Вести

12. 04. 2016.

Аутор: Бојана Белчевић Извор: Aljazeera

Илир Гаши, извршни директор Славко Ћурувија фондације каже да је новинарство у Србији даље него икада од истинске слободе медија

Илир Гаши: Стање медијских слобода у Србији све горе

На Ускрс 1999. године током НАТО бомбардовања СР Југославије у пролазу испред своје зграде убијен је новинар Славко Ћурувија. Данас, 17 година касније, суђење четворици некадашњих припадника Ресора Државне безбедности за убиство је у току (почело је у јуну 2015. године), убиства новинара Даде Вујасиновић и Милана Пантића годинама нису разјашњена, наслови у медијима сведоче о честим нападима на новинаре, а дебате о постојању цензуре део су јавног дискурса у Србији.

У таквим околностима Славкови ћерка и син Јелена и Раде Ћурувија покренули су иницијативу за оснивање Славко Ћурувија фондације са циљем да очувају сећање на заоставштину свог оца, али и унапреде квалитет новинарства. О ситуацији у медијима у Србији и праћењу суђења разговарамо са извршним директором Фондације Илиром Гашијем.

 

Славко Ћурувија је својевремено изјавио: „Ја радим зато што желим да ова земља буде уређена тако да главни уредници и новинари могу слободно да праве своје новине, да те новине могу слободно да се продају, да грађани могу слободно да их читају“. Да ли смо ми данас ближи том циљу?

- Мислим да смо данас вероватно даље од тог циља него што смо икада били. Деведесетих је изгледало да је ситуација тежа, али увид у ту сцену показује да су постојали медији који су радили свој посао професионално. Данас као да је исцрпљен капацитет новинара да се боре за оно што је у новинарству важно. Многе околности су битно другачије него 90-их. Као да је након 2000. мало по мало дошло до тога да није више важно ни шта пишеш, ни за кога пишеш, ни како пишеш, док год преживљаваш. Транзиција у тржишну сферу у медијској индустрији није прошла најбоље по свим индикаторима. Стање медијских слобода је на веома ниској тачки, и бива све горе. То потврђују и извештаји релевантних међународних и домаћих организација.

Да ли у таквим условима уопште има смисла бавити се истраживачким новинарством? Рецимо, били смо сведоци напада провладиног таблоида Информер на новинара портала Крик — Мреже за истраживање криминала и корупције Стевана Дојчиновића у коме се, између осталог, откривају детаљи приче на којој је радио и пре него што ју је објавио.

- Мислим да у таквој ситуацији више него икад има смисла бавити се истраживачким новинарством. Када се дигну руке, ствари ће постати само горе. Са друге стране, врло је легитимно питање и да ли се од новинара може и сме очекивати да носе јако велики терет, јер се излажу великим опасностима.

Ко треба да реагује у таквим ситуацијама?

- Важно је што су реаговали многи медији и новинари. Питање реакције државе је деликатно у смислу да се свако реаговање може схватити као мешање у слободу медија, али са друге стране реакције које смо видели од државе су само наизглед неутралне, а заправо охрабрујуће за такво писањеИнформера. Читајући реакције званичника стекао сам утисак као да они сматрају да је Стеван Дојчиновић то ипак мало и заслужио. То је опасна порука и може имати озбиљне последице за све новинаре који треба да схвате да ће бити нападнути ако дирну у нешто што неко мисли да не би требало. А имамо и примере физичких напада на новинаре попут Ивана Нинића и Давора Пашалића. Ти напади нису разјашњени и немамо информацију о томе у ком су статусу истраге. То све показује да постоји притисак на оне који покушавају да разоткрију нешто што је неко хтео да сакрије.

Да ли је у таквим ситуацијама стварно дошло до јединствене реакције струке? Чини се да је више било реакција по друштвеним мрежама, а само поједине редакције су извештавале о томе.

