Вести

17. 05. 2016.

Аутор: Зоран Б. Николић и Светлана Палић Извор: Цензоловка

Аналитичар тајно копирао досије „Ћурувија“ јер није веровао заменику начелника Службе

„Таква су била времена“ објаснио је Александар Нешковић, шеф једног од три тима Аналитичког одељења београдског центра РДБ, своју одлуку да копира досије Славка Ћурувије пре него што га је крајем 2000. однео заменику начелника РДБ Николи Ћурчићу, поверљивој особи владарског пара Милошевић–Марковић. Ћурчић је тражио да види тај досије, али је одбио да потпише картон којим га задужује

 

 Специјалном суду данас су, у наставку суђења за убиство новинара Славка Ћурувије, сведочила три сведока, бивша радника Ресора државне безбедности (РДБ), који о самом убиству немају никаква непосредна сазнања, али су могли да разјасне неке друге аспекте бављења тајне службе власником листова Дневни телеграф и Европљанин, оне који се тичу прислушкивања његових телефона и документације која се о њему водила.
За организацију убиства Ћурувије, 11. априла 1999. године, у пасажу који је водио ка његовом стану у Светогорској улици број 35, оптужени су бивши начелник РДБ Радомир Марковић и бивши начелник београдског центра РДБ Милан Радоњић. Припадник резервног састава тог ресора Мирослав Курак, који је у бекству, оптужен је као непосредни извршилац, док је Ратко Ромић, у време убиства главни обавештајни инспектор Друге управе Ресора државне безбедности, оптужен да је дршком пиштоља ударио по глави Бранку Прпу, која је у време убиства била са Ћурувијом.

Да ли је Служба имала више досијеа о Ћурувији?

Данашњи сведок Александар Нешковић био је шеф једног од три тима који су у време убиства постојали у Петом (аналитичком) одељењу београдског ЦРДБ. У то одељење сливале су се све информације, тамо су сређиване и архивиране. Нешковићев тим био је задужен за такозвани унутрашњи екстремизам, а то је обухватало све који су се противили тадашњем режиму.
Нешковић је прво рекао да се са Ћурувијиним досијеом први пут срео неколико дана после убиства. Он је објаснио да је ту фасциклу прегледао самоиницијативно, понукан управо неразјашњеним убиством. Каже да је у Ћурувијином досијеу нашао неких 60 докумената, али да је најкаснији од тих папира унет у досије најмање годину дана пре убиства.

„Ту су биле само службене белешке и изводи из других предмета у којима се помиње Ћурувија. Углавном су то биле белешке стручног садржаја који су се односили на његове контакте са странцима, у вези финансирања његовог листа“, рекао је Нешковић, који је објаснио да је иначе Пето одељење за увођење мера праћења или прислушкивања сазнавало „практично одмах“.Он такође тврди да у досијеу није било налога за примену мера тајног праћења и прислушкивања телефона, као ни извештаја о праћењу Ћурувије на дан убиства, који се баш крајем 2000. појавио и у медијима под називом досије „Ћуран“.
„Кад оперативац пише захтев, један примерак се спушта у Аналитику, кад стиже одобрење, један примерак се спушта у Аналитику, па и резултати. Постојале су и такозване затворене обраде, кад се збирни материјали спуштају у Аналитику на крају поступка. Онда видимо да постоје ти захтеви, одобрење и извештаји о примени мера“, рекао је Нешковић и објаснио да се приликом писања било ког извештаја куцао и један примерак за Пето одељење.
Сви досадашњи сведоци потврдили су да је Ћурувија током тих годину дана више пута праћен и месецима непрекидно прислушкиван. Предраг Гикић, оперативни радник Трећег одељења, који је био непосредно задужен за Ћурувију, у свом сведочењу прошле године тврдио је да је у марту 1999, када је уз сагласност са својим начелником закључио да случај треба затворити јер је престао да буде „безбедносно интересантан“, целокупну документацију предао управо Нешковићу. Нешковић је ово негирао.

