Тако на „Београд на води” гледају Срби. А како га виде лондонски „Гардијан” и његов ревносни читалац из Хрватске Борис Дежуловић, и како је ту, ни крив ни дужан, страдао злосрећни Танјуг?
И како је то „Београд на води постао неочекивано место за петродоларе из Залива”? Управо је под тим насловом Херберт Рајт, лондонски архитектонски критичар, у „Гардијану” објавио текст у ком је хвалио изградњу луксузног насеља у Савском театру. Представио је пројекат као будући највећи шопинг центар на Балкану, упоређујући га с лондонским „Вестфилд Стратфордом”.
Аутор представља Београд као „кул” урбани центар пун стваралачког духа у ком је живот јефтин, и пореди га с Берлином након пада зида 1989. године по томе што „пропада, али је пркосно жив”. Кад се упита шта би уопште могло да се замери „Београду на води”, одлази да разговара и с противницима пројекта који се везује за Вучићеву владу, и на те разговоре отпада отприлике четвртина његовог углавном похвалног текста. Један од противника је Балша Божовић, лидер опозиције у Скупштини града Београда, који „Београд на води” назива – „преваром века”. Рајт бележи и да Божовићеву критику подрива њено политичко порекло, односно одговорност ДС-а за „лоша стара времена” и „буразерски капитализам”.
На Танјуговој жици експресно се појавио извештај под насловом „Гардијан: Београд, град креативности и нових подухвата”, који је пренео суштину Рајтовог чланка. Али, српска национална новинска агенција, која је одлуком владе угашена, иако и даље објављује вести, изгледа да не лебди само у медијском простору Србије, већ и региона. Тако је хрватски колумниста Борис Дежуловић искористио прилику да се наруга рањеном Танјугу, и то у гласилу Срба у Хрватској, „Новостима”.
Наиме, док је агенција наређала позитивне оцене из „Гардијановог” текста, као да је шкртарила на простору у преношењу негативних реакција на пројекат. И као што се увек испостави када странци пишу о нама, свако као да чита различите текстове и извлачи другачије закључке. Али, није само забавно читање Дежуловића у делу где Танјуг назива телеграфском агенцијом Совјетске Србије (ТАСС). Дежуловић, у жару борбе с Танјугом, убацује – где ли га нађе – и мудрог товариша Јосифа Висарионовича Путина. Да можда Дежуловић није начуо да ће стан поред Саве да купи и Путин лично, под лажним именом друга Џугашвилија?
Дежуловић је огорчен и зато што Танјуг преноси само чланак угледног лондонског стручњака за урбанизам, док потпуно игнорише још један текст који је „Гардијан” на исту тему објавио истог дана као и Рајтов. Реч је о прилогу извесног Алекса Ерора, који није траћио време на аргументе за и против: његова је теза да је „Београд на води” одвратни елитистички пројекат и вулгарна мегаломанска визија, парче Дубаија у чађавом комшилуку.
Дежуловић је у праву. Код нас су се сви давно одлучили воле ли Вучића и „Београд на води” или их мрзе, али зато је Алекс Ерор за припаднике обе те школе мишљења нов феномен и неиспричана прича. Из два чланка која је до сада објавио у „Гардијану”, сазнали смо да је реч о аутору који је рођен 1989. године, баш кад су његови родитељи почели да пакују кофере да беже из Југославије јер је зли Милошевић дошао на власт. Егзодус из Србије за Ерора је животни лото добитак.
Британским сународницима открива да је Србија једна од 10 најбеднијих земаља на свету. Али јој се ипак враћа. И не скрива да му је просто непријатно кад се сети да је могао да остане Србин, уместо да нам долази у посету као Енглез и да на свом познавању овдашњег простаклука заради коју кинту. И потом нас подучи, кад се врати, како је он једини прозор у свет за своје слепе српске пријатеље.
Али, хајде да му и човек опрости на „ероризмима” који нас подсећају на стереотипе о нама, које смо читали деведесетих година. Кад Црвеној звезди исеку струју, за њега је то најбоља слика Србије која пропада. Не ваљају му ни народњаци. Понавља офуцане метафоре о турбофолку, дајући хармоникашком жанру чак геноцидну ноту, сама мизогинија, шовинизам и неукус скоројевића које Србија и регион имају да понуде.
„То је оно што ћете наћи на ајподима националиста, хомофоба, апологета геноцида и дела друштва испуњеног мржњом…”, пише Ерор.
Дакле, слушаш Ацу Лукаса и апологета си геноцида? Значи, ако си Србин, а још и звездаш, мора да си турбосељак. Ако слушаш народњаке, нешто би да прикољеш. Овде би се свакако побунила Зорица Брунцлик, као родоначелница пи-ара. Давно пре него што је Ерор угледао свет, она је рекла:
– Пишите о мени, чак и ако је добро!
Када говори о оживљавању пропалих четврти у Београду, пријатељ Ерор с презиром помиње арапски капитал. Где, међутим, Ерор греши? Познаје ли он промућурну београдску екипу која је схватила потенцијале Савамале и претворила је у нову оазу ноћног живота? Ако се ту мотају Арапи, онда то по Ерору већ није по мери човека, него су то безлични мегаломански конгломерати.
Дакле, ако вас „ошишају” власници ноћних клубова док испијате прескупи чај, то је тако људски и урбано. Уметнемо ли у тај крајолик шеике, прети нам права катастрофа.
Као да ни „Гардијан”, ни Танјуг, ни Дежуловић, а ни Ерор не схватају да су и власници клубова нових креативних четврти и емиратски инвеститори, ушемљени с властима, дошли на исту идеју. С тим да су ови први огрнути плаштом алтернативаца те су самим тим, унапред, амнестирани од халапљивости за стварањем екстрапрофита. Ови други обележени су као инвеститори копије Дубаија у Београду.
Време ће показати шта ће се заиста догодити. Убрзо ће доћи до интересне коалиције мегаломанских градитеља и хипстерски настројених власника. Разуме се да их неће приближити теорија егзистенцијализма, већ шуштање евра или долара.
Отуда је Дежуловић у праву колико и Ерор, када, спрдајући се с Танјугом, констатује како су демонстрације на Косову 1981. године избиле због пасуља у мензи. Није, Борисе, покварени пасуљ покренуо иреденту.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.