Вести
16. 11. 2015.
Терор уживо
Три дана након терористичких напада у Паризу, српски медији и даље веома високо „држе" све што је везано за трагедију од петка тринаестог.
Међутим, утисак је да су се овог пута, у односу на претходне сличне нападе, или када је реч о природним стихијама, које су односиле бројне жртве, српски медији много више ослободили стега конвенционалности и кренули у веће коришћење друштвених мрежа.
То се показало на сајтовима и порталима новинских и ТВ кућа, па су почев од првих информација са лица места, предњачиле оне екипе које су детаљно решетале фејсбук, твитер и фото мреже, и убрзо их пласирале.
То се показало конкурентним у брзом информисању, у поређењу са ТВ њуз станицама, које су реаговале у познатом брејкинг њуз формату, или су пак, као домаћи ТВ Б92 реаговали вишечасовним програмом.
Професионално гледано, обе форме задовољавају све захтеве читаоца и гледаоца за брзином и веродостојности, само што су се у варијантама портала и сајтова оне толико брзо смењивале, да је код просечног конзумента вести било тешко да то рационално свари, поготово у комбинацији са неким спекулацијама.
Стигло се и до отворене борбе за ексклузивом, па су вест о томе да је један од терориста прошао кроз Србију 7. октобра, односно да је регистрован у Прешеву, својатали један сајт на албанском у Србији и једне дневне новине, а заправо је реч само о допуни и потврди информације која је претходно пласирана из Грчке.
Слично се десило и са наводним помагачем терориста из Црне Горе који је пре напада ухапшен у Баварској са гомилом оружја, због које је реаговало и црногорско министарство унутрашњих послова.
Дакле, није лов на сензацију вишка био домаћи специјалитет, него је кренуо управо из Европе, а наши медији су покушавали само да се „прикаче".
Наравно, стандарди у праћењу оваквих догађаја су познати и углавном поштовани у земљама ЕУ. Код нас је то било неупоредиво: програмска шема је закон, па су након извештавања о трагедији, чак и неке ТВ станице са националном фреквенцијом прелазиле на свој вриштећи или спавајући ријалити, или су пуштале естрадне попевке да се врте по цео дан.
Живот иде даље, рекли би они, јер формално није проглашен дан жалости. Границе доброг укуса су ипак стварван државних регула и питање је да ли они, којима је до Париза било као до седме рупе на свирали, мисле уопште о свом бизнису како треба, или се њихова мера завршава са додворавањем режиму.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.