за истраживање убистава новинара, на чијем је челу Веран Матић, на чији је предлог, предмет о смрти Даде Вујасиновић, послат у Хаг.

Кога је угрозила својим писањем

Дада Вујасиновић је као новинарка Дуге, писала о корупцији у војсци и полицији, о криминалцима који су промовисани у националне хероје, о спрези политике и криминала. 

Због њених текстова о бројним нерасветљеним убиствима у Београду, Жељко Ражнатовић Аркан, тада командант паравојне формације Српска добровољачка гарда и народни посланик, поручио је Дади Вујасиновић – „ако те занима ко је следећи, напиши да си ти и да сам ти ја то рекао”. 

„Не знам шта га је толико изнервирало, нисам питала за криминалце, него за бизнисмене“, написала је тада Дада. 

Само неколико месеци пред смрт говорила је у Утиску недеље, у ком је причала о томе да ли се боји претњи.

„Не знам како то да вам објасним, једноставно се не плашим. Ја мислим баш да треба једноставно писати о томе да би на неки начин неко пробио лед, јер знате, тако се лако формирају сад ликови тих недодирљивих, и онда ако нико то не уради, нико не покуша... Ја се Аркана заиста не плашим, нити се плашим било кога зато што имам заштиту самим тим што сам то написала. Мени сад кад изађем из студија, ако падне саксија на главу, то може да се доведе у везу с тим”. 

Извештавала је о ратним разарањима на подручју бивше Југославије:

„Не желим да будем зао пророк нити птица злослутница, али не могу да се отмем утиску да ће се Београду скупо осветити та његова апатија и незаинтересованост. Ја могу да разумем донекле да су људи исцрпљени голом борбом за опстанак. Али, ми смо постали монструми, који, грицкајући чипс и пијуцкајући пиво посматрамо на ТВ-у убијања и разарања само као рђаво режиран филм, чврсто уверени да се све то догађа негде далеко, неком другом и да ми с том несрећом немамо никакве везе... Али, ехо тог рата, за које нас званичне власти убеђују да није наш ("Србија није у рату"), чујемо све ближе… Мржња је неизлечив вирус и преноси се брзо и шири се лако. И мислила сам - нема горег рата од оног у Хрватској, па се запуцало и у Сарајеву. Отишла сам и тамо па сам онда схватила да више немам снаге. Да нећу да пишем о томе како се руши град и како се убијају деца. Јер, Хрватска је санаторијум у односу на Босну. Жао ми само зато што сам спознала, какве су, у ствари, звери људи. Како лако човек постане звер. Жао ми је јер сам вољом судбине рођена овде. А могло је да се деси да се родим негде другде и проведем цео живот у срећној заблуди о људском роду”, писала је у новембру 1992. године Дада Вујасиновић.