- Слажем се да би било боље да је више медија реаговало. Као да смо потпуно изгубили снагу као сектор. Зато мислим да је свака акција која окупи било који број људи или организација унутар бранше важна. Дакле, постоји неко ко ће да устане и да каже: ово није добро и ово је опасно. Имамо и акцију „Новинари не клече“ која се није бавила само питањем смене министра због увреде новинарке. Тада су дефинисани још неки циљеви и захтеви од министра културе и других сектора у Влади. Питање је колико су та очекивања реална и ефекти велики, али мислим да је важнији ефекат ка заједници новинара, јер такве ствари се дуго нису дешавале. Надам се да ће то да покрене неке друге акције. Људима је потребно охрабрење, потребна је вера да нешто има смисла, да постоји разлика између доброг и лошег новинарства, етике и неетике и да је неко храбар да каже: овде је та линија.

Фондација активно прати суђење оптуженима за убиство Славка Ћурувије. Како коментаришете чињеницу да је адвокатица одбране Зора Добричанин Никодиновић оптужила Фондацију да објављивањем исказа из истраге покушава вансудски да утичете на ток суђења?

Можда нас је она помешала са неким медијима. Ми то свакако не радимо. Оно што ми објављујемо је доступно у оптужници. Стварно не знам зашто је она покушала да нас дискредитује, али претпостављам да јој из неког разлога смета да јавност буде темељно информисана о томе шта се на суђењу догађа. Ми сваки пут на суђењу имамо два или три новинара, управо да бисмо обезбедили да то информисање буде квалитетно. Они сваку реч бележе, а након тога заједнички проверавају белешке и труде се да направе најпрофесионалнији могући извештај.

Адвокатица одбране се на једном од претходних рочишта бавила и начином финансирања Фондације Славко Ћурувија. Касније је рекла да јој је импутирано да је Фондацију назвала страним плаћеницима.

- Она је констатовала нешто што није тајна и пише на нашем сајту, да фондација прима новац од Фонда браће Рокфелер. Касније је у изјави новинарима рекла: „Мени је довољно што се Фондација финансира споља, као и Фонд за хуманитарно право. Нема слободе кад морају да пишу по налогу.“ Мислим да то прилично директно имплицира да нас она сматра тамо неким страним плаћеницима. Она помиње и Фонд за хуманитарно право, који је иницијални подносилац кривичне пријаве у овом поступку и сад се ту плете читава мрежа завере. Верујем да адвокатица зна да ствари са страним донацијама не функционишу баш тако. А и да она такође зна да у нашој јавности још од 90-их постоји флоскула о страним плаћеницима као релативно популаран начин дискредитације противника: „прима паре споља, ко зна за кога он ради, сигурно против наших интереса…“ То је опасан дискурс и управо је таква оптужба била део медијске кампање која је својевремено вођена против Славка Ћурувије, па је коришћење таквог аргумента на суђењу за његово убиство срамно.

Како други медији извештавају о суђењу?

- Неки медији то раде веома професионално. Други се тиме баве повремено и сензационалистички. Очекивали смо да медији томе приступе са дужном пажњом, јер се ради о суђењу за убиство новинара које ће имати последице на питање безбедности новинара у Србији.

У чему се огледа сензационализам у извештавању?

- Хватају детаље за које мисле да би били пикантни јавности: начин на који је ДБ функционисао 90-их, како је подземље функционисало… Мене то подсећа на петпарачку литературу. Са друге стране, наше искуство је такво да је овакво суђење тешко пратити. Мораш да познајеш поступак, да знаш ко је ко и шта је било на рочиштима која су прошла… То је комплексна структура информација и могу да разумем то да је из недостатка ресурса у многим медијима тешко обезбедити квалитетно праћење суђења.

А како коментаришете чињеницу да је поступак покренут у време када су на власти исти људи који су били на челним позицијама у држави у време када је Ћурувија убијен?

- Из разговора са људима који су учествовали у истрази, попут Драгана Кецмана, начелника УКП, сазнали смо да је било пуно опструкција државних структура које су довеле до тога да оптужница не буде подигнута раније. Очигледно је да је у овом случају било потребно да неко пресече и да упрегне све ресурсе да би се тако нешто заиста догодило. Са једне стране почетак суђења је добра вест и за новинарство и за породицу и пријатеље Славка Ћурувије. Са друге стране, важно је да препознамо да не би смело да се дешава да такве ствари зависе од нечије воље, већ морају да се дешавају по аутоматизму институционалних правила и процедура.

Колико је рад Комисије за истраживање убиства новинара допринео покретању поступка?

