Вести

12. 12. 2015.

Аутор: Алексеј Клшјухас Извор: Данас

Клечање медија

Министру војске Братиславу Гашићу догодила се фројдовска омашка која је успут била и сексистичка, мизогина и напросто џиберска.

Ради се о осам искрених речи које су само њему биле духовите и симпатичне ("Што волим ове новинарке које овако лако клекну!"), али иза којих се попут геолошких наслага ваља друштвено наслеђе патријархата и простачког мачизма, те политичке бахатости и неваспитаности, притисака на медије и нескапиравања одговорности.

Најављена је његова смена по кратком поступку, иако се Гашић вероватно неће политички замонашити или вратити керамичарском занату - иначе много пристојнијем и поштенијем послу од министровања апаратом принуде и силе.

Овај напрасни политички остракизам јесте нешто за похвалу и аплауз, упркос томе што значајан део јавности баш и не разумева у чему је тачно ствар, зашто су се сви узвриштали, и зашто фазон није смешан. 

А није смешан. Наиме, да је министар рекао "Што ја волим тај орални секс" - била би то само још једна претерано информативна и помало необична изјава након посете Првој петолетки уТрстенику. Али, и министар је само човек склон еротском обчвакању, што је људско није му страно, а о прикладном времену и месту за такве изјаве се може расправљати.

Наравно, контекст јесте битан, а за ово је примерен онај кафански у тешкој провинцији, између вињака и шкембића у сафту. Ово "може ми се" брисање разлика међу контекстима по себи довољно сведочи о политичкој осионости, одсуству (само)контроле и башмебригизму носиоца јавне функције. Међутим, његова употреба глагола "клечати" и родно сензитивног вокабулара ("новинарка"), колико год подстакнута ситуацијом, пре свега је алудирала на однос сексуалног потчињавања спорне добровољности. Уз то, "лакоћа" са којом се "клечи" имплицирала је сексуални промискуитет медијских делатница. Уосталом, и без пренадуване семантичке анализе, свима је јасно шта је песник хтео да каже. 

И сад, министар ће вероватно попити оштру казну, како и доликује, у чему је тачно проблем? Није ли цео случај индикатор приближавања (Владе) Србије некаквом модерном свету који се са добрим разлозима увија под меким пендреком политичке коректности?

У пристојним друштвима, многе су политичке, медијске и попкултурне каријере окончане због сличних непристојности, омашки и одурних одушака у виду "црнчуга", "жентурача", "педера" и осталих задртарија. Истински проблем је у томе што је Гашићев сексистички и џиберски испад само још један примерили израз општег и уобичајеног начина опхођења власти према новинарима и новинаркама.

А једини његов грех садржан је у томе што је такав модус операнди умотао у нешто еротско, сексуално или фелационо. У питању није била само мачистичка надувеност, већ и она политичка. Влажни сан о новинаркама и новинарима као пружаоцима угођаја за власт.

А то је сан који сањају - и о њему у камере поодавно говоре без длаке на језику - и многи други носиоци власти у Србији. 

Другим речима, водећа тема комуникације Владе Србије са јавношћу одавно је мотив одсуства признања и оргазмичког одушевљења од стране медија за напоре, реформе, успехе и самопрегор исте Владе. Готово свака конференција за штампу или интервју носиоца политичке власти у Србији праћена је кукумавчењем и/или критиком новинара који неадекватно извештавају, стално нешто роваре, износе неистине или огољено лажу, жале се на (ауто)цензуру, подривају поредак, или чак ударају на државу.

Некада се ова критика упућује и становништву у целини, умотана у наративе о испразном критизерству и хроничном незадовољству који се тумаче овдашњим "менталитетом". Као да незадовољство и друштвена критика нису рационални рефлекси осиромашених и мислећих људских бића, већ ствар неког накарадног и ирационалног националног карактера. Попут размаженог детета које се бори за комадић родитељске пажње, свака аутореклама постигнућа Владе са собом донесе и имплицитну или експлицитну "прозивку" или дисциплиновање медија -зашто не извештавате о нашој супериорности, зашто само критикујете, авај, зашто нас не волите? Грубо речено, новинари и грађани Србије, зашто већ једном не клекнете и не дозволите да вас облију успеси Владе Србије? Гашић је симболички рекао исто ово - и то је био његов мрачни предмет жеље који му је склизнуо са језика. 

По истом принципу, а уз различиту нијансу, представници власти су већ били спочитавали којешта Оливери Ковачевић и Славиши Лекићу, оптуживали ЦИНС, БИРН и КРИК, критиковали НИН, Време и Данас, и многе друге медије и њихове браниоце попут Саше Јанковића или Дуње Мијатовић.

У том духу, посебан бизарлук представљају наги притисци и дисциплиновања медија које многи (други) министри и народни посланици увијају и тезно замењују у сопствену слободу говора и право на мишљење и став. Иза оваквих тврдњи парадира замисао да медији треба да служе једино као проточни бојлери за страначка и владина саопштења, штоје много малигније од једног мизогиног простаклука.

