Вести
31. 03. 2016.
Пановић
Није му било потребно било какво удружење да би могао да мисли, о било чему. Није маштао о архинепријатељу, нити о великом Сатани. Пановић је, уместо тога, писао о фудбалу, политици, филмовима, музици, онако како о томе и треба да се пише. Без придева, са довољно именица да читалац може да од њих формира своје мишљење и свој став
Пановић, мој другар, воли оног Спрингстина. Сетио сам се тога пре неко вече, на Окичином рођендану, док сам седео поред Пановића и његовог дуплог пива, и док смо слушали Синишу, најбољег музичара у граду, и неку сасвим другу музику.
Пановић нам је баш рекао да су га сменили у Данасу. Вељко Лалић, који ме увек зачуди својом жељом да буде новинар, и који је на рођендану остао краће него обично, одмах је најавио да ће то да објави. Хтео сам да му кажем - црни Вељко, друже, кога то још занима, али нисам.
Уместо тога сам се сетио Спрингстина. И његове Glory Days:
Yeah, just sitting back trying to recapture
A little of the glory, well time slips away
And leaves you with nothing mister but
Boring stories of
Glory days yeah they'll pass you by
Glory days in the wink of a young girl's eye
Glory days, glory days
Јесте "boring", али, Пановић, два пива и ја, помислио сам, то је све што нам је остало. Још је ту био и мој кум Бујке (Драган Бујошевић), који узалудно не попушта носталгији и чињеници да је, са Пановићевом сменом, заиста све готово.
Остао је симулакрум. Привид, који живимо, и симулација, која живи уместо нас.
Бодријар је, у оваквим случајевима, лековит. Једино што га више нико не чита. Симулација је преузела све.
Стварност је остала негде тамо, у деведесетим, када смо сви ми нешто стварно и радили, и током којих је Пановић почео да ради, и формирао се, као Пановић - стварност.
Данас, овај смењени Пановић, по Бодријару, за разлику од "оног" Пановића, није више само модел. Он је већина.
Сви су смењени у тој лудачкој симулацији деведесетих. Зато што у симулацијама за његову и нашу стварност, једноставно, нема места.
И нема места, у симулираном новинарству, ни за чињенице, податке, саговорнике које слушаш, а не монтираш, за било шта од елементарног заната, осим за став, који је, опет симулација, пошто се и односи на симулацију.
Једно од првих новинарских правила које сам научио онда, у стварности, гласило је: Придев је највећи непријатељ именица, самим тим и писања.
Гледај, слушај, буди прецизан, описуј, именицама, оно што се дешава. Данас именица више нема. Симулација захтева, подржава и озакоњује - Придев.
Он је основни елемент става. А став - симулација - јесте све што је овој симулацији и потребно. Без става, симулација не може да буде одржива. Зато што став омогућава стални сукоб, пардон, симулацију сукоба, од којег и на којем ова наша симулација и живи.
А Пановић, како сам после чуо, није имао довољно јак став.
И нешто сам мислио, па наравно да није. Он је стварно проживео стварност деведесетих, у новинарству. И знао, врло добро, како то, када постоји сукоб, прави, између оних који траже слободу и оних који је не дају, изгледа.
Није био са Бујкетом и са мном у Дневном телеграфу и Европљанину, али је био у Данасу, тада, и врло добро је све то и видео и осетио.
И то га је и сјебало, на крају. Жеља за стварношћу, а не за симулираним сукобом симулираних ставова. Он се - сјајан је тај Бодријар - није правио да "има нешто што нема, и да нема нешто што има".
И није имао потребу да се, као они што су деведесете преспавали или пропили, и које је Славко презирао, данас "осећа као Ћурувија".
Није морао да симулира "борбу за слободно новинарство", пошто се, заиста, онда, за то борио. Није имао никакву жељу да симулира чувено Славково писмо, и било коме се извињава.
Није му било потребно било какво удружење да би могао да мисли, о било чему. Није маштао о архинепријатељу, нити о великом Сатани, човек је све то стварно доживео, и то баш онда када је то и требало да се доживи.
Пановић је, уместо тога, писао о фудбалу, политици, филмовима, музици, онако како о томе и треба да се пише. Без придева, са довољно именица да читалац може да од њих формира своје мишљење и свој став.
И све то, једноставно, није било довољно. Симулакрум не захтева новинаре. Захтева комесаре. Оне који, за одсуство става, умеју и хоће да казне.
Ето, свега сам се тога сетио, поред Бујкета и Пановића и његова два пива. Као и да је Вељко поново отрчао да верује да је могуће, овде, у овој симулацији, бити новинар.
Пановић и ја више немамо тај проблем, ја одраније, а он ми се, ево, свеж придружио.
Имамо наш кафић, пиво, и досадно, али окрепљујуће, слушање Спрингстина и "Glory Days". Доказ да је стварност некада постојала и да је више нема.
А ти, Вељко, сине, размисли још једном, па нам се придружи.
*Пише Иван Радовановић, некадашњи новинар Политике, Борбе, Времена, извештач из ратова у Словенији, Хрватској, Босни, помоћник и заменик Славка Ћурувије у Дневном телеграфу и Европљанину, током двехиљадитих кратко власник Борбе. Данас у сасвим другом послу, довољно далеко од новинарства, хвала Богу.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.