Вести
12. 11. 2015.
Зашто премијеру сметају новинари
Наш премијер пати од озбиљног дефицита демократске културе.
У ту дијагнозу могао је ко је хтео да се увери недавно кад је још једном јавно напао медије да раде на начин како се њему не свиђа. Премијер је чак узео у заштиту свог министра полиције, који се лажно представио као грађанин, тврдећи да група медија води кампању против Владе и запретио им да ће одговарати јер дају неистините информације.
Претња министра полиције важи само за оне медије који нису по вољи премијера и његове партије, а ништа се не каже о оним штампаним и електронским таблоидима који свакодневно, не да дају неистините информације него, отворено лажу у корист премијера и линчују све који другачије мисле и говоре од премијера. У обрушавању на медије који не пишу по његовој вољи, премијер се (не)вешто послужио критиком новинара који не знају кад је живео француски краљ Луј IV, познат по реченици „Држава, то сам ја“. Јесте страшно да новинари не знају кад је владао Луј IV и то много говори о кадровском потенцијалу српских медија. Али, то не сме да буде аргумент премијеру да напада и вређа новинаре, јер тема није била кад је владао француски краљ, него стил владања нашег садашњег премијера.
Новинари имају право да истражују начин на који премијер Србије влада овом државом и да тврде да он, на пример, влада аутократски. Медији могу да воде и хајку против премијера. То је суверено и загарантовано право новинара, такорећи демократски еталон. Премијеру то може и да се не свиђа, али то је морао да прихвати као демократску тековину кад се прихватио те функције. Премијер нема право да се обрушава на посао новинара. Он може да полемише као грађанин, али не сме да користи функцију премијера и да се обрачунава с медијима. То је онда директан политички напад на слободу новинара. Ако наш премијер не верује у ту врсту слободе медија, нека приупита своје пријатеље у Немачкој, Енглеској или Америци. Премијер може и има право да тужи новинаре ако износе неистине. И да омогући суду да непристрасно пресуди. А не да се пре било какве судске одлуке позива на премијерску „часну реч“ или на „мишљење“ полиграфа. А сведоци смо да се комплетан друштвени, политички и економски живот у Србији дешава између полиграфа и „часне речи“ Уосталом, премијер је до сада дао повода макар за сумњу да у начину његове владавине има натруха аутократије.
Например, кадјепао онај хеликоптер, наш премијер пресудио је пре свих истрага, тужилаца и судова и јасно и гласно рекао: „не дам Лончара и Гашића“. Или, увео је праксу личних погодби „у четири ока“ и тајних међудржавних пословних споразума за које је као гаранцију дао своју „часну реч“. Или, кад је ухапшен „највећи српски тајкун“, пресудио је пре суда и рекао да би ослобађање тог тајкуна доживео као свој лични, премијерски пораз. А још је, зар не, свеже сећање на начин како је јавно пред ТВ камерама делио лекције својим министрима као несташним и лошим ђачићима. Најсвежији пример односа према министрима премијер је демонстрирао нападом на министра културе, као главног кривца за гашење Танјуга, мада су медији само неколико сати раније јавили да је одлуку о гашењу потписао лично премијер. На том примеру премијер је демонстрирао и свој однос према законима. Поступање према Танјугу Тасовац је објаснио применом Закона о информисању. Премијер, међутим, одмах тражи начин како да изигра Закон и спасе Тањуг.
Степен демократије једне државе мери се, између осталог и самосталношћу, аутономијом институција. Како изгледају данас институције у Србији. За многе се може (најблаже) рећи да животаре или тихо одумиру. На пример, Уставни суд одавно не сме да се огласи поводом Бриселског споразума о Косову, за разлику од косовског. Или, вредност предузећа или челика одређује најчешће наш премијер, а не Београдска берза или Комисија за хартије од вредности. Тужилаштва и судови углавном отаљавају посао, па је немачки амбасадор пре неки дан у Аранђеловцу морао да подсети да је немачким компанијама неопходна поузданост и стабилан систем, а посебно владавина права и да суђења морају да буду бржа. И онда следи амбасадорово велико финале: „И да оно што суд одлучи мора да се примени у пракси“.
А кад неке институције желе да се искажу, као рецимо Агенција за борбу против корупције или Државна ревизорска институција, то код нашег премијера пролази незапажено и он их углавном игнорише. Премијер је, ваљда у превеликој амбицији да брзо реформише српску државу и друштво, одлучио да сам регулише и контролише, па су већина институција такозване четврте гране власти постале његов прирепак.
Слично се премијер понаша и у политичком животу. Чим нејака и обезглављена опозиција зуцне нешто на тему управљања државом, наш премијер се острви на њу као на највећег непријатеља. У честим телевизијским гостовањима премијер се одлучио искључиво за солистички наступ, одбојна му је помисао да пред камерама седи са опонентима и демократски дебатује. Он вемје, и то ни крије, да му нико из опозиције није ни „до колена“, а страна му је и помисао да га „решетају" озбиљни политички и економски аналитичари. Навикао је некако да слуша само себе, што би могло да наведе недобронамеме новинаре на помисао да пати од дефицита демократске културе.
За претходног моћног државника тврдило се да је сертификована незналица, али је он упорно глумио свезналицу па су га често поредили с „дијамант“ маргарином и пришивали му рекламу „у све се меша“. Садашњи премијер нескривено ужива у својој моћи и нема потребе да глуми свезналицу, он практично демонстрира презир према демократским вредностима. Можда би требало, док још има времена, позабавити се тим феноменом и утврдити фали ли нашем премијеру демократског васпитања, или су га маркетиншки стручњаци убедили да се Србијом може владати само чврстом руком.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.