Вести
24. 03. 2016.
Лични став
Ко бира, а ко поставља мете?
Напад на уредника КРИК-а због необјављеног текста, напад који је иницирао таблоид Информер било би замарање већ толико пута виђеним да на Дојчиновићево чело није постављена мета.
За разлику од очигледно егзибиционистичке спрдње са "државним ударом" - овај напад је безобзиран и опасан, јер представља злоупотребу медија уместо слободе, а намењен је томе да произведе тешке персоналне последице.
Као и сваки други, најновији напад почиње дифамирањем. Дифамни прелудијум је тумачење "Информерово" да Дојчиновић "практикује садо-мазо", а ову оцену заснива на томе да новинар КРИК-а тренира суспенсион (тешки, може се рећи екстремни тренинг снаге). Како је од овог тренинга дошло до "садо-мазо" праксе, изостављено је као непотребно. Дакле, прикажи неког као "болесног", па оно што он говори или пише, по неумрлој гвозденој стаљинској логици, неће бити истинито. Прелудијум ипак није довољан, јер исто то, само мало друкчије, имало би важити и за самог уредника Информера: није баш лако прећи преко тога како он говори и изгледа. Ипак, човек бар понекад настоји да чује шта он то говори или шта би изволео поручити, макар да би разумео оцену премијера да се ради о добром и часном новинару, коју изгледа треба пригрлити као дефиницију новинарске слободе у Србији: добар и частан новинар је мој гласноговорник, који у свакој прилици и на сваком месту има да заступа моје политичке, личне и остале интересе, и то лојално чини.
После прелудијума следи наизглед главна ствар. Дојчиновић је, наиме, према Информеру шпијун. И то - замислите - француски! Преко тврдње о чистој шпијунажи, прелази Информер на тврдњу да је Дојчиновић терориста, те му је, управо због "тероризма", ускраћен улазак у Руску Федерацију. И прелудијум и наводна главна ствар ту су да прикрију невеселу, а опет традиционалну суштину слободе говора у Србији. Информер наиме сазнаје и одмах јавља да КРИК намерава објавити текст о имовини недодирљиве породице Вучић. Зна и детаље о будућем тексту. Како их зна? Модус операнди је описан у Извештају Заштитника грађана за 2015. годину:
"Војна служба безбедности (Војнобезбедносна агенција) измиче се демократској цивилној контроли. Ускраћује контролном органу податке и прећуткује информације које је по закону дужна да предочи. Чињенично утврђене незаконитости и неправилности у њеном раду на штету начела политичке неутралности и законитости одбацује. Несумњиво је утврђено да је прикупљала податке о активностима и сарадњи одређених политичких странака и покрета иако није имала ни индиције да постоје околности због којих би могла да заснује своју надлежност, нити су били испуњени други законски услови за њено поступање према цивилима."
Ко конкретно из те или друге безбедносне службе јавља Информеру не зна се, али би се свакако могло утврдити, ако се испуне неки мање важни услови. На пример, да министар културе и медија почне да ради свој посао, да правосуђе буде слободно, независно и самостално, да се Закон о информисању и медијима примењује, а не да стоји лепо упакован у Службеном гласнику - те и томе сличне институционалне ситнице које (би требало да) конституишу владавину права у једној држави која са нестрпљењем и потпуно припремљена чека отварање поглавља 23 и 24 претприступних преговора. Сва ова претеривања поводом људских слобода и права и владавине права у позадини су праћена кротком самокритиком премијера у разговору за инсајдер.нет: Мораће он да научи да трпи критике медија, није некако добар у томе. Није дуго требало чекати одговор на питање како ће се наш премијер са тиме носити. Прво, унапред ће сазнати садржину необјављеног новинарског текста, па ће онда Информер лако организовати превентивно доказивање неистинитости оног што није објављено, чиме забезекнутој невидовњачкој публици то остаје непознато. Друго, скрушено ће се уздржати од коментара, изузев што ће рећи да не може да трпи неистину и то " како нобл " не о себи и породици, већ на пример о Синиши Малом. Суштина је дакле - докази нису битни, јер истина је само оно што ја кажем да је истина. (Што нас, не треба ни рећи, али ипак, враћа на оне већ поменуте сувишне ситнице, као што је рецимо независни суд.)
Због чега о свему овоме уопште пишем? Став Европског суда за људска права, који је и наш суд, сасвим је јасан. Политичари, функционери државне власти, у односу на просечне грађане имају привилегије и моћ да доносе одлуке које утичу на свакодневни живот грађана. Због тога морају да трпе оштар критички став јавности који се тиче њихове политичке делатности, својстава у практиковању политичког рада, имовине коју су они и чланови њихове породице стекли за време вршења власти. То није ствар њихове добре воље, већ правне обавезе. Нису дужни да трпе оно што ни грађани не смеју трпети - дифамирање због личних својстава која немају везе за њиховом политичком делатношћу. Када им се то приреди, морају да иду на суд, а суд одлучује да ли је у питању вредносна оцена или чињенична тврдња. Ако је у питању чињенична тврдња " да ли је истинита или не, а ако је у питању вредносни суд о личним својствима која нису у вези са политичком делатношћу " да ли је лично, а не политички увредљив или не.
Информер не сме да суди, Вучић не сме да суди. Дојчиновић не треба да трпи увреде. Ма како то после свега цинично звучало - он би требало да се заштити и пред судом. А грађанска солидарност са њим и КРИК-ом сада не сме да изостане. Никако. Као ни солидарност са судијом Вучинићем, независним судијом, перфидно отераним из судства Србије. Као ни... има тога толико о чему се не може стићи озбиљно писати.
*Ауторка је професорка Универзитета Унион
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.