Вести

08. 12. 2015.

Аутор: Зоран Б. Николић, Тамара Огњановић, Светлана Палић Извор: slavkocuruvijafondacija.rs

Суђење за убиство Ћурувије: Тежак дан у Специјалном суду

Прво децембарско рочиште суђења оптуженима за убиство Славка Ћурувије у Специјалном суду у Београду било је напорно за све учеснике. За пет сати рада, суд је успео да испита само једног сведока, пензионисаног радника Ресора државне безбедности (РДБ) Радована Божовића, који је у време убиства, у априлу 1999. године, био начелник Трећег одељења београдског центра РДБ, задуженог за такозваног унутрашњег непријатеља.

 

Сведок, који се ближи осмој деценији живота, објаснио је да не чује добро, а било је очигледно и да не види најбоље. Уз многобројна понављања, говорио је тешким бирократским речником и жаргоном радника ДБ-а, често скрећући са теме и трошећи време на небитне детаље, а уместо да говори о конкретним догађајима који су предмет суђења, објашњавао је своје виђење прописаних процедура по којима је радила Државна безбедност. Нити је он разумео шта га председница судског већа Снежана Јовановић, тужилац и адвокати питају, нити су они разумели шта он одговара.

За убиство Ћурувије оптужени су бивши начелник Ресора државне безбедности Радомир Марковић и бивши начелник београдског центра РДБ Милан Радоњић, као организатори, припадник резервног састава тог ресора Мирослав Курак, који је у бекству, као непосредни извршилац, и Ратко Ромић, у време убиства главни обавештајни инспектор Друге управе РДБ, оптужен да је дршком пиштоља ударио по глави Бранку Прпу која је у време убиства била са Ћурувијом.

Новинара прислушкивао бивши новинар

Божовић је рекао да је телефонско прислушкивање Славка Ћурувије почело у лето 1998. године („јун или јул“, каже Божовић), дакле пре него што је Милан Радоњић, коме се суди за организовање убиства, постао начелник београдског центра РДБ, а Радомир Марковић, првооптужени за Ћурувијино убиство, начелник целокупног РДБ.

Радоњићев претходник Момир Радосављевић тражио је од Божовића да Треће одељење поднесе захтев за меру прислушкивања, уз објашњење да је то тражио сада покојни Никола Ћурчић, заменик начелника РДБ, тврдио је сведок. Ћурчић је важио за човека веома блиског породици Слободана Милошевића, а првооптужени Радомир Марковић је по завршетку Божовићевог сведочења упозорио на то да Ћурчић није могао издати тај налог, јер је за заменика начелника РДБ постављен тек у октобру 1998.

„Замолио сам да то не иде преко Трећег одељења, јер је то био контраобавештајни посао, а то наше одељење никада није радило“, рекао је Божовић. Према његовим речима, наиме, Ћурувија је у том тренутку био предмет интересовања ДБ-а због контаката са страним дипломатама (по Божовићевој тврдњи, и оперативцима страних обавештајних служби, поменуо је раднике америчке амбасаде), а тиме се у ДБ-у бавило Прво, контраобавештајно одељење.

„Начелник (Момир Радосављевић, прим. аутора) је инсистирао да то иде преко нас, рекао је да ће предлог мера потписати Ћурчић и додао да је Ћурчић тражио да се дође до сазнања о сазнањима медија о стању српске полиције и војске на Косову“, објаснио је Божовић.

Радосављевић је тражио да се за оперативног радника који треба да преслушава снимљене разговоре и бележи битне детаље, мора одредити неко ко зна енглески и упитао за Предрага Гикића, који је и добио то задужење.

„Гикић је раније по професији био новинар и добро је говорио енглески и још неки страни језик. Начелник је само рекао: ‘За тај посао нам треба човек који ће имати доста времена да потроши на то’“, рекао је Божовић. Гикић је већ сведочио у овом процесу.

Шта је „издвојен случај“?

Божовић је објаснио да су то биле такозване ад хоц мере прислушкивања, које се по закону спроводе до осам дана и да су у Ћурувијином случају нови налози за ад хоц прислушкивање издавани непрекидно све до „фебруара, марта 1999“.

У овом судском процесу велика пажња се посвећује томе да се утврди по каквим је тачно процедурама радио РДБ у време убиства, јер треба утврдити да ли су оптужени радници РДБ радили по закону или не. У надзирању неке особе постојале су фазе „претходне обраде“ и „оперативне обраде“.

Неки сведоци су раније тврдили да је Ћурувија био такозвани издвојен случај, али је тачно прописано значење тог термина нејасно. Божовић је тврдио да је Ћурувија био у фази која претходи и „претходној обради“, у којој се само прикупљају почетне информације да би се одлучило да ли праћени „објекат“ уопште треба да постане предмет редовно интересовања РДБ-а.

После много напора и неспоразума, судија Снежана Јовановић успела је да од Божовића добије потврду да се, када се каже „издвојен случај“, мисли на ад хоц мере које је описао сведок. У случају Славка Ћурувије, те мере, за које није био потребан судски налог, већ само потпис начелника РДБ-а, укупно су трајале најмање осам месеци.

Божовић је сматрао за потребно да нагласи да током прислушкивања није било никаквих доказа да је Ћурувија имао контакт са Мирјаном Марковић, женом Слободана Милошевића.

