Вести

28. 03. 2016.

Аутор: Марко Прелевић Извор: Недељник

Случај "Индепендент": Зашто добро новинарство неће умрети

Тиражи падају све време, али падају спорије него што се предвиђало. Новине и магазини су, и у Србији и у свету, центар јавног живота.

 

Из дана у дан, из четвртка у четвртак, управо штампана ствар поставља агенду, теме, истражује, обезглављује, понекад чак – посебно у Србији – и стреља. Политичари им се удварају. Телевизије праве своје прилоге из њих. Пиарови вас моле да пустите вест, само неколико редова, ма може и без фотографије, упркос кампањи на Фејсбуку и билбордима. Најмање приметна информација, спакована у дно стране неког дневног листа или на 62. страну Недељника, утицајнија је од хиљаду пута ретвитованог твита.

Ретки су сајтови који нису израсли из новина, који се не наслањају на њих, који не привлаче кликове баш оним вестима које ће њихови вајни "уредници" назвати "бајатим". Како се онда догодила пропаст британског Индепендента и како помирити дигитално и оно што се осећа под прстима?

Редакција Недељника није са превеликом тугом дочекала вест да су једне од бољих националних дневних новина у Великој Британији, Индепендент, престале да излазе јуче и да ће се преселити само онлајн. Нисмо то схватили ни као ужарену црвену куглу која нас опомиње да се спрема нешто страшно ако кренемо са новим сајтом.

Није, додуше, да у целој причи нема романтике и није да она не отвара старе дилеме о будућности медија, новина, часописа, читавог новинарства.

Арчи Бленд, бивши новинар и уредник Индепендента, за Гардијан је писао о "дивном хаосу" у том листу, али и о празнини која остаје, не само на киоску.

"Штампана издања наших новина, чак и ако настављају да иду наниже, таква су сигурица обичног живота – продају се на киосцима, остављају се у возовима, лепе се на прозоре неусељених станова, и још се читају свуда – да њихов нестанак изгледа незамисливо као што би изгледао нестанак цркве. Не треба ни да купујете новине да бисте имали романтични став о њима као о виталним знацима једне нације. Ако би оне стварно нестале, сва наша срца би куцала мало спорије."

Новинама се предвиђала пропаст када се појавила телевизија, а онда се испоставило да је у златно доба телевизије, крајем седамдесетих и осамдесетих година, и штампано новинарство имало свој хејдеј. Тиражи су били астрономски (чак и Политикин забавник највише је продавао седамдесетих, баш као и Вечерње новости, рецимо, не рачунајући онај број када је умро Тито).

Тек ће их интернет, причало се деведесетих, сахранити.

Сећам се, тамо 1998. или 1999. како су тадашњи сајтови писали о почетку краја, када је неки локални недељник из Сијетла саопштио да прелази само онлајн. "You've meant the world to us", била је слатко-кисела порука на насловној страни тог последњег броја, и то верно одсликава оно што новинари мисле о читаоцима. Чак и ако читаоци то не знају, ево, искрено: много нам значите.

Но у међувремену су новине постале прилично резистентне. Тиражи падају све време, али падају спорије него што се предвиђало. Новине и магазини су, и у Србији и у свету, центар јавног живота. Из дана у дан, из четвртка у четвртак, управо штампана ствар поставља агенду, теме, истражује, обезглављује, понекад чак – посебно у Србији – и стреља. Политичари им се удварају. Телевизије праве своје прилоге из њих. Пиарови вас моле да пустите вест, само неколико редова, ма може и без фотографије, упркос кампањи на Фејсбуку и билбордима. Најмање приметна информација, спакована у дно стране неког дневног листа или на 62. страну Недељника, утицајнија је од хиљаду пута ретвитованог твита. Ретки су сајтови који нису израсли из новина, који се не наслањају на њих, који не привлаче кликове баш оним вестима које ће њихови вајни "уредници" назвати "бајатим".

Милиони тих кликова не значе колико петнаест прелиставања омиљеног часописа, и не доносе толико новца. И проћи ће много времена пре него што буду толико значили и доносили.

Сторија о Индепенденту то сурово илуструје.

Индепендент је био либерални глас у Британији. Појавио се 1985. када су Андреас Витам Смит, Стивен Гловер и Метју Симондс, старији новинари угледног и конзервативног Дејли телеграфа, схватили да међу великим играчима постоји простор за нешто ново. Шест месеци након што су почели да прикупљају новац, 7. октобра 1986. појавило се прво издање Индепендента. Први примерци су стигли у редакцију, са одштампаним мотом издања. "I am. Are you?", писало је изнад главе, у веома успешној маркетиншкој кампањи коју је осмислила компанија Saatchi&Saatchi. (Нови газда Лебедев избациће гесло с насловне стране и тиме отерати барем део читалаца.) Већ од почетка, Индепендент је био огроман успех. Гловер се присетио како је својевремено питао директора продаје како иде.

"Није лоше", одговорио му је овај.

"Мислим да нам тираж никада неће пасти испод 400.000 продатих примерака."

