Вести
16. 04. 2016.
Спиновање уместо процедуре
Овако: Новинарку Светлану Божић Краинчанић сместа, без даљег мешања политике, вратити на посао.
Како објашњавати оно што и дете разуме? Овако, на пример... И прође среда у којој се Београд опростио од Небојше Попова. Позната лица поштовалаца, пријатеља, сарадника одали су последњу пошту човеку који је толико задужио Србију борећи се, до последњег даха, за више слободе, правде, права, једнакости.
Небојша је волео Србију без патетике, али снажно и дубоко, и причао о њој без потребе за великим аудиторијумом, искрено, са зебњом, духовито. Оставио нам је као своје последње наговарање да мислимо својом главом књигу "Како смо доспели довде", озбиљно очекујући од нас да нађемо одговор, и да променимо ствари набоље.
Србија је у кампањи на начин који се ником разумном коме је стало до ове земље не може допадати. Разумевање онога што се дешава у политичкој и друштвеној сфери, јасноћа, и тачна информација о томе услов су без кога грађанин не може да буде слободан индивидуум који зна за кога се и због чега опредељује на изборима.
Међутим, теме се набацују, али се проблеми који се њима отварају не решавају, остају без одговора.
"Случај", дакле суспендовања новинарке Светлане Божић Краинчанић, дописнице РТВ Војводине из Београда. Молим вас, обратите пажњу само на голе чињенице којима располажемо. Она је суспендована по одлуци директора РТВ Војводина Срђана Михајловића јер је по његовој процени "прекршила етички кодекс јер је питање поставила у име Иницијативе младих за људска права, чији су активисти у време одржавања прес-конференције протестовали испред зграде Владе, не оспоравајући садржај питања већ начин на који је питање постављено".
Колико је мени познато, етички кодекс се не крши тиме ако новинар политичару постави питање за које су јавност или неки део јавности, па чак и нека опозициона странка, заинтересовани. То нити је било нити може бити. И ту би ствар била лако решива и транспарентна.
Али, оно што је ставља у сиву зону у којој ништа није како би требало да буде јесте даља политизација случаја. Новинарка изјављује да јој је директор, што је и сам у својој изјави потврдио, суспензију уручио објаснивши јој да то чини према властитој процени, без ичијег притиска. И сама новинарка, рекло би се, сматра да је реч о аутоцензури коју она, с правом, оцењује као изузетно штетну појаву.
Оглашава се Александар Вучић - коме је предметно питање: "Пошто сте рекли да је за вас једина спорна ствар када је Шешељ у питању његова политика, која је назадна, да ли то значи да се ви на неки начин не одричете те политике деведесетих, када сте и сами били уз Шешеља", постављено - изјавом: "Чуо сам да је Пајтићев и Чанков директор РТВ-а казнио Светлану. Срам да га буде! Да нико у моје име не кажњава новинаре јер постављају питања (...)".
Оглашава се НУНС и ДС, који сматрају да је Вучићево оглашавање пуко лицемерје. Али, онда се поново оглашава директор РТВ Војводине који одговара НУНС-у речима да је спреман на отворен дијалог, да и даље стоји иза свог образложења за суспензију, али да је, уколико се испостави да је погрешио, "спреман да коригује свој став".
И ко је овде шашав или безобразан и дрзак, ко креира овакве глупости, или се оне дешавају спонтано? Дакле, погледајмо логички исход: Ако директор сматра да је он у праву, то се зове убеђење. Ако је то убеђење последица аутоцензуре, то се зове политички став. Ако директор због свог политичког става не сме да суспендује новинарку, а не сме ни под разно, он је учинио прекршај. Ако је прекршај директоров, зашто се директор не санкционише?
Директор под аутоцензуром није способан да врши свој посао. Молим лепо, ако није способан, директору суспензија или смена, новинарку сместа вратити на посао. Шта је спорно? Ако се тако не поступи, шта се тиче грађана предизборно оглашавање премијера и улажење других странака и еснафских удруга у то да ли је оно тачно или лицемерно? Јер то су метафизичко-политичка, каткад и политикантска питања.
Шта ме брига, хеј људи, шта кажу Вучић и контра-Вучић? Занима ме новинаркин статус, и да се директор изведе на чистац. Је ли под аутоцензуром, или није, је ли прекршио закон, је ли га неко на то натерао или је себе сматрао власним да поступи незаконито? Па да ли је тешко овде испратити фабулу и донети закључак?
Чему и коме подизање случаја на ниво оглашавања државног врха и препуцавања? Е, зато је важно радити на себи, ако хоћете, како написа Небојша Попов, на крају своје књиге "Како смо доспели довде".
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.