„После конференције у Рамбујеу, дошло је до пасивности објекта. Ми смо имали сазнања да се он веома ретко појављује на телефону, знао сам да има више телефона до чијих бројева ми никад нисмо дошли. Од нас Ћурчић није ништа даље тражио. Престали смо да шаљемо захтеве. То је био март месец, кад је Служба комплетно ушла у припреме за рат. Били смо ангажовани на важнијим пословима. Мере према Ћурувији пале су на ниво другоразредног сагледавања“, објаснио је сведок.

Он је говорио и о доласку Милана Радоњића на место начелника београдског центра РДБ, у време почетка НАТО бомбардовања, када је београдски центар већ био измештен из зграде МУП-а у Улици кнеза Милоша у просторије у Улици цара Уроша.

„Радоњић је одржао кратак састанак са начелницима одељења и издао налог заменику Стевану Никчевићу да води комплетан Центар наредних дана јер Радоњић има обавезу да изврши примопредају задужења у старом радном простору (Радоњић је до тог тренутка био начелник Друге, обавештајне управе у централи РДБ). Начелници одељења морали су да контактирају с Никчевићем, који ће обавештавати Радоњића“, казао је Божовић.

Милана Радоњића Божовић није ни поменуо у опису даљег следа догађаја. („Са Радоњићем нисам имао никакав контакт јер је он био у свом радном простору, он је обављао изузетно тешке и важне послове, које ја, нажалост, никад нисам радио, а имао сам жељу.“)

„Само да Служба не буде уплетена“

Радован Божовић је тврдио да је о праћењу Славка Ћурувије у априлу ’99, непосредно пре убиства, сазнао готово случајно:

„Звао ме је мој заменик Стеван Баста (Баста је већ сведочио, прим. аутора), каже: ‘Звао ме Никчевић и тражи образац за праћење Ћурувије’. ‘Побогу’, кажем, ‘како ја то не знам, па ја сам начелник’. Одмах сам хтео да разговарам са Никчевићем, био је на састанку. Сачекам, завршио се састанка, Стеван Никчевић мени ништа не каже, ја га питам, он каже: ‘Извини, молим те, Рашо, имам много посла, рекао сам Басти. Начелник је рекао да Ћурувија ових дана има неки важан састанака са неком личношћу који долази из иностранства преко Црне Горе и да то мора да се документује’.“

Божовић је објаснио да је „био срећан“ када је чуо да ће праћење обавити Девето одељење, које је за те послове специјализовано, а не његово, Треће, јер су у том моменту били преоптерећени послом и нису имали довољно људи. О томе шта се даље дешавало са захтевом за праћење и ко га је потписао, Божовић је само нагађао.

Сазнања овог сведока о даљим догађајима везаним за праћење и убиство Славка Ћурувије само су посредна. Божовић је сведочио да му је Стеван Баста рекао да Девето одељење није успело да документује тај наводни, важан састанак Ћурувије, али да је касније у телефонском разговору пресретнут податак да је службеник америчке амбасаде био код Ћурувије и предао му новчану помоћ, јер је Ћурувија „имао великих новчаних проблема да штампа своје часописе“.

Божовић тврди да је за убиство Ћурувије сазнао преко ТВ Студио Б, јер је имао слободан дан, а препричао је и неформални разговор са тадашњим шефом Деветог одељења Зораном Павићем (који је у међувремену умро) дан после убиства:

„Од начелника пратећег одељења чуо сам да су имали проблема, губили објекат и да се начелник Центра љути на њега због тога. Питам где је била ‘Деветка’ на дан погибије, а он ми је рекао да су повучени 15-20 минута пре убиства. Рекао сам да је добро да наши људи нису били на терену, да не би у то уплели Службу.“

Судија је сведоку на крају предочила да се његово сведочење значајно разликује од исказа Стевана Никчевића, који је сведочио у новембру. Никчевић је тада негирао да је налог о примени мера према Ћурувији он пренео Басти и Божовићу и рекао да није имао улогу да оперативно делује, да је о праћењу сазнао из дневника дежурстава начелника и да тако има сазнања да је Радоњић дао налог за примену мера. Божовић је остао при свом сведочењу.

Готово сви учесници процеса имали су примедбе на Божовићево сведочење, а Слободан Ружић, заступник породице Ћурувија, предложио је и суочавање Божовића са другим сведоцима.

За данас је најављено сведочење Бранка Важића, једног од начелника који су дежурали у данима праћења Славка Ћурувије.

СИНДРОМ ТРЕЋЕГ ОДЕЉЕЊА

Адвокат Слободан Ружић рекао је да је Радован Божовић мењао исказ у односу на своје претходне исказе.

„Све је било у функцији да се скине одговорност са Радоњића, као и претходни сведоци који су имали намеру да укопају Стевана Никчевића. Овај сведок био је начелник одељења где је Славко Ћурувија био обрађиван и немогуће је да ништа није знао. Два пута је рекао: ‘Срећа моја да тог дана нисам радио’ и Радоњићу се обраћао са ‘начелниче’, иако је човек у затвору.“

За разлику од Ружића, Зора Никодиновић Добричанин, бранилац Милана Радоњића, тврди да је Божовић био „конзистентан“:

„Ово му је трећи пут да даје исказ у овом предмету и ти искази се не разликују. Његов начин излагања се у Служби зове ‘синдром Трећег одељења’, имају предугачке реченице. Посебно је важно да је потврдио одбрану Радоњића у смислу ангажовања Стевана Никчевића, што је сагласно и са осталим доказима“, рекла је Зора Никодиновић Добричанин.