Вести
31. 03. 2016.
Изборна реч
Колумну у Куриру добио сам 2006, када је Вучићевић увелико пребегао у лист Прес, тако да он на то није имао никакав утицај, осим можда телепатски
Међу оним чувеним саветима — “100 ствари које морате урадити пре него што умрете” — пише да вам под обавезно ваља видети поларну светлост, прошетати се Великим кинеским зидом, вечерати у ресторану са Мишленовом звездицом, возити се Рутом 66 у Америци, коцкати се у Лас Вегасу, посетити Нови Зеланд у камп кућици и путовати Оријент експресом. Тек под деведесет осмом ставком стоји да морате бар мало бити главни уредник Данаса. А под бројем 99 како морате доживети да ту чудновату околност коментаришу Иштван Каић и Драган Ј. Вучићевић у ударном термину ТВ Пинк.
Емисија се звала “Изборна реч”, била је нешто тежа од “Тешке речи”, а бавила се оном макљажом на Ђерам пијаци пре неки дан.
И онда, негде усред објашњавања ко је на Ђерму продавао јаја, а ко је продавао бубреге, Вучићевић је објаснио како се у биографији извесног Петровић Драгољуба, по занимању “највећег мрзитеља Вучића”, нигде не појављује кључна ствар — да је он био колумниста Курира. И да се та страшна околност крије у свеопштој завери противу болних реформи.
Као особа чији је неодољиви шарм да буде неоптерећен чињеницама, мада бављење новинарством изискује управо супротно, Вучићевић је открио још једну важну ствар: да је лице Петровић Д. колумну у Куриру добило захваљујући њему, јер је баш у то време био заменик главног уредника Курира. И све се то, према речима Вучићевића, одиграло 2004. године.
Никада се нисам стидео околности да сам три године био колумниста угледног Курира, јер је то пре мене био, рецимо, и један Богдан Тирнанић, а после и Марко Видојковић. А посебно што сам тамо писао колумне које су биле само моја “ливада” на два ступца, у којој сам могао да критикујем све и сваког, па и уређивачку политику Курира.
О томе могу да посведоче сви који су о том делу “моје биографије” понекад и писали — од Теофила Панчића до Славише Лекића. Тај хонорарни ангажман наводим у сваком си-вију који својеручно пишем. И нико то не крије, нити је то било каква тајна. Постоји бар још 15 медија са којима сам хонорарно сарађивао у каријери, један од њих је Курир, други је НИН, трећи је ВИН Гоце Суше, али сам стално запослен био само у Борби, Нашој Борби, Гласу јавности, и Данасу, што се обично и наводи у штурим биографијама какве медији ових дана објављују.
Колумну у Куриру добио сам 2006, када је Вучићевић увелико пребегао у лист Прес, тако да он на то није имао никакав утицај, осим можда телепатски. Узгред, увек су ме чудили људи којима је од толиких историјских личности најомиљенија Барон Минхаузен.
Океј, утврдити да Вучићевић “баронише” о лако проверљивим подацима није неко епохално откриће, али у истој емисији је био појачан Каић Иштваном па су заједничким снагама утврдили још нешто — да сам у једној колумни у Куриру написао да је Зоран Ђинђић извршио самоубиство. Кардинал Ришеље би им позавидео на таленту да извуку једну реченицу из текста, а одмах потом обесе аутора посред Пинка.
А у том пасусу је дословце писало ово: “Те две групе — Топаловићи и ДОСпаловићи — заправо су заједно допринели да Србија преживи, а Ђинђић не преживи. Али главна кривица није у њима. Највећи инспиратор убиства Зорана Ђинђића био је — Зоран Ђинђић. Њега су схватали једино они који су га убили. Остали се нису ни трудили да га схвате. Трудили су једино да га облате или обрлате. Коштуница поред њега никад не би био премијер у Србији, можда у пчелињаку, Беба поред њега никад не би био власник ауторских права на Зорана Ђинђића, Михајловић поред њега никада не би био хроничар ДОС-а, Чеда поред њега никад не би био председник, Тијанић поред њега никада не би био сувласник истине.”
Ко схвати, схватио је.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.