Таква су била времена

Овај сведок је потом испричао да је крајем 2000. године досије узео начелник Петог одељењаДраган Стојчев јер га је затражио покојни Никола Ћурчић, Марковићев заменик и поверљива особа владарског пара Милошевић–Марковић. Стојчев је обавестио Нешковића да је Ћурчић приликом пријема досијеа одбио да потпише такозвани задужбени картон, што је као потврду пријема предвиђала стандардна процедура.
Досије је враћен, а Ћурчић га је нешто касније поново затражио. Овога пута су Стојчев и Нешковић, да би се заштитили у случају да нешто из досијеа нестане, претходно копирали целокупни садржај досијеа. Када је досије враћен у целости, уништили су копије.

Он је рекао да је приметио да ни од његовог првог упознавања са садржином досијеа, непосредно после убиства, у фасциклу није ништа додато.„Таква су била времена“, објаснио је пред судом Нешковић.
Даљи ток испитивања, међутим, довео је у питање све што је Нешковић рекао. Испоставило се да је у исказу датом тужиоцу 2014. године Нешковић рекао да је досије први пут видео када је требало да га предају Ћурчићу 2000. године, а не 1999, одмах после убиства. Тада је такође рекао да је приметио да у досије ништа није додато током претходних годину дана или мало више. Али тада је говорио о сасвим другом периоду.
Када је од њега затражено да се определи који је од ова два исказа тачан, он је прво рекао да не зна, а потом је инсистирао да је истина оно што је испричао данас, присећајући се да је 1999. одлучио да погледа досије после разговора са Гикићем.
Осим тога, испоставило се да Нешковићев детаљан увид у досије, ма кад да се одиграо, ипак није био тако детаљан. Он је, наиме, када је од њега тражено да буде прецизнији, рекао да је погледао само последња три-четири документа, односно датуме на њима, и да је на њима био и Гикићев потпис. Није могао да каже шта је на тим папирима писало.
На крају је Милан Радоњић упитао Нешковића шта значи кад у службеној белешци пише да нека информација потиче „из сасвим поузданог извора“.
„’Из сасвим поузданог извора’ значи мера тајног праћења, а ’из поузданог извора’ мера тајне контроле телефонског прикључка“, рекао је Нешковић и додао да су се извештаји о примени ових мера „обично“ писали у форми службене белешке.

Прислушкивање мобилних уз помоћ оператера

После Нешковића је сведочио Милан Николић, који је у време убиства био начелник Седме управе при централи РДБ. На самом почетку овог рочишта пред судом се појавила Александра Радојичић, в.д. начелника Седмог одељења београдског ЦРДБ. И управа и одељење су се бавили истом делатношћу: прислушкивањем телефона. Одељење на нивоу града Београда, а управа на територији целе Србије.
Однос ова два сегмента РДБ може се показати као важан за овај случај. Александра Радојичић је више пута, и у истрази и у свом сведочењу у понедељак, рекла да су прислушкивана два Ћурувијина телефонска броја, један у стану и један на пријавници на улазу у зграду у којој је становао. Више пута се током суђења постављало питање да ли је прислушкиван и број мобилног телефона покојног новинара.
У време о којем говоримо, на крају деведесетих година прошлог века, Седмо одељење у београдском центру РДБ још није имало техничких могућности да самостално прислушкује мобилне телефоне. То се решавало у директној комуникацији Седме управе при централи РДБ и мобилних оператера.
Осим тога, београдско Седмо одељење није могло само да слуша ни дигиталне фиксне линије, већ је и ту ствар функционисала као са мобилним телефонима. Само су код аналогних фиксних телефона радници Седмог одељења сами ишли да се физички прикључе на парице у централи.
Проблем је што је Ћурувија административно третиран као издвојен случај, односно особа за коју није донета одлука да ли јој треба отворити стални досије. Нешковић је рекао да је Ћурувијин досије стајао у такозваној приручној картотеци, где су подаци о особама за које треба одлучити да ли им отворити регуларан досије и доделити их, како је објашњавао, одговарајућем тиму Аналитике, или ипак нису „безбедносно интересантни“ и у том случају би досије из привремене картотеке бивао уништен.
Управо за такве особе била је предвиђена и привремена мера прислушкивања телефона. Ова мера, за коју одлуку потписује начелник ЦРДБ, по закону је могла да траје седам дана. За свако даље прислушкивање била је потребна одлука суда.
Привремена мера се, међутим, могла продужити за још седам дана и то, како пракса у случају Ћурувије показује, неограничени број пута. Славко Ћурувија је непрекидно прислушкиван од јесени 1998. до марта 1999, тврдили су ранији сведоци, уз десетине налога за продужење привремене мере.
Милан Николић је пред судом потврдио да је такав начин рада био „пре правило него изузетак“ и признао да је реч о „малој злоупотреби“, очигледно с намером да се заобиђе уплитање суда. Александра Радојичић је, међутим, тврдила да је привремена мера могла да буде продужена само два пута, дакле да траје најдуже три недеље, те да је сходно томе Ћурувија слушан по налогу суда, али није била сигурна.
„Не може та мера да иде годину дана, мора суд да је одобри“, рекла је сведокиња. Трајна или не, мера прислушкивања била је, према речима Александре Радојичић, прекинута „10 до 30 дана“ пре убиства, а после тога је накратко настављена само у ноћи после убиства.
„Везано за само убиство, ако може телефоном да се чује нешто“, објаснила је она.

