Вести
31. 05. 2016.
Транспарентност медијског власништва смањује могућности за политички клијентелизам
Да би била могућа контрола медијске концентрације и спријечен монопол над медијима и њихова (зло) уоптреба од стране политичких и економских моћника, први предувјет је постојање јединственог регистра медија, који би недвојбено показивао ко су стварни власници медија
Транспарентност власништва један је од кључних задатака које мора остварити свака озбиљна медијска и друштвена заједница. То подразумијева да су грађанима у сваком тренутку доступне информације о томе ко је власник којег медија, како би они могли и ту чињеницу имати у виду приликом процјене медијских садржаја. Могли бисмо, дакле, рећи да је транспарентност власништва предувјет компетентне интеракције јавности са медијима. Но, она је и много више од тога. Ако бисмо тражили неки суштински разлог због којег је важно да постоји транспарентност медијског власнишва у демократском друштву, основни би био тај да транспарентност смањује могућности за политички клијентелизам.
Политички клијентелизам, заправо, подразумијева да је приступ друштвеним ресурсима условљен одређеном позицијом и даје се различитим клијентима у замјену за различите врсте подршке. Другим ријечима, приступ позицијама, пословима или информацијама који би требали бити на располагању под једнаким увјетима свим грађанима или организацијама постаје доступан само онима који имају одређену политичку припадност или везу с политичким моћницима, али се од њих очекује политичка подршка и заштита интереса оних који су им приступ тим пословима и позицијама омогућили. У контексту медија то практично значи да одређени медији бивају привилеговани у смислу подршке из јавног буџета или приступа неким информацијама, али уз увјет да буду лојални онима који су им те привилегије омогућили. Тако медији онда служе као полуга политике/власти, а не јавности. Дакле, у клијентелистичким друштвима постоји јака спрега између медијских власника, политичких елита и економских моћника, која директно угрожава количину и квалитет доступних информација. Јавност не добива квалитетне информације, нити прилику да судјелује у јавном простору, који постаје резервисан само за елите. Медији постају овисни, друштво клијентелистичко, а нетранспарентност власништва чини да се то не види на јавној сцени и не схвата од стране грађана.
Све досадашње анализе указују да је босанскохерцеговачко друштво клијентелистичко, према свим опћеважећим параметрима којима се клијентелизам мјери, чему значајно доприноси нетранспарентност власништва. У Босни и Херцеговини постоје медији чији су власници истовремено и већински власници других профитабилних дјелатности и активности, при чему им медији служе као подршка тих других бизниса. Постоје такођер и медији који у потпуности запостављају своју друштвену улогу, а у корист остварења било економског, било политичког профита. Такођер, постоје и неки медији који не биљеже велики тираж, нити гледаност, али их медијски власници „остављају на животу“ као једно од својих политичких оруђа, што само показује да се некада власницима исплати улагати средства у финансијски неодрживе медије да би они били кориштени као политичко средство. Све то указује на чињеницу да такво медијско озрачје не може пружити грађанима довољну количину објективних, фер, избалансираних информација, на основу којих би грађани могли просуђивати о друштву и заједници у којој живе и које би биле подлога њиховој партиципацију у заједници на квалитетан начин.
Како то онда суштински мијењати? Да би била могућа контрола медијске концентрације и спријечен монопол над медијима и њихова (зло) уоптреба од стране политичких и економских моћника, први предувјет је постојање јединственог регистра медија, који би недвојбено показивао ко су стварни власници медија. Штампани, електронски и онлине медији требају бити обавезни да регулатору и саморегулатору предоче достатне информације које омогућавају идентифицирање крајњих власника медија. Надаље, регулатори требају прикупљати наведене информације и предочити их јавности на начин да је регистар доступан у отвореном електронском формату, потпуно бесплатно за грађане. У самом регистру би сваки медиј морао навести: назив, адресу и контакт детаље медија, затим име/назив и контакт детаље власника, податак о томе ко је онај ко има статус тзв. бенифициарни корисник (онај ко има директни приход од власништва над медијем, иако је формално власник медија нека друга организација или институција), те ко су дионичари са више од 5% удјела, колике су дионице власника у другим медијским организацијама, колике су дионице власника у другим не-медијским компанијама, али и главни извор прихода медија.
Поред регистра медија, механизми контроле транспарентности власништва свакако су и снажнија подршка регулаторима и саморегулаторима, како би они могли на одговарајући начин вршити своју функцију, али и већи степен заинтересованости грађана за питање: ко стоји иза неке информације, односно медија који ју је објавио? Чији је интерес да она буде или не буде објављена? Да ли је тај интерес интерес јавности или интерес елите? Другим ријечима, снажнија сарадња медија са регулаторима и само регулаторима, као и већа медијска писменост грађана и снажнији ангажман актера цивилног друштва начин су спрјечавања политичког клијентелизма, а повећање транспарентности власништва један од метода за креирање демократскије медијске и друштвене заједнице.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.