Средином фебруара, у дану када је саопштено да ће последњи штампани примерак Индепендента изаћи 26. марта 2016, лист је продавао мање од 40.000 примерака.

Евгени Лебедев је са својим оцем купио Индепендент 2010. и прилично га срозао, рећи ће они који не воле када људи мимо новинског света, као што је Џеф Бизос из Амазона, који је пазарио друге највеће америчке новине, Вашингтон пост, уђу у тај бизнис. Индепендент је правио велике губитке, и једини "шлауф" који га је држао на површини био је сестрински и, компакт-издање новина. У њему су се налазили скраћени текстови, дајџест информација из "озбиљног" листа, и и је продат Johnston Press-у.

"Индустрија новина се мења, а те промене диктирају читаоци. Они нам показују да је будућност дигитална. Моја породица је платила много за Индепендент и још више у њега уложила, јер верујемо у квалитетно новинарство. А укидање штампаног издања и селидба на сајт обезбедиће будућност ових важних уредничких вредности", казао је Лебедев, изговоривши вероватно исте реченице као и много власника пре њега.

Индепендент није чак ни једини велики лист који је одлучио да буде дигитал-онлy у 2016. години. Ногу је повукао Ла Прессе, канадски лист на француском језику, који се данас хвали како продаје више новина на таблет верзији него што је икада успевао у принту. Но за већину се тај експеримент завршавао несрећно: у најбољем случају, постајали су платформа за вежбање новинарских натуршчика који би преносили вести са других сајтова или, у маниру BuzzFeed-a, покушавали да се вештачки приближе млађој, кликтабилнијој публици (што помало изгледа као маторе чикице у баде-мантилима које децу око школе вабе бомбонама). У најгорој, полако би се гасили, преостали би само метузалеми који седе у превише светлим просторијама и пишу нешто што нико не чита и, што је власницима најважније, нико нема намеру да плати.

Али, суноврат Индепендента почео је суштински много раније и није, не рачунајући улазак на тржиште Руперта Мардока, који је дампинговао цене и почео да продаје Thw Times за три пута мање фунти од конкуренције, имао чак ни превише везе са интернетом колико са истинским новинарством и уредничким приступом. Пре десетак година, Индепендент је урадио редизајн листа, и у наредних неколико сезона није било награде за дизајн коју није освојио. Била је то револуција, заиста, са огромним фотографијама и инфографикама, Индепендент су биле убедљиво најлепше новине на тржишту. Само им је фалила – суштина. Испоставило се да читаоци не траже само изглед већ и добре текстове.

Индепендент је превише дуго изгледао као да му је главни уредник декан неког факултета ликовних уметности, ексклузивне приче су гуране на маргине јер нису имале довољно добру графику, и муштерије су почеле полако да на киоску пазаре друге новине. Некада је то био лист који се поносио колумнама Била Брајсона или Хелен Филдинг – мање је познато да је читав "Дневник Бриџет Џоунс" у ствари настао из колумни које је Филдингова објављивала у Индију – или репортажама Џона Карлина, дописника из Јужне Африке и Сједињених Америчких Држава, који ће написати неколико књига, између осталих и ону о Нелсону Мандели и Светском првенству у рагбију 1995, Invictus.

А када једном уђете у погрешан воз, свака следећа станица је све погрешнија: Индепендент је пробао да има два формата (један за редовно, други за недељно издање), јурећи за својим репом заборавили су да се на време укључе на интернет, па је све до пре две године сајт листа изгледао као да је прављен 1997. на Geocities; уследили су откази новинарима па је једна иста екипа морала да ради Independent и Independent on Sunday, а гафови су се само ређали. Примера ради, 2009. је усред једног коментара изашао не један, већ два пасуса потпуно другог коментара, на неку сасвим различиту тему, а онда се то исто догодило недељу дана касније.

У таквој атмосфери, није ни чудо што им се догодио Џоен Кари, млади и талентовани новинар који је измишљао интервјуе. Са свега 29 назван је најбољим гласом нове британске левице и добио је Орвелову награду (најугледније признање за политичке колумне у острвским медијима), али ће му она бити одузета када се испоставило да је уместо правих одговора у интервјуима које је радио он само копирао одговоре из већ објављених интервјуа, или чак из књига. Ни то му није било довољно, већ је редовно едитовао страну на Википедији која је говорила о њему, како би испао много важнији и много бољи новинар него што заиста јесте. Индепендент га је прво суспендовао, 2011. године, на два месеца, а потом је добио и отказ.

Данас је, после прања руку Евгенија Лебедева и сајта који и даље не изгледа као да може да се порве са оним Гардијановим (по квалитету) или Дејли мејловим (по, па, будалаштинама), време за нову панику и нове мрачне прогнозе о будућности штампаних издања. Медијске организације, како је примећено у једном коментару, у оваквим догађајима увек изгледају као деца која седе поред базена са хладном водом. Ако се довољно клинаца одважи да ускочи у базен, урадиће то и остали, без обзира на то што ће вриштати, без обзира на могуће последице и запаљење плућа. И, најважније, без обзира на чињеницу да су чак и та деца савршено свесна да им то брчкање усред зиме уопште не прија.