- Њихов допринос је двостран. Они су прикупили и анализирали налазе ранијих истрага, а били су и нека врста медијатора између различитих државних органа који су били укључени у истрагу, па су убрзали тај процес и побољшали њихову сарадњу. Подједнако важно је и то што су вратили пажњу јавности на овај случај.

Да ли новинари треба да спроводе такве истраге или надлежни органи?

- Ми данас не можемо да тврдимо да би оптужница била или не би била подигнута да Комисије није било. Али знамо да је процес покренут након што је Комисија формирана и након што је урадила неки посао. Верујем да постоји директна и снажна веза између тога. Ипак дугорочно гледано, ми те ствари морамо да спустимо на ниво аутоматског, да институције увек и у сваком случају раде свој посао. Није циљ Славко Ћурувија фондације да оптужени за убиство буду осуђени, већ да новинари у Србији буду безбедни. А новинари ће бити безбедни када институције буду ваљано радиле свој посао.

Фондација се између осталог бави и подршком локалним медијима. У каквим условима они раде?

- Најпре, неупоредиво мање новца има у локалним медијима, они нису у стању да исплаћују плате по неколико месеци. У таквим случајевима тешко да можете да тражите од својих новинара да иду около и гурају прст у око корумпираним политичарима и тајкунима. Други проблем је везан за мале заједнице као такве. Ти треба да пишеш против локалног бизнисмена који запошљава пола твоје фамилије пошто једино та једна фабрика ради у граду, који живи три куће од тебе и кога ћеш срести сутра на улици или вечерас у кафани. Такође информације о притисцима на новинаре у мањим срединама тешко долазе до националне јавности, а у мањим срединама немамо јак цивилни сектор, ни јаке институције које би могле да штите новинаре.

Пре неколико дана директор Водовода у Пожаревцу је поднео кривичну пријаву против уредника информативног програма радија „Боом 93“ због тога што је пренео истиниту информацију о томе да грађани пију неисправну воду. У РТВ Панчево условљавали су останак на послу новинара учлањењем у Српску напредну странку. Уредника Кикиндских Жељка Бодрожића су због неплаћеног саобраћајног прекршаја привели у полицију са лисицама на рукама, на чему је, како изгледа, инсистирао полицајац о чијем су раду Кикиндске критички писале. Мало је рационалних разлога да новинари свој посао обављају објективно. Мени је снажнији утисак управо чињеница да постоје људи који упркос свему томе настављају да раде. Један од начина подршке локалним медијима је конкурс „О чему Србија ћути“, намењен најпре радио и телевизијским прилозима, а затим и онлајн медијима.

Шта вам је било важно приликом спровођења овог конкурса?

- Подржали смо приче за које сматрамо да су важне за локалну заједницу, али и да треба да добију националну видљивост, а самим тим и већу пажњу и у срединама којих се тичу. У истраживањима новинари пролазе кроз вишемесечни рад са менторима у области истраживачког новинарства. То захтева дубинско истраживање, приступ хиљадама страница докумената до којих некад није лако доћи, јер поједине институције нису отворене за наше захтеве о информацијама. Новинар на крају пролази кроз причу са „фацт цхецкером“ – особом која пролази са новинаром реченицу по реченицу кроз текст и тражи му доказ за тврдње. То је у дневном новинарству незамисливо висок стандард из објективних разлога. Али нама је важно да они кроз тај процес прођу и схвате шта је квалитетно истражена тема. Надамо се да ће нешто од тога успети да пренесу у околности у којима раде.

Цензоловка, сајт Фондације, један је од ретких медија који се бави медијима…

- Цензоловку смо покренули из уверења да дебата о слободи медија може бити онолико добра колико је јавност укључена у њу. Зато се трудимо да изнесемо медијски садржај широј јавности и да јој помогнемо да га разуме. Када се нешто у медијима догоди, а људи нису баш сигурни шта то тачно значи, покушавамо да обезбедимо аргументовану анализу, да објаснимо да постоји разлог из ког неки медиј извештава на одређени начин, да постоји метод којим можеш да читаш наслове, како је текст организован, ко су саговорници, да ли постоји друга страна. Ми та знања као друштво и појединци немамо.