Нова уређивачка политика „Курира” и стари послови

Зашто Александар Родић узнемиравао јавност лажним тврдњама да је његова компанија купила „Политику”? Да ли је постао свестан да неће добити 3,5 милиона евра за колико је покушао да препрода право на потраживањa ВАЦ-а?

Пре нешто више од месец дана јавност је било засута информацијама да је „Курир”, односно Адрија медија група купила „Политику”. Под паролом „српски медији у српским рукама” тврдили су да су купили спорна потраживања од немачке Функе медија групе према нашој кући, а главној уредници Љиљани Смајловић поручили да „лажним информисањем јавности” не може да сакрије истину.

После више од месец дана медијског таблоидног рата који је управо започео нападом на најстарији лист на Балкану, „Курир” више не тврди да је купио „Политику”. У недавно објављеној лирској биографији власника АМГ Александра Родића у недељнику „Њузвик” о епизоди са „Политиком” није речено ни слово, ако изузмемо да је аутор тог текста Момчило Петровић закључио како је „у дневним медијима већ све речено”.

Заиста, речено је много тога. Уредништво „Политике” упозоравало је да је реч о покушају непријатељског преузимања једне медијске институције, подсећало да не сме да се репризира догађај из 2011. године када је тада владајућа Демократска странка удео у „Политици” продала далеко од очију јавности, практично „испод жита”, власнику „Фармакома” Мирославу Богићевићу.

У покушају да докаже како је од немачке компаније ВАЦ откупио наводни дуг „Политике” (који наша медијска кућа активно оспорава пред арбитражним судом у Есену), Александар Родић је открио нешто сасвим друго – да власник „Курира” у тај посао није уложио ни динар. Ипак, тај фиктивни уговор омогућио му је да, рекетирајући Богићевића, како је то недавно сам Богићевић рекао новинару Драгану Ј. Вучићевићу – наплати милион евра.

Менаџмент „Политике” тражио је од Функе медија групе, али никада није добио одговор на питање да ли је „породична медијска империја” Родић заиста откупила право на спорна потраживања. Више успеха код Немаца имао је главни уредник недељника „Време” Драгољуб Жарковић. Он је, како тврди, добио од немачке компаније допис у којем га обавештавају да Александар Родић и његов тадашњи сарадник Душан Бјелопетровић заправо нису ништа платили. Иако је тада Жарковић објаснио како га је овај допис сачекао на столу, у мору шаљивих порука, одбио је да нам тај документ уступи уз објашњење да се „заклео да допис неће ником дати”. Осим садржине дописа, остаје и тајна коме се Жарковић заклео на ћутање.

Ни сада није сасвим јасно због чега је Александар Родић јавности пласирао лажну вест о куповини „Политике”. Да ли је тек у октобру ове године постао свестан да од Богићевића неће добити 3,5 милиона евра за колико је у јануару 2012. покушао да препрода право на потраживање ВАЦ-а?

После „Курировог” насртаја на „Политику”, у Србији је букнуо прави рат у којем и данас учествују таблоид „Информер” и телевизија Пинк с једне и таблоид „Курир” с друге стране. Из тог дугометражног таблоидног рата, „Политика” се дистанцирала, инсистирајући на једној јединој ствари – да њена продаја буде обављена под будним оком јавности.

Тачно месец дана после објављивања лажне вести о куповини дела „Политике”, Александар Родић се извинио Србији због „улепшавања стварности”, због „молби да се ово и оно не пусти у јавност”, због продаје „хлеба и игара”… У тексту који је сам потписао, овај новорођени новинар, упозорава да „власт хоће мрак”. Преко ноћи, као да смо годинама боловали од Алцхајмера, Родић се потрудио да нас убеди како је он тај који треба да се попне на браник одбране медијских слобода. Тако се јуче пожалио јавности како власт користи државне установе не би ли прогонила Адрија медија групу јер, како тврди син Родић, хоће да оживе финансијске грехе његовог оца Радисава – Раје Родића од пре две и по деценије. И не само то, већ на врата АМГ шаљу Пореску управу, иако ова медијска кућа не дугује ни динар пореза. Како би то доказао, Александар Родић је чак послао и потврде. Читалац ће се сетити да су Рају Родића у време Динкића управо хапсили због утаје пореза. Какав заокрет у пословној политици!

Али није се променио само Александар Родић и начин пословања – променила се и уређивачка политика „Курира”. Критика није више резервисана за председника Томислава Николића и скупу гардеробу његове супруге, већ готово сваки дан критикују понеког члана владе или функционера СНС-а. Насловнице посвећене фармеру с потернице Кристијану Голубовићу замениле су наводне напредњачке афере које су биле у некој остави јер је власник наводно био у штабу напредњака. Тако је кроз причу о начелнику београдске полиције Веселину Милићу и тврдње да је „отео стамбену зграду од инвеститора” и неовлашћено продавао станове, лист напао министра полиције Небојшу Стефановића, уз питање: „Стефановићу, да ли ти овај ради у МУП-у?” Једини проблем је што је готово идентичан текст објавио прошле године „Таблоид”. Занимљиво је да се министар Лончар појавио као главни јунак великог текста „Лончар јури камере где год стигне” (18. 11), а само дан касније се појављује текст „Златибор Лончар бежи од новинара”.

Иако се чини да се премијер Александар Вучић замерио „Куриру” због става да није примерено да један такав таблоид купи најстарију медијску кућу на Балкану, уредници овог листа ипак се уздржавају од напада на премијера. А ако имају миљеницу из владних редова – онда је то Зорана Михајловић.

У сваком друштву које тежи да буде демократско, власт је свакако пожељно критиковати, али делује помало бизарно када то чини власник медија који и сам признаје да је био члан некаквог изборног штаба СНС-а. У покајничкој исповести, Родић не открива који су га разлози натерали да преко ноћи прогледа и види другачију Србију, другачије новинарство у њој и другачије описује Вучићево окружење.
Последњи покушај ребрендирања његовог лика и дела сервиран је управо у „Њузвику”. Аутор романсиране биографије свог газде, Момчило Петровић упоредио је Родића млађег са Славком Ћурувијом, објашњавајући да је „Дневни телеграф” био „Курир” свог доба.

Петровић је заборавио само да спомене да убијени Славко Ћурувија никада није ни од тада веома моћних непријатеља оптуживан да је рекетирао људе, узимајући им више стотина хиљада евра.