Гласине о смрти принта биле су преурањене.

Тираж штампаних медија у читавом свету је први пут у последњој деценији скочио, за око четири одсто. Највећи "кривци" су у Индији и Кини, где су дневне новине и недељни и месечни магазини доживели прави бум, али се и опадање тиража у развијеним земљама – пре свега у САД, Великој Британији, Француској – скоро зауставило. Прошле јесени сам у Москви присуствовао предавањима финансијских и иних директора великих компанија (The New York Times, The Washington Post, El Pais, Le Figaro).

Сви су тврдили да оглашавање на интернету никада неће достићи ни обим ни значај као оно у принту. Ни близу – до 2021. оно ће износити једва 20 одсто вредности маркетинга у штампаним издањима, а њихове су процене да ће велики и луксузни брендови остати верни читалачкој публици која је навикла да плаћа за добре приче.

Интернет напредује, да, али не ка заглупљивању и кликбејтовима. Дејли телеграф је био "добар" више од петнаест милиона фунти само захваљујући заједничком раду маркетиншког одељења и редакције, Вашингтон пост је благодарећи газди Џефу Бизосу развио ЦМС који показује колико тачно скролова је на сајту направио читалац, но најзанимљивији "панел" у Москви држала је екипа Недељникових партнера из Њујорк тајмса.

"Стара дама" светског новинарства има 1.200 новинара, 400 фото-репортера и 48 дописништава широм света, и не планирају драстичне редукције. Имају тираж од скоро 1,2 милиона продатих штампаних примерака (више од два милиона недељом), а недавно су прославили милионитог онлајн претплатника.

Оно где NYT апсолутно доминира јесте победа над оним што је доминантно усмерење и српских портала. Потпуно су разорили став "упућених" да читаоци на интернету траже једноставне, кратке вести са вриштећим насловима. Ма не. Најчитанији, најшерованији текст у историји сајта Њујорк тајмса био је онај о снежној мећави која је затрпала исток САД, од 17.000 речи – за читање вам је потребно добрих два и по сата.

Привлачење кликова и пумпање посета по друштвеним мрежама већ одавно је ствар прошлости. Ако желите озбиљну публику и ако желите да зарадите од производње и пласирања вести и прича – немојте се бавити глупостима. Немојте направити ни објавити текст чији је наслов "Ево шта се догоди..."

Мењају се и у принту. Велики медији схватили су да дигитално значи глобално, али да глобално не значи увек и тиражно и читано. Њујорк тајмс је недавно појачао своје тимове у Детроиту и Атланти како би обогатио чак "локалне" стране. Daily Mail и Mail Online ангажовали су неколико десетина нових репортера у Америци и Аустралији, јер је аутентичност важна, јер не желе сви исте приче о голим женама и добром фудбалу. Гардијан је отворио бирое у Њујорку и Сиднеју.

Они нису сметнули с ума да основни задатак новинара и уредника није повећање профита. Прича је оно што је битно, круцијалне су теме које се покрећу, дебате које ће се отворити, и понајвише од свега, утицај који ће то имати на обичног човека. Читаоца или не.

Само тако се гради репутација, само тако се чува име. То је традиционализам у најбољем смислу те речи.

Но када се подвуче црвена линија, све се своди на мерљиви тираж и немерљиви утицај. А то је оно што је, на концу, сахранило Индепендент.

Да батина и штампарска преса увек имају два краја, показује, опет, и последњи пример управо из Енглеске. На киосцима се појавио нови дневни лист, New Day, на 40 страна "бољег папира од обичног" и са присуством на друштвеним мрежама, али - без сајта. Па да видимо...

А ако се пропаст штампаних новина ипак догоди, онда ће једног дана, када схватите да, капоровски речено, немате чиме да убијете муву, нити шта да поставите на под док кречите, нити да нешто прочитате док сте – с опроштењем – порад себе, оне почети да вам недостају.

Недостајаће вам новине и док будете седели у кафићу, и када видите четворо људи како погнутих глава "читају" са екрана, не комуницирајући, не разговарајући, не гледајући се. Преко благо спуштених новина можете неком да упутите значајан поглед, неког да заведете. Чик пробајте то да урадите са таблетом. Новине можете и да згужвате и да баците када вас изнервира неки текст. Чик се усудите да баците скупоцени таблет.

Недостајаће вам и јер једном одштампана ствар некако остаје, за разлику од вести на сајтовима које могу да се промене, па да оно што је речено – буде избрисано. А Срби можда често кажу да "новине лажу", али знају да мање лажу од шарених сајтова, непотписаних блогова и нападних друштвених мрежа.

Недостајаће вам да неком кажете: "У новине ћу да те ставим." Недостајаће вам да прочитате нешто добро. Недостајаће вам саспенс од окретања следеће странице – шта ћете на њој ново пронаћи?

Или ће све то остати само пролазна опасност, и новине ће живети – док год постоје читаоци, они прави, заљубљени у речи и њихову лепоту. И док год постоје новинари који воле да пишу за њих.

А ако то буде и на лепом папиру и на сајту – утолико боље.