Вести
21. 03. 2016.
Зашто је Вучићу потребан Кесић?
После вишемесечне паузе Зоран Кесић поново је у етру. Реинсталирање његове хумористичке емисије у програмску шему телевизије Б92 првобитно сам доживљавао као активирање својеврсног вентила, намењеног да снизи тензију и у перцепцији таргетиране јавности успостави утисак уједначенијег извештавања.
Половина Србије не користи интернет и ретко чита новине. Другим речима, готово се у потпуности информише путем национално покривених телевизија (РТС, Пинк, Нарру, Прва, Б92). Наивно сам претпоставио да Вучићев маркетиншки тим постаје свестан предимензионираности премијеровог присуства у том конкретном медијском простору, па жели да постави некакав мањи тег на други тас теразија, не би ли казаљку вратио у психолошко прихватљивији опсег.
Да не помињем још и све оне бриселске пацке по овом питању. До мозга ми, међутим, тек сад долази чињеница да ће Кесићево завитлавање, заправо, створити одређен легитимитет за предстојеће предизборне марифетлуке. Релативизоваће њихову штетност и учинити их лакше сварљивим.
Не треба заборавити ни да је Кесић, попут сваког преданог професионалца, политички неутралан. Не остаје дужан ни оној другој страни. Његово исмевање позиције, опозиције, овог или оног догађаја - пре свега је одређено конкретном инспирацијом за надоградњу и досетке,а не реалним друштвеним значајем дешавања којим се у својој емисији бави. У том смислу ће чаки ситне, али евидентне културолошке разлике између власти и опонената такође бити релативизоване. Колико год тозвучало парадоксално, Вучић и те како профитира поновним увођењем Зорана Кесића на мале екране и то на начин о коме Кесић највероватније никада није размишљао.
У свакој шали пола је истине, каже пословица. Управо та отрежњујућа „истина" често извирује иза Кесићевог хумора, мада нисам сигуран да је баш сви уочавају. Добар пример представља подсећање на суманути аплауз након Вучићевог најављивања избора пред делегатима СНС.
Ту никакви коментари, заправо, нису потребни. Тај аплауз изузетно језгровито сумира сву беду нашег друштвеног бића, понор наше социјалне свести, неопеван политички примитивизам. Лицемерје и полтронство у потпуно нехуманим, апокалиптичним размерама. Комунистичко једноумље преиначено у чисто користољубље и похлепу без икаквог идеолошког оквира.
Колико је безнадежно сударити се са до те мере огољеном спознајом своје свакодневице? Таква је држава у којој живиш, такви су људи који је креирају, то је амбијент, систем вредности, сасвим сигурно доминантан у следеће четири или можда четири десетине година. Од времена СКЈ се очигледно ништа битно није променило, или се бар није променило набоље.
Људима који читају између редова није, међутим, потребан Зоран Кесић да би схватили неке ствари. Они други, опет, неће схватити Кесића.
А Вучић на то и те како рачуна.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.