Док перцепција и клизећа трансформација критички оријентисаних медија у народне непријатеље имплицира опасноједначење по звучности између власти и државе. А медијска критика власти није исто што и медијски атак на државу - једно је уобичајен посао новинара, а друго пуч или велеиздаја. Али када се власт излије у мозак, дешава се апсолутизам у "држава, то сам ја" маниру. А пошто живимо у Србији, а не рецимо Француској, дотични апсолутизам и не бива нарочито просвећен. Недавне немуште изјаве народне посланице из редова Покрета социјалиста најбоље илуструју ово хронично неразумље и конфузију мозга када је речо подели друштвених улога између медија и политичара. И заправо су скандалозније од министровог тинејџерског глуматања фрајера пред камерама. 

Зато је "одани" Гашић испао колатерална штета једног привида политичке пристојности у Србији, те прва жртва најављеног отпуштања из јавног сектора. И због тога у овој најављеној смени нешто смрдуцка, иако би морала да се догоди и добро је ако хоће.

Наиме, није (толики) проблем у томе што га својевремено није ражаловало после трагедије пада хеликоптера, или зато што је био у сукобу интереса када је као градоначелник Крушевца вероватно уговарао послове са фирмама својих блиских сродника, или се био оглушивао о захтеве заштитника грађана, или када је државним новцем ковао златнике са својим ликом, па чак није ни у томе што је себи дозволио сексизам у јавности. 

У том смислу, овај случај притисака и дисциплиновања медија је политички некоректан само зато што је био вулгарно полног карактера. Због тога што је у питању био табу који је погодио и уздрмао жицу чаршије назване грађанском пристојношћу. Али су оне мање путене и мање еротске пенетрације у част и образ новинара наша свакодневица. И сам је министар, само један дан након свог инцидента, сазвао конференцију за штампу на којој је опет понизио новинаре, не дозволивши им да му постављају питања.  

То јест, да раде свој посао, а он није сору/paste изјава и саопштења политичара. Тиме је изнова поручио да новинари могу да му, па, клекну. А ово већ није била неспретна омашка. Дакле, да ли све то значи да су дозвољени или амнестирани они притисци на медије који не имплицирају рајсфершлус, већ су посве закопчани и лепо васпитани? Образложење за смену Гашића било је недвосмислено: увреда жена. Али ово је истовремено била и увреда новинаркама и новинарима - професији, а не полу - а о њој се мало говори.

Док успут има и нечег дубоко патријархалног и патерналистичког у идеји помпезне одбране и витешке заштите "слабијег пола" од министара сајезиком бржим од памети. Гашић, човек са занатом у рукама, смењен је због своје сексистичке и мачистичке непристојности. А шта ћемо са оном политичком? 

С тим у вези, израелски филозоф и демократски социјалиста Авишај Маргалит понудио је занимљиву концептуализацију "пристојног друштва". За њега, пристојно друштво је оно друштво чије институције не понижавају људе који се налазе под њиховом влашћу, као и чији грађани не понижавају једни друге. Помало цинично и песимистично, Маргалит сматра да је праведно друштво узвишени, али и тешко оствариви идеал садржан у равнотежи једнакости и слободе. Од њега не треба одустајати, али оно што свакако можемо урадити током наших живота је стварање пристојног друштва данас. У питању је друштво лишено понижавања и етикетирања других и другачијих људских бића.

Уместо достизања правде, важно је избећи неправду - избегавати зло, уместо потраге за добром. У том смислу, пристојност је најчешће на удару од стране институција као што су затвори, полиција, војска и државна безбедност. А политичка пристојност остварује се поштовањем приватности, пуном запосленошћу, грађанским правима, те слободом штампе и јавног изражавања. А како то наше друштво, односно држава и њене институције стоје по овом питању непонижавања својих грађана? Није ли новинарство које је сведено на сервисирање власти једнотрајно непристојно и политичко понижење? 

Идеја да и новинари и новинарке треба да клече или се сагињу пред влашћу свакако није у духу пристојног друштва. Али уобичајено клечање медија без сексуалних алузија представља много драматичнији проблем друштва које жели да буде у друштву - пристојних.

Због табуа оралног секса, трагични случај Братислава Гашића прети да амнестира остале случајеве недоличног понашања власти према новинарима. И у томе је квака целе проблематике. Напросто, овај министар није једини кривац за замисао о медијима који отворених уста треба да гутају оно што им власт сервира.

Да клече, ћуте, сагињу се и не постављају питања. Брутална политичка некоректност и груби простаклуксу сувисли разлози за политичку смену у пристојним друштвима. Али у друштвима која то нису, на делу је илузија пристојности. Не дозволимо себи да поклекнемо.