Вести
12. 04. 2016.
In memoriam - Уместо поздрава Живку Перишићу
Драги наш Жиле,
- Миииилеее, има цака – стално си ми говорио кад би нешто занимљиво, за нас новинаре, ухватио. Онако, у пролазу, како си само ти то знао. А ја сам знао да има нека цака. Целе прошле недеље, од кад су ти телефони били искључени. То не личи на тебе. Признајем, ухватиле су ме црне слутње! Љут сам био на себе што ми се то уопште мота по глави. Знаш и сам колико си ме грдио кад се ја нисам јављао. Кад сам искључивао телефон, желећи да се мало одморим. Надао сам се да си и ти то сада одлучио. Да си решио мало да предахнеш, да искористиш док си тамо, да се одмориш. Али, ни то не личи на тебе!
Јуче ујутру си нам направио ту твоју цаку. Направио си нам да ми морамо да јављамо да тебе више нема. И, опет, Жиле, ни то не личи на тебе. Јер ти си први све јављао!
И кад су ме будили, око поднева обично, из београдске редакције, да кренем трагом твоје приче. Оне, коју си ти већ око осам ујутру јавио твојој Бети. И кад су ме, опет око поднева, чекале ТВ екипе испред моје милановачке редакције. Јер си ти, опет око осам ујутру, боље од мене разумео шта је ГМПРЕС хтео да каже, јавио Бети, а онда је било оно твоје – Мииилееее, запалили смо Србију. Сви преузели!
Овог пута си нам увалио коску. Како, Жиле, да јављамо да колеге више нема? А ти си био колега у правом смислу те речи. Био си и друг и пријатељ! И то у правом смислу тих речи.
Хвала ти, Жиле, што си ми помогао кад сам почео да се бавим овим нашим послом. Са ким ћу овог августа у Гучу? Ко ће тамо да ми буде интедант?
Ајд, Жиле, срећан ти пут тамо горе! Види како је, нађи неку цаку, па нам јављај повремено! Ко то каже да новинари умиру!?
Видим ја да си ти опет ухватио неку твоју цаку, и да ћеш и одозго да нам задајеш новинарске домаће задатке. Ја ти обећавам да ћу се трудити да их све решим без грешке. И твој ГМИНФО ти то обећава! Прихватио си нас као свог Владимира. Волео си нас као своју Биљану!
Ми им тебе не можемо надокнадити. Нека им буде утеха што ћеш ти бити део сваке наше вести, сваког нашег извештаја, сваке наше репортаже…
А тебе молим, организуј ми неку Гучу, онако како само ти то знаш, и тамо горе, кад ја стигнем!
И извини што сам те тек сад, после деценија нашег дружења, први пут послушао, па ти не персирам! Камо среће да нисам ни сад, а да се ти и даље љутиш, и грдиш ме због тога!
Нека ти је лака земља, друже мој, Бог да ти душу прости, и вечна ти слава била!!!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.