Вести
12. 11. 2015.
Чему, уопште, Министарство информисања?
Угледни новинар, који је готово 40 година радио у Танјугу, подсећа на славне дане те агенције, као и на њена срамна посрнућа, на потребу очувања и Танјуга и приватних агенција, али пре свега на понашање Министарства, које се „није мешало у свој посао“, искључиво се позивајући на закон и трудећи се да оправда своје поступке.
Новинска агенција Танјуг се угасила. После близу три четврти века постојања (што је редак јубилеј и за државе много дуже новинске традиције), запослени у Танјугу су годишњицу – уместо на пријему – дочекали на улици.
Док су у хладно јесење јутро радници у оближњем парку чистили опало лишће, окупљање пред седиштем агенције личило је на спровод.
Па и био је спровод за управо преминулу националну агенцију.
Уместо да објасни шта је Министарство културе и информисања чинило или није чинило да спречи такав исход, министар Иван Тасовац се, заједно са својим помоћником Сашом Мирковићем, једино својски упињао да оправда себе.
Душан Микља
Аутор текста је близу четири деценије радио у Танјугу, најпре као преводилац, а затим као новинар у унутрашњополитичкој и спољнополитичкој рубрици. Био је дописник из источне Африке (Најробија и Адис Абебе), Рима, Њујорка (из Уједињених нација) и Брисела (из Европске уније и НАТО-а).
Извештавао је о узбудљивим историјским догађајима: борби за независност афричких народа и рушењу царства у Етиопији, тероризму у Италији, заседањима најважнијих институција западног света у Бриселу.
Он каже да му је једини (са професионалног становишта) досадан период био у Њујорку, где је „превртао папире са седница светске организације”.
Министарство нема право да се меша у свој посао?
Чули смо тако да му је савест мирна јер је само спроводио закон. Е мој министре, законе су имали и нацистичка Немачка и Пиночеов Чиле. Како из тога произлази, није довољно само постојање закона. Важно је, ваљда, и какви су закони и како се спроводе и, најзад, какве су њихове последице.
Па са вашим се баш нисте прославили, јер већ позамашном броју од више од хиљаду новинара који су остали без посла сада ће се придружити и пар стотина запослених у Танјугу.
Када већ толико наглашавате поштовање закона, због чега сте новинаре у Танјугу и бивше запослене (једине уистину ожалошћене) лишили чак и новца за укоп, односно бесплатних акција, на шта по закону такође имају право?
Објашњење да је руководство Танјуга одговорно за изостанак правовременог захтева може се уважити, али не и уверавање да Министарство није дужно да надгледа како се обавља приватизација медија.
Нисмо се тиме бавили, каже министар, јер држава – такође по закону – нема права да се у то меша. Да ли министар тиме хоће да каже – да човек не верује својим ушима – како Министарство информисања нема право да се меша у свој посао?
Министар Тасовац и његов помоћник Мирковић не само да не виде никакву своју одговорност већ очекују и похвале за то што су ревносно спроводили медијску стратегију која је, како кажу, не само добила плебисцитарну подршку код куће већ и заслужила похвале Брисела.
Приватизација националне агенције није исто што и приватизација млина
Чак и да занемаримо појам плебисцитарног, који нас – подсећањем на неке године – прожима лаком дрхтавицом, уверавања да је у Европи у потпуности искључен удео државе у власништву над медијима – нису истинита. Познато је, напротив, да многе европске агенције, укључујући италијанску АНСА и француску АФП, уживају помоћ државе.
Због чега? Не свакако због ганутљивости, већ због тога што државе које држе до себе закључују да је корисно да сачувају националну агенцију.
Старање о националној агенцији свакако не ослобађа Министарство обавезе да сачува оне приватне (у нашем случају Фонет и Бета) које – с правом – захтевају равноправне услове на новинском тржишту. Решење можда треба тражити у прерасподели послова у којима ниједна агенција не би била привилегована, а не у укидању било које од њих.
Када министар каже да је – када је о Танјугу реч – све урађено по закону, он губи из вида да приватизација националне агенције није исто што и приватизација млина.
Посебно у случају Танјуга, једне од ретких институција које с правом могу да носе епитет „светска и наша“.
Од информативне велесиле до режимског гласила
Откако је основан 1943. године, у безмало три четврти века, био је једна од водећих светских агенција – после америчких Асошијетед преса и Јунајтед преса, руског ТАСС-а, кинеске Синхуе, британског Ројтерса и француског АФП-а – али испред многих других агенција и већих и значајнијих земаља.
Дописници Танјуга су први известили о паду Сајгона, крају Вијетнамског рата, војној интервенцији на Куби, рушењу Чаушескуа, као што су били поуздани извор информација о догађајима који су потресали свет, о кинеској „културној револуцији“ или о борби за независност афричких народа.
Све у свему, Танјуг је на својим врхунцима био информативна велесила која је свуда била уважавана.
Када се већ говори о дометима и заслугама Танјуга, поштено је, такође, да се призна да је агенција деведесетих година, у време распада Југославије – као и многи други медији – доживљавала чак и срамна посрнућа.
Не сме се такође сметнути с ума да је Танјуг од свог оснивања био државна агенција с јасно омеђеним ограничењима, али је, упркос свему, успео да у свету сачува углед високопрофесионалне агенције.
Да ли ће медије страни власници учинити бољим?
Када, отуда, министар подсећа како је ових дана имао преча посла на заседању Унеска, да ли му пада на памет шта би му данас значила једна таква агенција?
Судећи по ниподаштавајућим изјавама, очито не.
Стиче се, напротив, утисак да гашење националне агенције доживљава више са олакшањем него са бригом. Како му, ипак, може бити свеједно да ли ће медијским простором господарити домаћи или странци?
Да ли заиста верује како ће бивши директор ЦИА Петреус који – као брашно – купује овдашње медије, на исти начин бранити интересе Србије како би то чинила једна национална агенција?
Сада већ постоје многе књиге из којих се министар може обавестити да поседовање механизама којима се обликује јавно мњење, чак и сама свест грађана, није нимало безазлено.
Да је сада већ део устаљеног метода који је још Орвел наговестио антологијском реченицом: „We shall squeze you empty and then we shall fill you with ourselves“ („Истиснућемо вам свест и у празан простор утиснути своју“).
Постоји ли, најзад, иједан разлог да се верује како ће сметлиште, у какво се данас претворило српско новинарство, страно власништво учинити бољим?
Зар министар не примећује да чак и рибе беже од стида када их умотају у папир таблоида?
Ако министру, како сам каже, закон не дозвољава да се меша у свој посао, тада остаје још само једно питање, које можда није „по закону”, али је апсолутно легитимно: чему тада Министарство информисања?
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.