По закону, али не и са одобрењем суда

По речима Александре Радојичић, руководиоци Седмог одељења су добијали само интерне налоге, са потписима надређених, и само су на основу тога могли да закључе да ли је меру одобрио суд или не. Она је ипак категорична да је њено одељење све радило по закону. Налоге за трајне мере, дакле по одобрењу суда, у Седмом одељењу су чували, док су налоге за привремене мере уништавали по окончању привремене мере. У канцеларијској сецкалици за папир.
Магнетофонске траке на које су снимани телефонски разговори су, каже Радојичићева, свакако брисане, пошто службеник Седмог одељења забележи оно за шта му оперативни радник задужен за случај каже да је „интересантно“ и напише извештај. Ако на траци није било значајних информација, извештај није ни писан.
Тако је једини траг примене привремене мере био у извештајима и службеним белешкама оперативаца и деловодној књизи у коју су уношени само најосновнији подаци: шифра особе која се слуша, телефонски број и адреса, као и датум када је мера примењена. На сличан начин је Милан Николић описао процедуре Седме управе, који је на питање да ли је РДБ прислушкивао Ћурувијин мобилни телефон одговорио:
„Није ми познато, али из контекста сигурно јесмо. Ако се водила оперативна обрада, једна од мера је надзор комуникација.“
Шта је сада са тим деловодним књигама из управе и одељења, нису знали ни Радојичићева ни Николић, као што нису знали ни да ли је примерак привременог налога који су добијали био једини.
Милан Николић је питан о још једној теми. Овај електроинжењер, који сада ради у Теленору, из РДБ је отишао 2002, прешавши у Управу за борбу против организованог криминала (УБПОК) која је истраживала и убиство Славка Ћурувије.
Зора Никодиновић Добричанин, заступница Радоњића и Ромића, упитала је Николића да ли зна да су 2005. године нађене „неке траке Мобтела“. Реч је о посебним тракама из 1999. на којима су, према оптужници, забележени подаци о разговорима мобилним телефонима на дан убиства и ранијих дана, док је Ћурувија тајно праћен, које су оптужени обављали међу собом и са другим високим функционерима РДБ. Николић је одговорио да не зна.
Нешто касније је Владимир Маринков, бранилац Радомира Марковића, тражио да се сведоку прочита део његовог исказа који је дао у истрази 2008. године. Николић је тада тврдио да су код пресретнуте комуникације мобилним телефоном, дакле када је особа прислушкивана, у РДБ добијали и податке преко којих је базних станица мобилне телефоније вођен разговор, али да 1999. мобилни оператери нису бележили и чували те податке за сваки разговор, па би их било немогуће накнадно сазнати.
То би значило да тврдње из оптужнице, која је детаљно и прецизно побројала мобилне разговоре оптужених, све са идентификацијом базних станица, технички нису могуће.
„Оно што сам тада говорио су моје претпоставке и стручно закључивање, на основу података којима сам тада располагао, а не чињенице“, одговорио је, међутим, Николић.

Суђење се наставља у уторак и среду.