Вести
05. 02. 2016.
Божанска хармонија власти и уредника прерушених у новинаре: Ко њих уопште, колико и за шта плаћа?
Директорима и главним уредницима појединих медија који пребројавају „стране плаћенике” све је допуштено под само једним условом: да су њиховим услугама задовољни послодавци. Док истражују друге, крију од јавности ко њих плаћа, колико и за какве послове.
Да ли су радници који послују у предузећима у која је уложен страни новац „плаћеници”? Наравно да нису. Ако, сходно томе, извор финансирања не може да буде основ за апсурдне оптужбе – због чега су тада сумњичењу изложене једино невладине организације?
Бесмисленост њиховог жигосања још више пада у очи када се зна да су оне, за разлику од привредних предузећа, по дефиницији непрофитабилне. То практично значи да сваки динар који добијају морају да утроше у строго утврђене наменске сврхе на основу претходно утаначеног плана и програма.
Без обзира на то чиме се баве – унапређењем животне средине или појавама корупције – у њиховом раду нема никаквих тајни. Тачно се зна и ко плаћа и колико плаћа и за шта плаћа.
Да ли постоји иста јасноћа код распршивача сумњи и магле?
Да ли се зна ко њих и колико плаћа? И, што је најважније, за шта?
Савршено је јасно да се ни на једно од ових питања не може одговорити без „транспарентности”. У Вујаклијином Речнику страних речи и израза она је синоним за „прозрачност, провидност, бистрину, јасноћу и лаку схватљивост”.
Па да видимо како су та својства распоређена.
Да ли их има више код домаћих или код страних „плаћеника”?
Да ли се, на пример, зна ко су власници Политике и Вечерњих новости?
Како је могуће да се – кад год се потегне то питање – са свих нивоа власти чује да не могу да размрсе „неразмрсиво клупко”?
У шта хоће да нас увере? Да држава са свим својим институцијама – полицијом, тужилаштвом, пореском управом, катастром, инспекцијским службама и чиме још све не – није у стању да уђе у траг власништву над две велике новинске куће?
Али зато и у беспућу без тешкоћа проналази и утерује дуг и од најјаднијег неплатише комуналних услуга?
За државу је боља варијанта да јој не поверујемо јер бисмо ако је заиста тако – морали да се упитамо каква је то држава. Не зна се, додуше, шта је горе. Да прихватимо уверавања како са свим тим силним службама није у стању да расплете замршене односе или пак да и не жели да то учини. Или да јој више одговара да власнички идентитет новина остане у магли како би се замели трагови корисника њихових услуга.
Чак да и за трен занемаримо одсуство истинске воље државе да рашчисти то што је у домену њених овлашћења – како је могуће да пословодства и уредништва утицајних новинских кућа испољавају исту дозу равнодушности према свом имовинско-правном статусу?
Да им је заиста стало до тога, мање би били посвећени истрази о томе ко финансира „стране плаћенике”, а више потрази за сопственим газдама. Није ли, уосталом, када се већ представљају као поборници „истраживачког новинарства”, природније да истражују то што се њих највише тиче и што је, најзад, право јавности да зна? Не само о томе ко су њихови стварни и тобожњи власници већ и колике су плате главних уредника и директора.
Ово последње, како је објашњено, није могуће због „интерних прописа”.
Да подсетимо, тим поводом, како је канцелар Кол морао да оде са власти због „непрозирности” финансирања његове партије. То што није било дозвољено једном од најмоћнијих немачких канцелара, дозвољено је, дакле, уредницима београдских листова.
Долазимо тако до неизбежног закључка да је – за разлику од страних „плаћеника“ – домаћим „плаћеницима” све допуштено под само једним условом: да су њиховим услугама задовољни послодавци.
Како ћемо, ипак, разликовати једне од других?
Врло једноставно: за „стране плаћенике” се зна и ко их и колико плаћа (за неупућене као за амалине код Вуковог споменика). За „домаће плаћенике” се због „интерних прописа” не зна колике су плате директора и главних уредника (према обавештеним изворима, и до десет хиљада евра месечно).
Али не само по томе, већ и по нарученим пословима које обављају прерушени у новинаре. Лако ћемо их, ипак, препознати јер су – као при извођењу неког музичког дела – у потпуности синхронизовани са властима.
Није, према томе, важно ни ко их плаћа ни колико, све док траје божанска хармонија.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.